Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Canva

Kada se u prethodnoj deceniji govorilo o Evropskoj uniji, govorilo se najčešće o krizama. Najveće među njima svakako su bile migrantska kriza, pandemija COVID-19 i kriza Evrozone, te će se njihove posledice osećati dugo nakon i njihovog formalnog završetka. Jedna od evropskih država koja je osetila najveće posledice sve tri navedene najveće krize je Italija. 

Treća privreda Evrozone se ni danas nije oporavila od ekonomskog pada izazvanog krizom unutar monetarne unije. Bruto domaći proizvod Italije po glavi stanovnika (u današnjim dolarima) je danas za četvrtinu manji nego 2008. po podacima Svetske banke. Nezaposlenost je i pre COVID-19 bila procentulano dvocifrena, a kod mladih je zastrašujuće visoka i danas. 

Osim ekonomske stagnacije i hronično niskog ekonomskog rasta, Italija je bila i jedna od država koja je najviše bila na udaru migrantskih talasa putem Mediteranske rute.  Ovu neoptimističnu deceniju, završila je uz teške posledice pandemije koronavirusa, koja je izazvala strmoglav ekonomski pad i smrt preko 130 000 ljudi. Jedan od razloga za ovako smrtonosne posledice virusa je i prosečna starost italijanskog stanovništva, koja zbog loše demografije zauzima svetski vrh. Nezadovoljstvo ovim negativnim trendovima vrlo brzo je bilo vidljivo i na političkoj areni, gde se javio oštar rast različitih populističkih partija, koje političku scenu ove države čine dodatno nestabilnom.

Danas se zato postavlja osnovano pitanje da li Italija ima snage da se oporavi od posledica navedenih kriza ili su brojni izazovi slomili jednu od država osnivača Evropske unije. Takođe, iz ugla Srbije se postavlja pitanje kakve to može imati posledice na međusobne odnose.

 

Komplikovana politička situacija

Italija je od kraja Drugog svetskog rata poznata kao politički nestabilna država, koja je od rušenja fašizma menjala skoro jednu vladu godišnje u proseku. Ojačana moć parlamenta u političkom sistemu, sa ciljem sprečavanja ponovnog uspona fašizma, dovela je do hronične slabosti izvršne vlasti. Italija je zato promenila desetine premijera za oko pola veka, te su i političari više bili orijentisani na elementarno kratkoročno održavanje na vlasti, nego na ambicioznije reforme koje ne donose kratkoročnu političku dobit. 

Ovaj vid sistemske postavke omogućio je konstantno gomilanje problema i manjak lidera koji preuzimaju odgovornost. Paralelno sa tim javila se i ekspanzija javne potrošnje, naročito u penzionom sistemu, a koja se vremenom otrzala kontroli. Uprkos ovim inicijalnim poteškoćama, Italija je kroz svoju monetarnu politiku slabe lire uspevala da ostane konkurentna na evropskom tržištu. Međutim, ulazak u Evrozonu i prihvatanje evra kao valute, uz manjak nužnih reformi za taj potez, izbilo je i ovu jedinu komparativnu prednost. Posledice su se brzo videle.

Ekonomska stagnacija uz jak udarac tokom krize Evrozone, stvorila je frustraciju među građanstvom. Iako je i ranije dvodomni parlament u Rimu bio sigurna kuća za različite populiste i demagoge, frustracije građana su kao posledicu imale ubrzanu inflaciju populističkih političara. Osim estradno atraktivnog Berluskonija, javio se rast tvrdo desne Lige (u početku Severne lige), nastao je populistički pokret Pet zvezda, a ekstremna desnica Italijanska braća takođe kroz vreme jačali su kao snaga.

U prethodnoj deceniji su gotovo sve snage želele da se predstave kao antisistemske, jer sistem više nije isporučivao rezultate građanima. Osim navedenih populista, kao antiestablišment je želeo da se prikaže i premijer demokrata Mateo Renci, zvani i „razbijač“ , ali i tehnokrata Mario Monti. Svako je tvrdio da je protiv establišmenta, što je celokupnu političku debatu iscedilo od sadržaja i dobrim delom obesmislilo.

Jak pandemijski udarac na već prekomponovanu italijansku vladu, delovao je kao potencijalno devastirajući udarac za ovu državu. Ipak, situacija je iznenada krenula da se menja u korist vlade u Rimu relativno skoro.

 

 

Bolja godina za Italiju

Kao što su već brojni svetski magazini poput Ekonomista pisali, ova godina je prilično dobro krenula za Italiju. Italija je osvojila Evropsko prvenstvo u fudbalu, njeni trkači su iznenada doneli zlato sa Olimpijade, italijanski rok bend Maneskin je pobedio na Evroviziji, a naučnik Đorđo Parizi je jedan od dobitnika Nobelove nagrade. 

Građani su ozbiljno shvatili vakcinaciju i opasnost od COVID-19 te se vakcinisalo skoro celokupno punoletno stanovništvo. Ekonomiju ove godine očekuje solidan rast od oko 6%, nakon velikog pada prošle godine. Takođe, italijansku privredu očekuje veliki investicioni ciklus, zahvaljujući evropskom korona fondu za pomoć. Ova država će kao jedna od najpogođenijih – dobiti najveći udeo ovog fonda, odnosno gledano u konkretnim ciframa blizu 200 milijardi evra, a kroz jeftine pozajmice i grantove u narednim godinama.

Političari iz ove države su na veliko iznenađenje pokazali dozu odgovornosti, te su skoro konsenzualno dali podršku novom tehnokratskom premijeru Mariju Dragom. U pitanju je jedan od najiskusnijih i najuglednijih italijanskih političara, za kog važi da je tokom krize monetarne unije spasao evro od propasti, kao čovek na čelu Evropske centralne banke. Danas u parlamentu ima adekvatnu većinu da spase i Italiju kroz prekopotrebne reforme poreskog sistema i javne uprave, adekvatan menadžment ogromne evropske pomoći i podizanje kredibiliteta ove države u međunarodnoj areni.

Aktuelnom premijeru za sada ide veoma dobro. Mario Dragi je sa svojom biografijom i nastupom jedno od najboljih lica svoje zemlje, Evropske unije, ali i celog Zapada. Zato bi Italija trebalo da iskoristi jedinstvenu priliku, dok je vodi iskusan, kompetentan, obrazovan i dokazano sposoban lider. Verovatno ovakvu priliku neće imati još puno puta.

 

Šanse za Italiju, ali i Srbiju

Gledano iz ugla Srbije, sve bi nade trebalo usmeriti u ekonomski i svaki drugi oporavak Italije. U pitanju je država koja je drugi ekonomski partner Srbije (odmah ispod Nemačke), i kada se radi o robnoj razmeni, ali i kada se radi o investiranju u Srbiju. Takođe, Italija u je jedna od država koja je u skorijoj istoriji imala dosta umereniji odnos prema Srbiji i često više razumevanja od ostalih zapadnih država. Građani ove države su anketi Evropskog saveta za spoljne poslove takođe pokazali solidnu otvorenost prema prijemu novih članica u Evropsku uniju. To nije slučaj sa građanima Francuske, Nemačke, Austrije ili država Skandinavije.

Iz tog razloga, što jača i uticajnija Italija u Evropskoj uniji, to je bolji i položaj za Srbiju u odnosu sa Evropskom unijom. Ukoliko se italijanska ekonomija stabilizuje i ojača, nastaviće se i intenziviranje naše međusobne robne razmene i skočiće nivo investicija u našu zemlju. Ukoliko se Italija ekonomski stabilizuje, dobiće po prirodi svoje veličine i političkog uticaja u Evropskoj uniji. Ako dobije politički uticaj u EU, poboljšaće se i dugoročni položaj Srbije u odnosu sa EU. Sve suprotno važi ako Italija ne uspe i upadne u novu eru stagnacije ili opadanja.

Zbog navedenih detalja i građani Italije i građani Srbije bi trebalo da navijaju za što uspešnije rukovođenje Italijom od strane aktuelnog premijera Marija Dragog. Građani Italije imaju svoja očekivanja i strahove, a glavni je da ukoliko propuste jedinstvenu priliku parlamentarnog konsenzusa, velike evropske pomoći i kompetentnog lidera, pitanje da li će je više ikada dobiti. Sa druge strane, građani Srbije bi trebalo da navijaju da se Italija što pre oporavi makar iz samo svog interesa. Italija se od 2000. godine pokazala kao redak primer političkog partnera koji je spreman da dosta da, a da ne traži mnogo politički zauzvrat. Takvih partnera Srbija nema mnogo. 

Ekonomski i politički interes Srbije je da Italija stane na noge i bude sve jača, te se tu i direktno poklapa sa interesima svih italijanskih građana.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *