Foto: Canva
Ove nedelje se navršila 21 godina od prijema Srbije u Ujedinjene nacije. Po ubrzanoj proceduri i bez glasanja, Generalna skupština UN donela je 1. novembra 2000. rezoluciju br. 55/12 kojom je po preporuci Saveta bezbednosti SRJ primljena u članstvo.
Režim Slobodana Miloševića je uspeo u jednoj njemu važnoj misiji: usadio je narativ prema kome je Srbija, tada pod nazivom Savezna Republika Jugoslavija, bila samo pasivni igrač na međunarodnoj sceni, i prema kojoj su sve mere u pravcu njene izolacije preduzimane od strane velikih sila. Dok je taj narativ tadašnji režim iskoristio u svrhe propagande o stradalništvu srpskog naroda, a i dobar deo današnjeg društva i dalje to čini, neki drugi delovi domaće i međunarodne javnosti su priču o izolaciji SRJ posmatrali, a i dalje posmatraju, kao dobro zasluženu kaznu za zbivanja na prostoru bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Zašto je Srbija tek 2000. godine primljena u članstvo organizacije čiji je Jugoslavija bila osnivač – pa zato što je 1992. godine izbačena ili „suspendovana“. To je široko rasprostranjeni narativ. Tako na primer, ako slušate emisiju „Mozaik vremena“ od 17. septembra 2016. Radio Beograda 1, nekadašnju emisiju koja se borila „protiv pilećeg pamćenja“, možete čuti (od 31:15): „Savezna Republika Jugoslavija je suspendovana iz članstva Organizacije Ujedinjenih nacija 23. septembra 1992. godine.“ Potom sledi snimak sednice Savezne skupštine od 22. septembra 1992. na kome Borisav Jović kaže: „stavljeni smo u izuzetno delikatnu situaciju obzirom na činjenicu da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio rezoluciju 777 i njome predložio Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija tekst kojim se kaže da je država ranije poznata kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija prestala da postoji, a da Savezna Republika Jugoslavija ne može da nastavi svoju aktivnost u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i upućuju nas na podnošenje zahteva za prijem u Ujedinjene nacije.“ Zatim se čuje Vojislav Šešelj sa svojim uobičajenim trabunjanjem o progonu srpskog naroda od strane Sjedinjenih Američkih Država. Čak je i engleski BBC prihvatio narativ da je „bivša Jugoslavija“ suspendovana iz Generalne skupštine UN, „delom zbog umešanosti Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini“.
Međutim, ovaj narativ je potpuno netačan. Srbija, tada SRJ, nikada nije bila izbačena ili suspendovana iz UN, već je sama odlučila da ne želi da bude članica.
Pre svega, Jugoslavija (svejedno da li kao SFRJ ili SRJ) nije ni mogla biti suspendovana iz UN zato što „suspenzija članstva“ uopšte ne postoji kao institut. Postoji isključenje prema članu 6 Povelje UN u slučaju da država krši principe te organizacije, i postoji suspenzija vršenja određenih prava iz članstva prema članu 5 Povelje, ali država kojoj su suspendovana prava i dalje ostaje država članica.
U jugoslovenskom slučaju radilo se o čistom inatu. Naime, SRJ je tvrdila da SFRJ nikada nije prestala da postoji, već da se transformisala u SRJ, te da su se ostale republike od nje otcepile. Sledilo je da SRJ nastavlja članstvo SFRJ u međunarodnim organizacijama, pa i u UN.
Taj argument nije urodio plodom, pa je tako Savet bezbednosti doneo rezoluciju br. 777 od 19. septembra 1992., koju gore pominje Borisav Jović, čiji sadržaj je potom potvrđen od strane Generalne skupštine rezolucijom br. 47/1 od 22. septembra 1992. Njihov sadržaj je međutim nešto drugačiji od onoga što je preneto u Saveznoj skupštini. Savet bezbednosti je najpre rekao da je SFRJ prestala da postoji i da pretenzija SRJ da nastavi članstvo SFRJ „nije generalno prihvaćena“, pa je zatim izrazio stav da SRJ ne može da nastavi članstvo SFRJ i preporučio Generalnoj skupštini da donese odluku da SRJ treba da podnese zahtev za prijem u UN kao nova država. Istina, rezolucija kaže i da SRJ ne treba da učestvuje u radu Generalne skupštine, što je i logično zato što je odmah pre toga Savet bezbednosti rekao da SRJ ne može da zauzme mesto SFRJ u UN, pa stoga sledi da ne može da zauzme mesto ni u njihovoj Generalnoj skupštini. Generalna skupština je svojom rezolucijom sve ovo potvrdila.
SFRJ dakle nije bila isključena, a nije ni mogla biti jer institut isključenja postoji kao sankcija za države koje krše principe UN, a i logično je da se nikakva odluka, pa ni o isključenju, ne može doneti u odnosu na državu koja uopšte ne postoji. Nije ni „suspendovana“, jer suspendovano članstvo uopšte ne postoji kao koncept. UN su jednostavno uputile novonastalu državu SRJ da podnese zahtev za prijem u članstvo kao nova država, i da je htela, SRJ je to moga učiniti već sutradan. Ovde namerno ostavljam po strani problem da sistem UN uopšte nije pripremljen za scenario nestanka jedne države članice, pa zato neću zalaziti u to zašto se zastava SFRJ vijorila ispred UN i zašto je nepostojeća država imala svoju stolicu van upotrebe sve do 2000.
Ovo je logičan sled događaja. Arbitražna komisija za Jugoslaviju je još u svom mišljenju br. 1 od 29. novembra 1991. utvrdila da se SFRJ nalazila u procesu disolucije (raspada), a ne otcepljenja pojedinih republika. U mišljenju br. 8 od 4. jula 1992. komisija je utvrdila da je proces disolucije SFRJ završen i da ona više ne postoji, pošto je i poslednji njen deo (Srbija i Crna Gora) proglasio novu državu (SRJ) 27. aprila 1992. Ova mišljenja, kao i autoritet cele komisije, nisu prošli bez kritike, ali poentu o disoluciji je teško pobiti.
Kod nas, inače, sve do pada Miloševića kao da niko nije ni verovao da SFRJ zaista više ne postoji. Tako na primer, Ljiljana Smajlović u NIN-u od 17. avgusta 2000. kaže: „Formulacija “nije opšteprihvaćen” [pretenzija SRJ na stolicu SFRJ] svedočila je o izvesnoj neodređenosti, ambivalentnosti stava UN prema SRJ“; i dalje: „Savet bezbednosti implicite se složio sa dijagnozom Badenterove komisije … da nije bilo secesije, odnosno da se Jugoslavija raspala sama od sebe“. Niti je „opšteprihvaćen“ neodređena formulacija, niti „disolucija“ znači nešto apsurdno; oba termina predstavljaju dobro poznate – opšteprihvaćene – standarde i pojmove međunarodnog prava, ali to je tema za međunarodne pravnike pa neću dalje daviti.
Narativ o „suspenziji“ Jugoslavije iz međunarodnih organizacija nije ograničen samo na UN. U nedavnom tekstu povodom skorašnjeg samita Pokreta nesvrstanih u Beogradu, RTS kaže: „Po raspadu SFRJ, članstvo tadašnje Savezne Republike Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih suspendovano je 1992. godine.“ Istim povodom, Boris Dežulović kaže:
„Ispostavilo se, naime, da je Srbiji, kao i ostalim državama nastalim raspadom zajedničke bivše države, članstvo u nesvrstanima isteklo još nakon onog nesrećnog samita u Indoneziji 1992., kad je predsednik Dobrica Ćosić, nominalno još uvek predsedavajući Pokreta, iz Londona telefonski uveravao cenjeno članstvo da je SR Jugoslavije legalni naslednik SFRJ, a suspendovana se srpsko-crnogorska delegacija pod međunarodnim sankcijama posramljena iz Džakarte vraćala preko Budimpešte, pa autobusima do Beograda.“
Ova poslednja formulacija još dođe i najbliža istini, mada opet niko nije bio suspendovan. U Pokretu nesvrstanih desio se isti scenario kao i u UN: SRJ je ubeđivala članstvo da se SFRJ nije raspala već samo transformisala u SRJ, da SRJ nastavlja članstvo u Pokretu, taj argument nije bio opšteprihvaćen i SRJ nije mogla da nastavi učešće u aktivnostima Pokreta. Za razliku od UN, po odustanku od pretenzije na pravni subjektivitet SFRJ, SRJ nije izrazila želju da postane nova članica Pokreta nesvrstanih.
Ruku na srce, ove organizacije nisu doprinele jasnoći situacije jer nisu donele odluke o prestanku članstva SFRJ. UN su još zakomplikovale situaciju time što se pitanje jugoslovenskog članstva od 1992. do 2000. godine pojavilo i pred Međunarodnim sudom, glavnim sudskim organom UN, gde su dati neki protivrečni odgovori, ali to je dosta komplikovanija tema kojom sada ne treba daviti. Neke druge organizacije su bile preciznije: Svetska banka, na primer, utvrdila je da je SFRJ prestala da postoji i da je stoga prestalo i njeno članstvo.
U svakom slučaju, rezolucija plenarnog tela jedne globalne organizacije u kojoj se kaže da niste članica i da treba da podnesete zahtev za članstvo dovoljno je jasan signal da niste članica i da treba da podnesete zahtev za članstvo. Pa se postavlja pitanje zašto se SRJ toliko inatila. Da li je SRJ imala nadu da će se Generalna skupština UN predomisliti i par godina kasnije priznati da nije bila u pravu i da SRJ jeste ona stara SFRJ, samo je dotad ostale članice nisu prepoznale? Da li je SRJ zaista iskreno verovala u priču o kontinuitetu sa SFRJ? Da li je iko razuman mogao da veruje u taj kontinuitet? Jedini način da SRJ obezbedi kontinuitet sa SFRJ bio je da za to dobije podršku bivših republika, tada već nezavisnih država, Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, kao što je na primer Ruska Federacija dobila podršku novonastalih država za kontinuitet u odnosu na Sovjetski Savez. Svakome ko je makar uopšteno upoznat sa zbivanjima na tlu SFRJ u to vreme bilo bi teško da poveruje u takav scenario.
Izolacija Srbije tokom devedesetih godina je osetljiva tema. Podseća nas na kolektivni poraz. Naravno da izolacija nije samo naša odgovornost. Naravno da je većina izolacionih mera doneta akcijom drugih i snažnijih zemalja, i verovatno je da su te mere u dobrom delu bile preterane. To je van naše kontrole i možemo samo da se durimo. Ono što je u domenu naše kontrole jesu postupci države u kojoj živimo i naša dužnost je da te postupke preispitujemo.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Advokat, BDK Advokati