Foto: Canva Stock
Kada se šetate niz Dobračinu ulicu, između ulica Gospodar Jovanove i Gospodar Jevremove, nalazi se omanji spomenik na kome je isklesan lik dečaka koji leži pored krčaga. Ovaj neugledni spomenik obeležava jedan od najvažnijih događaja u istoriji Beograda, a u njemu je veliku ulogu imao i jedan poslastičar iz Italije.
Kako je izgledao tadašnji Beograd?
Beograd je u vreme tog događaja bio prestonica Srbije koja je još uvek bila zavisna prema Turskoj – to se najpre videlo na osnovu brojnih turskih posada u tvrđavama na Kalemegdanu, potom Smederevu, Šapcu, Kladovu, Užicu i Soko Gradu. Pored toga, u ovim gradovima i dalje je živelo brojno tursko stanovništvo, iako je bilo još ranije predviđeno da se ono iseli međunarodnim sporazumom kojim je okončan tursko-ruski rat 1832. godine (prethodno je sporazumom sa Marašli Ali pašom bilo predviđeno da tursko stanovništvo ne sme živeti po selima).
Odnosi između hrišćanske i muslimanske zajednice uglavnom su bili nategnuti – još su se pamtili ratovanje i zločini iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, a i pored pravnog izjednačavanja hrišćana i muslimana u Osmanskom carstvu 1856. godine, veliki deo muslimana se nije navikao na nova vremena u kome hrišćani nisu pokorena raja koja se može tlačiti bez posledica. U principu, mir između zajednica se pokušavao održati time što bi one živele jedne pored drugih, a ne sa njima: za Srbe i druge hrišćane važili su srpski zakoni, a za Turke i ostale muslimane turski. Ali u situaciji kada je jedna strana želela nezavisnost, a druga vraćanje na period okupacije, nije bilo lako održati mir, niti garantovati pravdu.
U Soko Gradu su Turci (kako su se makar izjašnjavali, mada su to bili lokalni muslimani slovenskog porekla koji verovatno ni reči turskog nisu znali) bili dobro naoružani i organizovani. Njihove bande maltretirale su lokalne srpske seljake pljačkajući, kidnapujući devojke pa čak i ubijajući one koji su im se suprotstavljali. Ali i pored brojnih incidenata lokalni turski muteselim pravdao se da ne može da pronađe počinioce u tako malom gradu. U Užicu je, sa druge strane, bilo obrnuto – užičke Turke su terorisali lokalni Srbi, ponajviše nekoliko odmetnutih hajduka koje srpski žandarmi baš sasvim slučajno nikako nisu mogli da uhvate.
Sam Beograd je bio podeljen grad – Turci su živeli na Dorćolu, kao i na Jaliji blizu današnje železničke stanice, Jevreji na krajnjem delu Dorćola između Dušanove ulice i keja, a Srbi u ostalim delovima grada. Grad je tada bio i dosta manji – Slavija je bila močvara gde su se lovile patke; granice su činili današnji Tašmajdanski park i ulica Kneza Miloša koja se tek razvijala i gde su bile zgrade raznih državnih institucija. Ali tu je bila i turska vojska na Kalemegdanu, kao i zgrada turske policije u gradu na mestu današnjeg Matematičkog fakulteta.
Umesto Studentskog parka, bila je Velika pijaca, a od današnjih okolnih zgrada postojalo je samo Kapetan Mišino zdanje u kome je bio smešten Licej (preteča Univerziteta). Pored toga, grad je bio opasan šancem i zidom od drveta i nabijene zemlje, i to jer bila granica starog turskog Beograda pre Prvog srpskog ustanka. Kako je grad rastao, šanac ga je sada delio na dva dela, a postojale su samo četiri kapije kroz koje se moglo proći – Vidin kapija na Dorćolu, Sava kapija blizu reke Save, Stambol kapija na mestu današnjeg Narodnog pozorišta, kao i Varoš kapija u današnjoj Pop Lukinoj ulici. Ove kapije bile su utvrđene i u njima se nalazila turska vojna posada.
Ko može da hapsi turske vojnike u Beogradu?
U ovakvoj komplikovanoj situaciji svanula je topla nedelja 15. jun 1862. godine (po novom kalendaru). Mladi šegrt Sava Petrović poslat je na Čukur česmu da donese vode – to je vreme davno pre tekuće vode, i stanovništvo grada se snabdevalo vodom sa nekoliko česmi širom grada. Već je bio veliki red, a tok vode je kao za inat oslabio pa je voda kapala polako – i tu je započela prepirka između turskih vojnika i šegrta oko toga ko će pre da natoči vodu. Turski vojnici su onda sa uzvikom: „Evo ti onda vode!“ prebili dečka drvenom obranicom na mrtvo ime – on je i izdahnuo tokom dana od pretrpljenih batina.
Ovo se sve odigralo pred velikim brojem ljudi, što nije bilo baš sjajno za već slabo viđenje turske policije. Iz gradske policije su odmah poslali dvojicu žandarma Đorđa Nišliju, i prevodioca Simeona Nešića, koga su dozvali sa sopstvene svadbe pa je bio u slavskom odelu okićen peškirima. Njihov posao je bio da sprovedu celu grupu turskih vojnika do gradske policije, da bi se započela istraga. Međutim, put ih je vodio pored obližnje turske policije, gde su uhapšeni vojnici počeli da dozivaju u pomoć, na šta je istrčala grupa njihovih kolega. Posle kratke prepirke o čemu se tu radi i ko ima prava da hapsi turske vojnike – da li samo turski komandant ili i srpska policija, turskom oficiru je prepirka dosadila i naredio je svojim vojnicima da pucaju. Oba žandarma su na poginula na licu mesta, a ranjeno je i nekoliko okupljenih građana iz svetine koja je sve to pratila. Ovo je bio ravno upaljenoj šibici u kanti bazeni.
В городе стреляют!
U salonu Đorđa Vlajkovića, koji je kao dobrovoljac učestvovao u Krimskom ratu i gde je izgubio nogu ali i dobio medalju za hrabrost i čin kapetana, okupljeno društvo je bistrilo svetsku politiku, sve dok nije uletela usplahirena kućna pomoćnica koja je na ruskom povikala: В городе стреляют! (Pucaju u gradu) Ovo je bio znak da se svi rasture i odjure kućama po oružje i da se raspitaju šta se dešava. Ali to je u radio i ostatak grada.
Čim se pročulo šta se desilo na Čukur česmi, počinju nemiri između Srba i Turaka širom grada. Svi su dobro naoružani, i ne žale municiju. Turci se okupljaju po većim kućama i džamijama gde sklanjaju porodice, a njih napadaju samoorganizovane srpske komšije. Turska posada u kapijama je odsečena od tvrđave, isto kao i glavni vinovnici u turskoj policiji koji su sve i započeli. Srpska stajaća vojska ipak sedi u kasarnama u Topčideru, kao i veći deo turske vojske na Kalemegdanu.
Na samom početku sukoba, posada turske policije koja je sve i zakuvala, junački se povukla u tvrđavu ostavljajući svoje kolege i mirne Turke njihovoj sudbini. Ali Garašaninova diplomatija je uspela – kada je pala noć turske posade sa kapijama, u pratnji velikog broja turskih civila, mirno se povlače u tvrđavu. Ali Garašanin nije glup, on već godinama pokušava da otera tursku vojsku iz grada, i ne želi da im da priliku da imaju gde da se vrate pa naređuje da se kapije sruše do temelja. Na to je okupljena masa počela da kliče Garašaninu, iako su ga do tada i od tada mnogo češće psovali.
Međunarodni incident i bombardovanje grada
Sutradan sve deluje mirno, ali odjednom počinje bombardovanje celog grada topovima sa tvrđave. Sada se okupljaju i konzuli velikih sila (kako Srbija još uvek nije nezavisna, nema ambasadora): Engleske, Francuske, Pruske, Rusije, Austrije (koja još nije postala Austrougarska) i tek ujedinjene Italije. Među njima glavnu reč vodi engleski konzul Longvort jer je tada Britanija uz Francusku najveća evropska sila, a britanska Vlada podržava Tursku kao saveznika protiv Rusije, pa ga i Turci slušaju. Prethodno srećan zbog uspostavljenog mira i reda, sada je besan na Turke koji čak i sa tvrđave pucaju na njegovu kočiju kada je hteo da ide kod njih na pregovore.
Nova sreća u nesreći je ta što su turski topovi stari i raubovani, zapravo britanski topovi iz Krimskog rata, imaju slabo punjenje i mokar barut, pa veliki deo đuladi ne eksplodira. Ipak ima mnogo oštećenja po zgradama u Beogradu, pa i civilnih žrtava. Srbi se organizuju pa se penju na visoke zgrade blizu tvrđave (Kapetan Mišino zdanje, restoran Srpska kruna, Konak kneginje Ljubice) odakle dobri strelci mogu da pogode turske tobdžije.
Napokon dolazi i vojska iz Topčidera, i pravi barikade na ulicama koje idu ka Kalemegdanu, jer se očekuje napad turske vojske iz tvrđave. Do ovoga ipak nije došlo, najverovatnije usled Longvortove intervencije, koji je sada po prvi put u svojoj profesionalnoj karijeri držao stranu Srbima umesto Turcima. Artiljerijski baraž potom prestaje, i dve strane se gledaju preko nišana sa barikada na ulicama i zidina tvrđave, i ovakvo stanje potrajaće skoro dva meseca. Austrijanci predlažu da okupiraju Beograd i da uvedu red, Rusija je previše slaba nakon poraza u Krimskom ratu da uradi nešto više od pisanja diplomatskih nota, a knjaz Mihailo razmišlja čak o ratu sa Turskom sa tek osnovanom narodnom vojskom. Da bi se izbegao rat i sredilo stanje Britanci predlažu međunarodnu diplomatsku konferenciju u Kanlidži.
Karlo Perolo – nesuđeni junak
Tu na scenu stupa kuvar italijanskog poslanstva, Karlo Perolo, koji tada ima 30-ak godina. Znajući da će na predstojećoj konferenciji biti jako važno ko je započeo incident, Garašanin počinje da sakuplja svedočenja očevidaca među Srbima. Turci šalju posebnu delegaciju iz Carigrada da uradi isto to – ali naravno da jedni ispituju samo Srbe, a drugi samo Turke, jer veruju da je druga strana pristrasna. Ali je zato tu bio i stanovnik jedne neutralne strane sile – Karlo koji se našao na licu mesta pred turskom policijom. Njegovo svedočenje biće ključno jer se on ne može optužiti za pristrasnost.
Zato mu je šef turske delegacije i ponudio značajnu sumu novca da za incident optuži Srbe, ili da barem ne tereti Turke. Umesto da ovu ponudu prihvati, i da se kao imućan čovek vrati kući, Karlo je ovaj pokušaj podmićivanja prijavio svom šefu, italijanskom konzulu Stefanu Skovasu, koji ga je nagradio ličnim zlatnim satom zbog prikazanog poštenja. Karlovo svedočenje o incidentu pred turskom policijom je potom imalo značajan uticaj na tok konferencije u Kanlidži. Iako je tražila više, Srbija je dobila gradove u unutrašnjosti zemlje Soko i Užice, dok je tursko stanovništvo iseljeno iz zemlje u skladu sa prethodnim sporazumom, iako je deo stanovnika ostao u tvrđavama na Savi i Dunavu koji su predati nešto kasnije 1867. godine. Veliko je pitanje šta bi se desilo na konferenciji da je Karlo odlučio da prihvati ponudu turskog paše, i da tereti srpsku stranu za ovaj sukob.
Umesto da se vrati u Italiju, Karlo Perolo je odlučio da ostane u Srbiji. Otvorio je čuvenu kafanu Kod Hajduk Veljka, na uglu današnje Sremske i Knez Mihajlove ulice, koja se izdvajala po uvoznoj delikatesnoj robi – francuskim i italijanskim sirevima, nemačkim kobasicama i pivu, te evropskim kolačima i tortama. Ovo je i dalje u trenutku kada se u Srbiji ne gaji veliki deo povrća koji danas smatramo normalnim delom jelovnika – na primer, šargarepa se kupovala isključivo na Velikoj pijaci od Sremica koji su parobrodom iz Zemuna dolazile da prodaju svoju robu u Beogradu. Ova kafana je bila čuvena i po svojoj bašti, a služila je i kao koncertna dvorana i kao bioskopska sala. Sam Karlo Perolo je bio čuvena ikona starog Beograda, imajući u vidu da je bila stvar prestiža kupiti kolače u njegovoj poslastičarnici, i umro je tek 1923, više od 60 godina nakon incidenta kod Čukur česme.