Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Canva 

 

Početkom svake grejne sezone vazduh u većini gradova Srbije može da se i vidi i oseti. Tema od čega i kako proizvodimo struju i toplotnu energiju onda postaje najvažnija. Ova tema je ove godine postala možda i zanimljivija zbog spoljnog faktora, odnosno velikog berzanskog rasta cena struje i gasa usled nestašica u Evropi. Velika tražnja za gasom dovela je do nezabeleženog rasta njegove cene i cene električne energije u evropskim zemljama, što će se osetiti i kod nas, barem u sektoru privrede koja će sigurno struju, a možda i gas, plaćati znatno skuplje nego do sada. Da li je izlaz iz ova dva problema u obnovljivim izvorima energije (OIE) ili u nečemu drugom?

 

Zašto udišemo loš vazduh?

Postoje dva razloga kao odgovor na ovo pitanje, a koja se međusobno prepliću. Prvi je taj što palimo ugalj, i to lignit, koji je lošeg kvaliteta, kako bismo proizveli električnu energiju. Tokom 2019. ovim putem generisano je 22,954 GWh struje ili 67% ukupne struje koju je proizveo JP EPS. Manji proizvođači uglavnom su u domenu statističke greške, jer je EPS od njih kao od povlašćenih proizvođača otkupio tek 1,259 GWh struje, tako da je jasno da glavni generator energetike u Srbiji i dalje EPS.

Drugi razlog je taj što se veliki deo domaćinstava i dalje greje na čvrsto gorivo, prvenstveno ugalj i drva – u pitanju su stare peći i kotlarnice, a često se koristi i sasvim neadekvatno gorivo (loš vlažan ugalj pomešan sa zemljom, vlažna drva, te mazut pa čak i gume ili plastika). Jasno je da postoje dva glavna izlaska iz ovog problema – prelazak na drugačije izvore toplotne energije, ali i izvore generisanja električne energije. Nažalost, ovaj zaključak je ranga da ako želimo da smršamo moramo manje da jedemo i više da se krećemo. To je mnogo lakše reći nego učiniti. Najčešće se OIE pominju kao ono što treba da zameni fosilna goriva: ako želimo da prestanemo da koristimo ugalj (ili barem budemo smanjili njegovo korišćenje) to će biti moguće samo uz veće korišćenje OIE. Ili barem to najčešće čujemo.

 

Ekološka svest ili deblji novčanik – problemi oko toplotne energije

Što se tiče toplotne energije, ovde se podrazumeva prelazak velikog broja individualnih domaćinstava na druge izvore grejanja u odnosu na trenutna drva i ugalj. U gradovima je najlogičniji prelazak na daljinsko grejanje, što je povezano sa nekoliko problema. Prvi preduslov za tako nešto jeste širenje mreže toplovoda što je proces koji je spor i skup, pa ni veliki delovi Beograda još uvek nemaju pristup ovoj mreži; drugi problem jeste taj što iako se toplane uglavnom greju na gas, deo njih (pa čak i onih u Beogradu) i dalje koriste i mazut što zagađuje vazduh pa je takvo rešenje možda čak i ekološki gore od trenutnih malih individualnih ložišta; i treće jeste pitanje cene daljinskog grejanja – grejanje na pelet (najskuplja varijanta čvrstih goriva) i dalje je dva puta jeftinije od daljinskog grejanja. Za prostor od 100 kvadrata sa dobrom izolacijom za jednu grejnu sezonu potrebno je oko 6 kubika drva (maksimalno 400 evra), ili 3 tone peleta (oko 600 evra) dok bi daljinsko grejanje sa paušalnim obračunom koštalo oko 1.200 evra. Sa ovakvim odnosom cena i prosečnim prihodima takvim kakvi su trenutno, masovniji prelazak na daljinsko grejanje (čak i da javna komunalna preduzeća izrade infrastrukturu koja bi omogućila priključivanje na mrežu) ne može omogućiti nikakva ekološka svest, nego samo mnogo deblji novčanici.

Toplotna energija iz OIE prvenstveno može da ima smisla kao solarna energija. Ovde postoje određena tehnička ograničenja, ali je moguće da se na krovove individualnih domaćinstava postave solarni paneli koji će generisati toplotnu i električnu energiju. Međutim, ovde je u pitanju varijabilna proizvodnja – leti kada je insolacija veća proizvodi se više električne i toplotne energije, a zimi mnogo manje. Prema Strategiji razvoja energetike, procenjeno je da je moguće dobiti oko 0,194 miliona ekvivalentnih tona nafte pod uslovom kada bi 50% svih objekata u zemlji stavilo solarne kolektore. Ovo je naravno u domenu naučne fantastike jer verovatno ni u jednoj zemlji do sada nije solarnim panelima pokriveno 50% postojećih objekata. Takođe, za ovako nešto nedostaju i ekonomski podsticaji – višak proizvedene struje teško može da se u praksi prodaje dalje (iako zakonska mogućnost za tako nešto postoji) nego se sve završava na tome da se višak struje tokom leta kompenzuje dobijanjem struje tokom zime. A teško da će neko postaviti solarne panele na krov koji koštaju nekoliko hiljada evra da bi uštedeo na računu na struju samo par hiljada dinara mesečno.

 

Kako da doziramo proizvodnju struje? 

Kod generisanja struje iz OIE u oči odmah pada nesrazmera procenjenih izvora u odnosu na potrebe ako bi se smanjila potrošnja uglja. Dok EPS proizvodi oko 34,000 GWh struje godišnje, od čega oko 67% iz uglja (oko 23,000 GWh). Procene iz Strategije energetike jesu da je moguće računati na 1,200 GWh struje dobijene iz vetra, i na oko 540 GWh struje iz solarnih elektrana, što je samo 7,5% struje dobijene iz uglja. Drugim rečima, izgleda da OIE nisu baš ’’game changer’’ za Srbiju, čak i kada bi ovi potencijali bili danas u potpunosti iskorišćeni. Tehnički kapaciteti elektrodistributivne mreže morali bi da se povećaju značajno da bi se uvećala mogućnost da se uvede više OIE u proizvodnji energije. Ovo na duži rok jeste moguće ali sa sobom vuče i visoka ulaganja u mrežu, plus zahteva i dosta vremena.

Dodatan problem OIE u odnosu na nuklearne, gasne ili elektrane na ugalj jeste što se ne može dozirati proizvodnja struje nego ona zavisi od eksternih faktora – da li je sunčan dan ili da li duva vetar. Kada je proizvodnja struje veća nego potrošnja, ona se ne može sačuvati – tehnologija baterija još uvek nije za ovako nešto dovoljno efikasna, i baterije su skupe. Sa druge strane, kada je proizvodnja manja od potrošnje onda je neophodno imati neki drugi izvor struje koji bi nadomestio razliku. Zato su zemlje Zapadne Evrope koje gase elektrane na ugalj istovremeno gradile i nove elektrane na gas – one funkcionišu kao veliki šporeti na plin i lako je doziranje – kada vam treba manje struje smanji se dotok gasa, kada vam treba više on se poveća. Sa problemima u snabdevanju gasom i njegovom visokom cenom, pitanje je da li bi se ovo i finansijski moguće, da ne spominjemo i geopolitičku stranu ove priče vezano za odnos Rusije i Zapada.

Kako drugačije rešiti problem viška struje u sistemu kada ona nije potrebna, i manjak kada jeste? Ovo se delimično može nadomestiti reverzibilnim hidroelektranama, kao što su projekti Đerdap III (2*350 MW) ili Bistrica (4*170 MW). Ovo bi značilo da se akumulaciono jezero puni pumpama na struju dok struje ima u izobilju, a da se ono potom prazni da bi se napravila struja onda kada je za njom veća potreba. Na primer, jezero bi se punilo onih dana kada duva vetar, a kada ga nema ono bi se koristilo za generisanje struje. Ili ako je u pitanju solarna energija, jezero bi se punilo tokom dana, a praznilo noću. Ovakva postrojenja trebalo bi da doprinesu stabilnosti elektroenergetskog sistema, i većoj mogućnosti korišćenja OIE, ali kao što se vidi oba ova projekta su nedovoljna u odnosu na celokupni energetski sistem zemlje, mada bi njihova snaga mogla biti jednaka trenutnom Đerdapu.

 

 

U Nemačkoj struja skuplja 4 puta – OIE nisu tako jeftine kao što se priča

Cena struje u Nemačkoj, kao zemlji se naviše okrenula OIE gašenjem elektranama na ugalj, pa čak i gašenjem nuklearnih elektrana, otprilike je 4 puta veća nego trenutna cena u Srbiji (0,32 evro centa po kW prema 0,08). Možda se i treba prebaciti na OIE za barem delimičnu proizvodnju struje, ali treba razumeti da će to značiti i visoki rast cene struje – na prosečnu potrošnju domaćinstva u Srbiji od 460 kW to znači da će račun za struju možda iznositi čak 150 evra umesto trenutnih 40 evra, ako nemačko iskustvo uzmemo kao parametar.

Naravno da je cena struje u Srbiji populistički niska jer u sebi ne odslikava sve troškove – od neophodnih budućih investicija u proizvodnju novih kapaciteta za generisanje električne energije, potom očuvanje životne sredine od modernih pepelišta i revitalizacije iskorišćenih kopova, do nikada obračunatih zdravstvenih troškova usled enormnog zagađenja vazduha. Kada bi ovi troškovi nastali njenim generisanjem putem spaljivanja uglja bili uvršteni u konačnu cenu struje, ispostavilo bi se naša struja nije toliko jeftina kao što nam se sada čini.

 

Biomasa kao velika nada

Biomasa se u Srbiji pominje kao pojedinačno najveći izvor OIE. Najveći identifikovani potencijali biomase nalaze se u za sada neiskorišćenim delovima biljke – kao što je na primer strnjika koja ostaje na poljima nakon žetve. Ali ovakvu biomasu treba sakupiti, prevesti, obraditi pa tek onda iskoristiti ili prodati dalje, a to sve sa sobom nosi i troškove pošto za to treba angažovati radnu snagu i mašineriju, a nemamo ni uspostavljeno tržište gde bi se ovime trgovalo.

Imajući u vidu malu prosečnu veličinu parcele u Srbiji, biomasa bi mogla da se koristi verovatno samo u slučaju velikih igrača kao što su poljoprivredni kombinati ili veliki individualni farmeri. Procene kapaciteta biomase iz Strategije razvoja energetike iznose 3,448 mten dok prema Energetskom bilansu za 2020. trenutna potrošnja iznosi 1,104 mten, što znači da čak i da uspemo da napravimo velike iskorake u korišćenju biomase, to neće baš previše promeniti celokupnu situaciju.

Korišćenje biomase za dobijanje energije je na prvi pogled neutralno po emisije ugljenika u atmosferu – spaljivanjem biomase ispušta se CO2 u atmosferu, ali je prethodni rast prirodne materije (ovde je prvenstveno u pitanju drvo) vezivao za sebe ugljenik iz vazduha. Prema tome, sagorevanjem biomase nivo ugljenika u atmosferi ostaje isti, za razliku od spaljivanja fosilnih goriva kao što su ugalj ili nafta, jer će porasti nove biljke koje će za sebe vezati prethodno ispušteni ugljenik. Međutim, ovde postoji jedna mana – a to je pretpostavka da će se za svako posečeno drvo posaditi novo koje će ga zameniti. Srbija ima prilično loše iskustvo sa menadžmentom šumskih dobara koja su u državnom vlasništvu – a tu je prisutan i raširen problem krađe šuma. Lopovi nemaju nameru da sade nove zasade šume, a to ne radi na adekvatan način ni javno preduzeće koje treba da se time bavi. Stoga će značajan deo biomase kod nas da bude reklamiran kao zeleno, a zapravo će biti fosilno gorivo. Na to treba dodati i drugu važnu priču o zagađenju – sagorevanjem biomase isto nastaju suspendovane čestice (PM 2,5 i PM 10) kao i prilikom sagorevanja uglja, pa ni to neće dobro uticati na kvalitet vazduha.

 

Nuklearna energija kao zelenija energija – mogućnosti za Srbiju? 

Kada se svede konačni račun, OIE u Srbiji ne mogu da zamene korišćenje uglja za generisanje električne energije. Naravno da je njihovo korišćenje moguće povećati, ali je za to neophodno i ulagati u razvoj elektroenergetske mreže, potom u balansiranje sistema putem reverzibilnih hidroelektrana ili gasnih elektrana. Čak i sa tim, najveći deo struje i dalje bi dolazio iz uglja. Jedino što bi istinski moglo da zameni ugalj u potpunosti ili u tolikoj meri da se to zaista značajnije primeti jeste korišćenje nuklearne energije. Ali da li je ovo uvod u drugu sezonu HBO serije Černobilj?

Postoje različiti modaliteti korišćenja nuklearne energije u Srbiji, od kojih je najrizičniji taj u kome bi država Srbija preko nekog svog javnog preduzeća upravljala nuklearnom elektranom i tako proizvodila struju (sama izgradnja postrojenja bi sigurno bila poverena inostranom partneru). Mnogo pametniji potez bio bi zajedničko ulaganje u neku nuklearnu elektranu u nekoj susednoj zemlji, gde bi Srbija za svoj udeo dobijala učešće u proizvedenoj struji. Od zemalja u okruženju nuklearne elektrane imaju Mađarska, Rumunija i Bugarska, pa čak i Slovenija. Od njih, najverovatniji kandidat za ovakve pregovore je Bugarska, koja ima nezavršeni projekat elektrane Belene kao i mogućnost izgradnje dva nova bloka u Kozloduju (trenutno su 2 bloka operativna, a 4 su ugašena kao zastarela). Tu je i mogućnost izgradnje nuklearne elektrane u samoj Srbiji, ali kao deo javno-privatnog partnerstva gde bi privatni investitori izgradili i upravljali elektranom, ali bi imali obavezu da tokom određenog perioda vremena struju po dogovorenoj ceni prodaju EPS-u. Ovime bi se, između ostalog, izbegla mogućnost da na primer vlasnik pečenjare postane direktor nuklearne elektrane.

Izgradnja jedne nuklearne elektrane je jako skup i dugotrajan proces, i postoje mogući rizici od havarija – ali ukupno gledano nuklearna energija je i dalje najbezbednija energija koja postoji – na godišnjem nivou samo u Srbiji od posledica sagorevanja uglja umre više ljudi (njih oko 570) nego što je ukupan broj svih ljudi koji su umrli od direktnih posledica zračenja u incidentima sa nuklearnim elektranama. Procenjen broj indirektnih žrtava katastrofe u Černobilju kreće se između 4,000 – 27,000; ako bi kao tačan broj uzeli vrednost između ove dve krajnosti, to znači da smo od puštanja TENT-a Nikola Tesla u rad do sada njime već ubili više ljudi nego što je to uradio Černobilj. Rizik je tu, ali su i nuklearne elektrane postale mnogo bezbednije nego ranije – o čemu govori i slučaj Francuske, zemlje u kojoj zabeležen nijedan značajniji nuklearni incident iako već nekoliko decenija većinu svoje struje dobija iz nuklearnih elektrana.

Ova tema jeste kompleksna, ali o njoj vredi raspravljati jer iako nam budućnost deluje daleko ona je uvek mnogo bliže nego što se misli. Bez ozbiljnih promišljanja o energetskoj politici, možemo vrlo lako da se suočimo sa situacijom u kojoj struje nećemo imati ili će to postati ozbiljan teret po industriju, da ne pričamo o indirektnim troškovima po zdravlje stanovnika usled korišćenja uglja.

Prvi korak treba da bude tačan proračun koliko nas zapravo košta struja iz uglja, a koliki bi bili troškovi struje iz OIE i koliko iznosi njen maksimalni potencijal, kao i troškovi korišćenja nuklearne energije. Za to nam trebaju i prava javna, a ne fingirana stručna debata, kao i mediji koji će o tome da pišu. Stavovi prema nuklearnoj energiji već se menjaju, postoje ozbiljni pritisci na Evropsku komisiju (od strane Francuske, Litvanije i Češke) da se nuklearna energija zvanično proglasi za zelenu energiju, nešto što je pre par godina delovalo nezamislivo; dok je Kina rešila da u inostranstvu ne finansira izgradnju novih postrojenja na ugalj; EU planira uvođenje prelevmana na CO2 koji bi mogao da pogodi naš izvoz u EU jer se najveći deo naše struje pravi putem uglja. Vreme je da i Srbija počne ozbiljnije da razmišlja o ovome što se posle najave predsednika Vučića da razmišljamo o saradnji sa Mađarskom na polju zajedničkog ulaganja u nuklearnu elektranu možda već i dešava.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *