Foto: Unsplash
Posle petnaest dugih godina u ulozi najpoznatijeg tajnog agenta, završila se bondovska epoha u karijeri Danijela Krejga. Iako nije snimio najviše filmova zbog dugih vremenskih razlika među njima, Krejg je smoking nosio duže od svojih prethodnika i na taj način ostavio dubok trag u istoriji franšize. Iako isprva donekle podozriva zbog njegove, za ulogu nekarakteristične boje kose, publika je zavolela novog Bonda koji je uspeo da udahne život liku čija se zvezda gasila uporedo sa završetkom Hladnog rata, tog nepresušnog nadahnuća špijunske fikcije.
Moglo bi se reći da je Krejg uveo Bonda u 21. vek, doduše ne kao čoveka odveć vičnog savremenoj tehnologiji i društvenoj dinamici, ali sposobnog da se prilagodi, nauči novo i uspešno primeni nataloženo iskustvo svojih prethodnika koje znači mudrost, sačuvavši pri tome dušu lika. Siguran sam da su obožavaoci na tome od srca zahvalni ali poslednji film je prikazan, bioskopi su već prazni i mora se podvući crta i reći nešto o nasleđu poslednjeg Bonda i perspektivama budućeg. Ako ste izdržali sa čitanjem do kraja pasusa, držim da ste fan kao i ja i da se slažemo.
Počnimo onda od pitanja kakav je bio Krejgov Bond? Na skali od gotovo barokne špijunske romantike Rodžera Mura do trilerskog mračnjaštva Timotija Daltona, Krejg je nesumnjivo blizak Daltonu ali je od njega socijalno veštiji i simpatičniji. Njegov mračni Bond nesrećni je ljubavnik, kockar i alkoholičar, čovek koji gotovo da nema vedrih perioda u svom životu, a kada se oni i dese, ne traju dugo i završavaju veoma tragično, večito vraćajući našeg junaka na sumorni početak. To je uostalom način života koji bi takvom čoveku, ako ga uopšte možete zamisliti, u stvarnosti i priličio.
Ogoljen od ukrasa i fasade jarkih boja, Krejgov Bond je baš onakav kakav je uvek i trebalo da bude u fiktivnom, a možda i realnom svetu Jana Fleminga, ne preterano dopadljiv lik, brojnih mana i poroka i nekih vrlina, koji uvek uradi svoj posao i spase nas od zla bez obzira na cenu lične ali i tuđih žrtvi. Njegov svet je izrazito nasilan i surov. Niko nije pošteđen stradanja, dobri i kvarni, slabi i jaki trpe svoj udeo nesreće i bola. Setimo se samo smrti M koju igra nezaboravna Džudi Denč! Mračno podzemlje špijunaže, međunarodnog terorizma i kriminala ne poznaje nedodirljive i saosećajnost. Nije tu bilo mesta nostalgičnoj eleganciji Šona Konerija ili Murovoj lepršavosti. Teška, nebrušena pojava i gotovo slovenska fizionomija Danijela Krejga takvom svetu vernije pripadaju. To naravno ne znači da su njegovi filmovi lišeni tipične bondovske svesposobnosti i neverovatnih fizičkih podviga praćenih poznatom melodijom ali karakterno, Krejgov Bond i univerzum u kome on postoji je najrealističniji do sada.
Ovaj povratak flemingovskim korenima, te Spektri, Ernstu Stavru Blofeldu i njegovim psihopatskim poručnicima kao glavnim antagonistima prijao je onom bondofilskom, učmalom delu publike, kome i sam pripadam i kome nikada nije dosta oprobanih klišea u novom ruhu. Casino Royale iz 2006. godine adaptacija je prvog Flemingovog romana o našem protagonisti i sadrži sve ono što je Bonda učinilo omiljenim filmskih agentom i ikonom pop kulture. Od puno kocke i pića, brzih automobila, tajanstvene Eve Grin u ulozi Vesper Lind, do egzotičnih lokacija poput Bahama koje je naš junak više puta posetio i do tada neistražene Crne Gore u koju Bond i Vesper stižu brzim vozom, prugom Beograd – Bar što je simpatičan naučnofantastični detalj!
Naredni filmovi koje je Krejg snimio predstavljaju nastavke priče započete u Crnoj Gori te 2006. godine, zaokruženu sagu o Bondu i njegovom krstaškom ratu protiv Spektre. Sa izuzetkom prvih Konerijevih filmova koji su bili labavo povezani, prethodne Bondove avanture uvek su predstavljale pojedinačne priče u kojima nema mnogo prostora za promene i vrdanja od oprobane matrice. Džems je onakav na kakvog smo navikli, ne menja se psihološki, ni fizički, znamo da će uspeti u svojoj misiji, da će zlikovac i njegov henchman umreti, a Bond u poslednjoj sceni piti šampanjac sa lepoticom. Snimanjem priče u nastavcima, producenti su uspeli da pripreme teren za ono što je u filmovima o Džemsu Bondu uvek nedostajalo, a što onaj konzervativniji deo publike baš i ne voli, a to je razvoj lika. Ovom promenom omogućena je evolucija Bonda i odstupanje od uobičajenog šablona bondovske avanture . Time je scenaristima dato više slobode za zamišljanje i oblikovanje karaktera u novom svetlu, što je ranije bilo nemoguće postići, a što poslednji Bond uspeva da dočara maestralno.
Krejgov 007 u No Time to Die nije isti čovek kao na početku svoje priče. On prolazi kroz profesionalne uspehe i lične brodolome koji ostavljaju ožiljke na njegovoj duši. Ne samo da se Bondov lik u zadnjih petnaest godina psihološki menja iz uobičajenog, strogo profesionalnog i pragmatičnog špijuna na kojeg smo navikli u zbunjenog romantika i umalo porodičnog čoveka već je i njegova fizička pojava sve starija. Nekada je starost glumaca vešto prikrivana, posebno u slučaju Rodžera Mura koji snima duboko u šestoj deceniji života. Nasuprot tome, Krejgove godine se ne kriju, štaviše njegov lik vidno stari što kao da nagoveštava odumiranje samog Bonda. Naravno ne u smislu penzionisanja brenda koji je isuviše unosan da bi propao već Krejgove karijere na kraćem i onoga što kritičari smatraju Bondovim dotrajalim habitusom, na dužem štapu. Drugim rečima, neki će reći da je Bond filmski lik okamenjen u šezdesetim godinama prošlog veka, koji nije baš najsrećnije integrisan u savremeno društvo i da ga je potrebno radikalno izmeniti. Nije nemoguće da je Krejgova evolucija u poslednjih pet delova naznaka da bi moglo doći do značajnijih promena u shvatanju samog lika Džemsa Bonda ali nadajmo se da nećemo svedočiti tome.
Gledajući No Time to Die nisam se mogao oteti utisku da je Bond neobično nevešt u društvenim odnosima što je upadljiva promena u odnosu na prethodne delove i najupečatljivija odlika razvoja lika. Njegovi dijalozi sa drugima, bilo da je reč o mladoj CIA pripravnici ili bivšem šefu nemaju onu tečnost i povremenu predvidljivost kojima smo bili razmaženi. U odnosu sa ženama Bond kao da je izgubio samopouzdanje i ne uspeva da probije barijeru poslovnog odnosa, oborivši tako i neslavni ljubavni rekord Timotija Daltona kao prvi monogamni Bond! U dijalozima sa protivnicima on ne uspeva da ih moralno nadvisi karakterističnom lakonskom ironijom i natera na grešku. Razgovor sa Blofeldom i njegovo ispitivanje pokazali su do tada neviđenu ranjivost Bonda koji govori isprekidano, izgleda sasvim inferiorno i lako postaje nasilan u svojoj nemoći. Ni kasniji razgovori sa Ramijem Malekom, kako god da se zove njegov negativac neobičnog naglaska koga ću brzo zaboraviti, ne prolaze mnogo bolje. Bond u poslednjem filmu nije na visini zadatka vrsnog psihologa i malo je izgubljen i društveno zatupljen. Njegova smrt zato jeste u funkciji priče i kao takva se može razumeti ali se pored doslovne može tumačiti i kao simboličko ubistvo bondovskog duha i priprema za njegovo osavremenjavanje.
U fizičkom pak smislu, Bond je i dalje onaj stari, sposoban za najneverovatnije vratolomije i izazivanje milionske materijalne štete u vozilima i čitavim gradskim kvartovima. Kao u video igri, on ostavlja gomile leševa iza sebe u stilu Džona Vika. Njegova vrednost kao akcijskog junaka, a zamalo napisah i superheroja nije istrošena, štaviše ona postaje utoliko važnija jer je sigurno polje na kome budući Bond može graditi svoje nasleđe bez suočavanja sa kritikama koje se tiču njegove dotrajalosti, seksizma i nedopadljivosti među mlađim naraštajima, a koje služe ponajviše kvarenju zabave. Ne nadam se tome ali učiniti Bonda generičkim, društveno sveprihvatljivim akcionim junakom je linija manjeg otpora koja se isplati.
Neću se usuditi da više od ovoga prognoziram u kom će pravcu Džems Bond biti razvijan kao lik. Ono o čemu mogu da govorim su moja očekivanja kao obožavatelja. Nadam se da će novi Bond zadržati dovoljno starog duha i prepoznatljivosti i da će novi glumac dati svoj lični pečat ulozi kao i njegovi prethodnici. Priznajem da ovo nije ekstravagantno očekivanje već vrlo defanzivni stav ali je u skladu sa mojom željom da Bond ne doživi korenite promene svoje prirode kako bi bio bolje ukalupljen u današnjicu i osetljiviji na njene probleme. Danijel Krejg uspeo je da Bonda dočara kao stvarnog lika koji pripada svetu podzemlja i opremljen je znanjima, veštinama i moralnim kompasom potrebnim da se u takvom okruženju preživi. Stari obožavaoci bili su zadovoljni njegovom flemingovskom interpretacijom Bonda koja je istovremeno bila i dovoljno savremena da privuče nove gledaoce. Krejgov realizam će verovatno ostati standard koji će njegov naslednik morati da poštuje, a u duhu takvog prikaza je i očuvanje Bondovih mana, a ne samo vrlina kako bi lik bio dopadljiv generaciji Z. U filmu Godlfinger iz 1964. godine Šon Koneri se ruga tada već veoma popularnim Bitlsima, rekavši tom prilikom da ih je nemoguće slušati bez začepljenih ušiju. To je Bond koji je uvek na strani publike ali je isuviše individualista da bi joj se udvarao. Tako bi trebalo da ostane.
Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.