Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Canva 

 

Održivost jeste veoma značajna za budućnost i prosperitet čovečanstva – i upravo zbog toga valja je shvatiti na adekvatan način i uložiti napor da se izbegnu zabune, dvosmislenosti, kvazireligijski dogmatizam i prizemne mistifikacije.

 

Naslov ovog teksta je svesna aluzija na legendarni esej ser Ajzee Berlina Dva pojma slobode iz 1958. godine, koji se originalno pojavio kao njegova pristupna beseda na Oksfordskom univerzitetu. U njemu se ukazuje da je pojam slobode (engl. liberty) u toj meri složen i višesmislen da se može govoriti o dva zasebna pojma slobode koja se često mešaju i brkaju, kako slučajnošću i nepažnjom, tako i svesnom demagoškom (zlo)upotrebom. Negativna sloboda („sloboda od“) predstavlja slobodu od mešanja u život pojedinca od strane spoljašnjih faktora i ograničenja koja mu nameću razne društvene strukture. Pozitivna sloboda („sloboda za“) se obično shvata kao sloboda za samo-ostvarenje u skladu sa autonomnim odlukama i izborima. Bez obzira na to što su oba shvatanja slobode legitimni ideali, Berlin ukazuje da je pozitivna sloboda naročito podložna zloupotrebi, što se možda najplastičnije vidi u tome da su njeni vrlo glasni zagovornici kroz istoriju često završavali kao istinski neprijatelji slobode. To danas, u 2021. godini, vidimo još jasnije pošto imamo na raspolaganju obilje novijih primera koji nisu bili dostupni u 1958. Dakle, ne moramo se zaustaviti na idejnom tragu koji ide od Platona, preko Rusoa, Hegela i Marksa, do Hajdegera, već ga možemo produžiti direktno do savremenih postmodernih i „postkolonijalnih“ teoretičara, te rasista koji su stvorili i zastupaju kritičku teoriju rase. U svakom slučaju, zaključuje Berlin, negativno određenje slobode naprosto bezbednije, imunije na zloupotrebe i od veće praktične vrednosti.

Održivost (engl. sustainability) je postala jedna od ključnih reči savremenog sveta; svakako se u javnom diskursu poslednjih decenija pojavljuje češće od reči „sloboda“. Ako je išta munjevitom brzinom postalo floskula, onda je to održivost: danas se ne može ni konkurisati za ozbiljniji posao ili se prijaviti na neki istraživački ili prosvetni projekat da se ne zahteva gotovo ritualno posvećenje i obrazlaganje kako će održivost biti poštovana i sprovođena u delo. Od populističkih medija do visokospecijalizovanih glasila, održivost je postala neizostavna ključna reč. Kud god se okrenemo, čujemo za održive prakse u poljoprivredi i industriji, održivo uzgajanje hrane, održive energetske sisteme, etiku i politiku održivosti, čak i održivu umetnost i dizajn.

Već sama ta činjenica ukazuje da je veoma upitno da li svi koji reč koriste razumeju njeno značenje, posebno kada su u pitanju suptilni detalji koji zahtevaju izvesno specijalizovano naučno znanje. Udžbeničke definicije tipa „sposobnost održavanja ravnoteže sistema“ nisu baš mnogo od pomoći. Jer, relevantne oblasti – bile to geonauke, ekologija, ekonomija, klimatologija, analiza rizika, itd. – jesu nauke i zahtevaju kritički, racionalni i empirijski pristup. I već na toj tački se suočavamo sa teškoćama, jer su potonje ključne reči, za razliku od same održivosti, izrazito nepopularne u savremenom javnom diskursu, najblaže rečeno. I tu nastaje račvanje na put „kojim se ređe ide“ i onaj drugi, ili uska i široka vrata iz biblijske metafore. Oni koji žele ozbiljno utemeljenje održivosti moraju se okrenuti nauci – nasuprot onima za koje je nauka preteška (što se maskira raznim ideološkim floskulama i nauka se onda žigoše kao rasističkaseksističkapatrijarhalnakolonijalna itd. isl.) i koji smatraju da se nauka može lako zameniti sa par ideoloških parola i mantri.

Ta dva puta su po svojoj prirodi teško pomirljiva, te je prirodno da dobijamo dramatično drugačije razumevanje iste reči. Dva određenja održivosti se pojednostavljeno mogu predstaviti na sledeći način:

  • Održivost (interna) kao robusnost sistema u zadatom kontekstu na zadatoj vremenskoj skali i uz manje ili više poznat spektar perturbacija koje potiču od aktera u okruženju.
  • Održivost (eksterna) kao univerzalna karakteristika sistema, suštinski nezavisna od konteksta ili unutar konteksta shvaćenog krajnje uopšteno, koja sa sobom nosi vrednosni, a često i snažan emocionalni naboj.

Naravno, mogli bismo koristili i druge termine za ova dva pojma održivosti. Interna održivost bi se mogla nazvati i redukcionističkom, diferencijalnom ili analitičkom; na isti način, eksterna održivost se može karakterizovati i kao holistička, integralna ili sintetička. Kao i kod drugih taksonomskih podela, često je najefikasnije razumeti ključne razlike na primerima.

 

 

Odličan primer za diskusiju interne održivosti je knjiga istaknutog geografa, antropologa i evolucioniste Džereda Dajamonda, Slom. Dajamond ne samoživopisno prikazuje brojne istorijski utvrđene slučajeve kolapsa civilizacija uzrokovanih ekološkim, geofizičkim i klimatskim faktorima, već nudi i prilično sveobuhvatan set kriterijuma za održivost konkretnih ekonomskih i socijalnih praksi dostupnih na zadatom stepenu razvoja. Umesto navođenja čitave Dajamondove sheme, navešću samo par primera problema koje on identifikuje u odnosima ljudskih zajednica sa prirodnom sredinom: deforestacija, prevelika stopa lova po stanovniku, efekti unesenih (alohtonih) živih vrsta na domicilne vrste, itd. Uočimo da su sve ove pojave precizno definisane, merljive i dostupne kvantitativnoj, često i statističkoj analizi. Dajamond ne pretenduje da ima sve odgovore – posebno što razmatra istorijske slučajeve koji su često nepotpuno dokumentovani – ali jednostavno pokazuje put kojim ima smisla dalje ići i istraživati faktore koji, pod zadatim uslovima, dovode do održivosti ili neodrživosti u internom smislu. Ovo uključuje kvantitativne i statističke analize, numeričke simulacije, analizu scenarija i druga metodološka oruđa iz arsenala ozbiljne nauke.

Nažalost, uprkos ogromnom broju slabih naslova, teško je naći primer ozbiljne kritičke rasprave o eksternoj održivosti. Jedan od tih retkih primera je masivna rasprava Brajana Nortona, profesora emeritus sa Tehnološkog instituta Džordžije, pod naslovom Održivost: filozofija menadžmenta adaptivnih ekosistema. Nortonova knjiga je značajno postignuće i svakako vredna pažnje, makar je i uzimali sa zrnom (ili tovarom) soli. Ona se fokusira na primere iz poznatih ekoloških praksi, naročito američke agencije za prirodnu sredinu (EPA), i ukazuje na put kojim se one mogu uklopiti u opštiju filozofiju zasnovanu na jednoj vrsti ekološkog pragmatizma, inspirisanog klasičnim filozofskim pragmatizmom Persa i Djuija.

Sa druge strane, s obzirom da je prvo izdanje objavljeno 2005. godine, uz obim i kompleksnost materijala, razumno je pretpostaviti da je pisana godinama pre toga, Nortonova knjiga ne obuhvata nakazne trendove stapanja ekologije sa politikama identiteta, političkom korektnošću, vulgarnim kritičkim „teorijama“ i anti-Prosvetiteljstvom; ovi trendovi su metastazirali tek u drugoj deceniji 21. veka. Vrlo je moguće da bi Norton danas, suočen sa bizarnostima poput „zelenog Nju Dila“, fatve protiv Majkla Mura i sveopšteg vladajućeg eko-hipsteraja, odustao od nekih tvrdnji o vrlinama pragmatizma u primenjenoj etici i ekopolitici.

Interna održivost tako ima smisla u bilo kojoj dobro definisanoj problemskoj situaciji (kako bi rekao Poper) koja uključuje neki složeni sistem. Štaviše, ona je i kvantitativno merljiva ako se složimo oko etalona koji odgovara zadatom kontekstu. Na primer, neminovno ćemo se složiti da je za državu X dobijanje električne energije iz fisije urana više održivo (interno) nego dobijanje iste spaljivanjem biomase – i to N puta. Ako razumemo kontekst, koji se opisuje parametrima kao što su cena urana, cena biomase, potrebe X za električnom energijom, te ekološke i klimatske posledice jednog i drugog procesa dobijanja energije, možemo precizno izračunati koliko je N. Štaviše, kada to jednom učinimo, možemo to koristiti kao etalon za druga kvantitativna istraživanja održivosti (interne) u čitavom energetskom sektoru.

Ovo, nažalost, ne važi za eksterno shvaćenu održivost. Činjenica je da ni za jedan realni sistem, čak i najjednostavniji, mi nikada nećemo moći da zamislimo sve moguće kontekste koji nastaju tokom evolutivnog i istorijskog razvoja, jasno je da je kvantitativnu preciznost neophodnu za ozbiljnu analizu ne možemo postići. Umesto toga, često se koriste uopštene fraze koje podrazumevaju brojne procese koji najčešće nisu uopšte shvaćeni ili su shvaćeni samo u ovlašnom i kvalitativnom obliku. Savršen primer ovakve fraze je popularna „cirkularna ekonomija“ koja navodno treba da zameni normalnu kapitalističku ekonomiju rasta. Čak ni najfanatičniji zagovornici cirkularne ekonomije poput Elen Mekartur, Bernija Sandersa ili lidera kineske komunističke partije (koji su je proklamovali kao „nacionalni cilj“) nisu u stanju da pobroje realne procese na koje treba uticati da bi se postigao eksterno nametnuti cilj cirkularnosti – a da se pri tome predvide i izbegnu neželjene posledice! Još bizarnije je, naravno, kad se uoči da je potpuno 100-procentno recikliranje bilo čega nemoguće, zbog drugog zakona termodinamike, ako ni zbog čega drugog. Čak i kada bi bilo moguće reciklirati materijalnu bazu nekog procesa u potpunosti, entropija će i dalje rasti zbog nužnog upumpavanja energije u sistem.

Da ironija bude veća, tzv. obnovljivi izvori energije zapravo imaju ogroman problem upravo sa… recikliranjem. Majkl Mur u Planeti ljudi živopisno prikazuje ostatke najstarije solarne elektrane u Kaliforniji koja je u tužnom stanju upravo zbog toga što je bezbedno recikliranje isluženih solarnih panela – previše skupo i neefikasno. Ali pošto eksterna održivost zanemaruje kontekst, a reifikuje perspektivu, onda je solarna energija uvek održiva, čak i kada su solarni paneli polomljeni i raspadnuti usred pustinje.

Dalji problem (koji su veoma, veoma retki autori, Norton među njima, spremni da otvoreno priznaju) jeste što zagovornici eksterne održivosti gotovo neizbežno čine naturalističku grešku od vrste koju su proučavali Dejvid Hjum i Džordž Mur: pojave u prirodi, kada se dešavaju bez ljudskog upliva, su održive po definiciji, stoga je održivost prirodna, stoga je dobra, stoga je ono što može da je ugrozi, poput ljudskog upliva, loše. Pri tome je sasvim nevažno da li se radi mo semantičkom ili etičkom kontekstu (ili čak metafizičkom, kada se radi o raspravama sa kreacionistima i zagovornicima tzv. inteligentnog dizajna). Svaki i svi koraci u ovom zaključivanju su u najboljem slučaju sporni, a u najgorim ne samo pogrešni, već i direktno antihumanistički. Najslabija forma naturalističke greške jeste ona koju koristi Norton, kao i neki drugi oprezniji i mudriji eko-aktivisti: s obzirom da su bar neke posledice ljudskog upliva u prirodnu sredinu potencijalno veoma destruktivne po sam ljudski život (npr. klimatske promene) i pošto prihvatamo da je ljudski život nesporna moralna vrednost, onda je predostorožno i moralno minimalizovati taj upliv. Međutim, naturalistička greška ostaje greška: iako je nesumnjivo da su i ekolozi i drugi naučnici nosioci određenih vrednosti, to ne znači – nasuprot postmodernistima i socijalnim konstruktivistima – da su njihovi deskriptivni rezultati u, na primer, analizi ekosistema, determinisani ili obojeni tim vrednostima.

(Možda vredi napomenuti da jedan – srećom mali – podskup zagovornika eksterne održivosti izbegava ovaj problem, a to su oni autori koji eksplicitno ne stavljaju pozitivnu vrednost na ljudski život i kulturne sisteme koje su ljudi izgradili: „duboki ekolozi“ poput Džona Zerzana ili Penti Linkole na jednoj, i njima bliski antinatalisti/nihilisti tipa Dejvida Benatara, Petera Zapfea, Judžina Takera ili Tomasa Ligotija na drugoj strani. Ovde se ponovo manifestuje korelacija sa Berlinovim pozitivnim određenjem slobode: konceptualno najdosledniji zagovornici pozitivnog određenja slobode bili su upravo najekstremniji i najdestruktivniji ideolozi radikalnih socijalnih revolucija, od Rusoa do Pol Pota.)

Veći deo eko-hipsteraja koji promoviše održivost kao ključni pojam sadašnjosti i budućnosti nije (srećom) previše ozbiljan. Što je veoma dobro, pošto eksterna održivost, sa posebnim naglaskom na holističke aspekte, predstavlja gotovo religijski pogled na svet. Ona postaje gotovo identična sa pojmom transcendentnosti, koji leži u temeljima svih religija i kultova ljudske istorije, sa svim parafernalijama i zamkama koje takav način mišljenja prate: dogma, rituali, sveci, „novi senzibilitet“ i – naročito – apokaliptična eshatologija. Ako verujete da je drugi zakon termodinamike rasistička izmišljotina belog muškarca, onda ćete lako prihvatiti ideju da je moguće nešto 100-procentno reciklirati. Ako verujete da su ljudi „uništili planetu“ (idiotizam), onda je lako poverovati da ćemo zbog klimatskih promena „svi dumremo“ za 12 godina (idiotizam + eshatologija apokalipse). U ovom značenju, održivost postaje sakralni pojam koji se ne samo ne analizira i ne kvantifikuje; naprotiv, oni koji to pokušavaju su očigledno jeretici i otpadnici koje treba odstraniti iz zajednice pravovernih na bilo koji način.

Kao što ubedljivo argumentuje Džejms Lindzi (o čijoj smo odličnoj knjizi Cinične teorije već pisali na ovom portalu, ovaj kvazireligijski pojam održivosti vuče poreklo iz neomarksističke Frankfurtske škole. Naročito je Markuzeov Jednodimenzionalni čovek pravi zlatni rudnik mistifikacija na ovu temu. Ne samo da Markuze standardno gunđa protiv npr. pop-kulture kao percipirane prepreke samo-ostvarenju širokih masa, već je još 1964. godine retorički insistirao kako je poželjno „živeti sa manje rada, manje otpada, manje spravica i plastike, ali više vremena i više slobode.“ (Izvesno je da se ovde cilja na pozitivnu slobodu u Berlinovom smislu!) Zapaziti snažno odstupanje od klasičnog marksizma i njegove idolatrije rada i materijalnih dobara, odstupanje i inače karakteristično za postmoderni „kulturni“ neomarksizam. Ukazivanje na idejne korene je pomalo neugodno za mnoge, ali itekako objašnjava zašto se nametanje etičkih i političkih vrednosti u tim krugovima smatra spojivim sa naučnim načinom mišljenja, iako je uistinu njegova suprotnost i bliže magijskom načinu mišljenja.

Konačno, veoma značajni pojam antropocena (o kojem ćemo govoriti detaljnije u ovoj kolumni vrlo uskoro!) ima smisla samo u kontekstu interne održivosti. Kontroverze koje su se oko uvođenja ove nove epohe geološkog vremena vodile od početka ovog veka i milenijuma, a donekle se, mada manje, vode i dalje, upravo potiču mahom od retoričkih manipulacija kojima pribegavaju zagovornici eksterne održivosti. Kao i u brojnim drugim slučajevima, podmuklo mešanje preskriptivnog i deskriptivnog samo ometa, a intervencije ekstremista na oba kraja političkog spektra doprinose eroziji ionako mršavog i slabašnog javnog razumevanja nauke, u konkretnom slučaju geonauka, planetologije i arheologije. Održivost jeste veoma značajna za budućnost i prosperitet čovečanstva – i upravo zbog toga valja je shvatiti na adekvatan način i uložiti napor da se izbegnu zabune, dvosmislenosti, kvazireligijski dogmatizam i prizemne mistifikacije.

 

 

 


Napomena: Određene izmene originalnog teksta objavljenog 22. oktobra izvršene su 29.oktobra.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *