Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Canva

 

Kada se spomenu veliki reformatori u tranzicionim zemljama, prvo se izdvajaju Lešek Balcerovič u Poljskoj, Mat Laar u Estoniji, Vaclav Klaus u Čehoslovačkoj i Češkoj, Jegor Gajdar u Rusiji, Mihail Sakašvili u Gruziji, Mikulaš Dzurinda u Slovačkoj itd. Ali kako uspostaviti neku adekvatnu metodologiju za merenje uticaja lidera na reforme?

 

Faktor ličnosti političkog lidera jedna je od najprisutnijih tema u raspravama najšire javnosti. Posebno kada govorimo o ulozi lidera u sprovođenju promena od kojih bi čitavo društvo trebalo da ima koristi.

Padom Berlinskog zida 1989. odnosno raspadom Sovjetskog Saveza stvorila se jedinstvena istorijska prilika za širim društvenim promenama u mnogim državama. Pa i u Srbiji. Ovim procesima započeta je tranzicija koja je podrazumevala prelazak iz autoritarnog političkog sistema u liberalnu demokratiju, odnosno iz centralnoplanskih ekonomskih sistema u tržišnu privredu.

Većina zemalja iz prve grupe na početku tranzicije bila je u priličnoj sličnoj situaciji – polazna osnova im je u suštini bila jako slična. Međutim vrlo brzo su se ispoljile velike razlike među njima. Iako nisu sve zemlje imale isti nivo dohotka (a sve su daleko zaostajale za zemljama Zapadne Evrope) među njima nije bilo baš ni prevelikih razlika na početku tranzicije. Danas, tri decenije nakon početka tranzicije, ove razlike veoma su izražene. Na primer, BDP po stanovniku u Ukrajini i Poljskoj bio je gotovo identičan, da bi danas Poljska bila tri puta bogatija.

BDP per capita Ukrajine i Poljske, u konstantnim međunarodnim USD iz 2017. Izvor: Svetska banka.

Najvažniji pojedinačni faktor koji može da objasni ovakva kretanja – koje zemlje će izgraditi uspešnu privredu, a koje to neće – bila je brzina i dubina reformi. One zemlje koje su ranije krenule i reforme, i koje su se više reformisale imale su i bolje rezultate. Ove reforme podrazumevale su makroekonomsku stabilizaciju, privatizaciju državnih preduzeća, liberalizaciju spoljne trgovine, liberalizaciju cena, i stvaranje tržišnih institucija. I vrlo brzo su se pojavile razlike između sporih i brzih zemalja u reformama – najveći deo reformi desio se do 1996, osim u Jugoslaviji koja je bila zahvaćena ratom, ali ni nakon ovog perioda nije došlo do ozbiljnijeg sustizanja – zemlje koje su bile predvodnice u reformama 1996. uglavnom su to i danas.

 

Koliko sami lideri utiču na stvaranje bogatijeg društva?

U analizi rezultata ekonomske politike često se precenjuju uloge lidera. To je prvenstveno zbog logičke zablude da ako se nešto desilo za vreme nečijeg mandata to onda znači da se to desilo zbog nečijih dobrih ili loših političkih poteza. Kao da je ekonomska politika jedina stvar koja ima uticaja na ekonomska kretanja. Često primat mogu da imaju opšta kretanja u svetskoj ekonomiji – na primer nije mudra politika Aleksandra Vučića i Ane Brnabić dovela do pristojnih stopa ekonomskog rasta nakon 2015. već konjuktura evropske privrede koja je pogurana monetarnom politikom Evropske centralne banke i to pre svega sa programom kvantitativnih olakšica. To se onda prelilo i na Srbiju. Niti je za loše ekonomske rezultate 2009-2012. bila kriva isključivo loša politika vlade Mirka Cvetkovića (ili bolje rečeno, Borisa Tadića) nego neminovno prelivanje svetske finansijske krize na Srbiju.

Ali ovo svakako ne znači da uloga lidera ne može da bude važna, pa često čak i ključna u pojedinim situacijama. Politički lideri su ti koji ulažu svoju političku reputaciju i karijeru sprovodeći ili ne sprovodeći neke odluke. Veliki broj njih mogu biti ljudi koji će da sprovedu često i nepopularne mere jer veruju u njihove dobre rezultate. Ovo može da ilustruje situacija u Gruziji i Slovačkoj, koje su sprovele velike poreske reforme za vreme Mihaila Sakašvilija, odnosno Mikulaša Dzurinde.

Ovim reformama smanjene su stope poreza na dohodak i pored velikog protivljenja MMF-a i Svetske banke čiji su ekonomisti tvrdili da će to dovesti do nenadoknadive rupe u javnim finansijama. Umesto toga, poreski prilivi zapravo su se povećali jer se deo sive ekonomije vratio u regularne tokove – sa nižim poreskim stopama postalo je profitabilno zaposliti nove radnike ili im povećati platu. Ovo je primer kako ulogu lidera ne treba zanemariti, već razumeti da i spoljašnje okolnosti izvan njihove kontrole utiču na njihov konačni rezultat.

 

Rangiranje reformatora

Kada se spomenu veliki reformatori u tranzicionim zemljama, prvo se izdvajaju Lešek Balcerovič u Poljskoj, Mat Laar u Estoniji, Vaclav Klaus u Čehoslovačkoj i Češkoj, Jegor Gajdar u Rusiji, Mihail Sakašvili u Gruziji, Mikulaš Dzurinda u Slovačkoj itd. Ali kako uspostaviti neku adekvatnu metodologiju za merenje uticaja lidera na reforme?

Dobar korak mogao bi da bude godišnja promena u indikatorima EBRD-a koji mere koliko se neka zemlja u različitim domenima približava tržišnim privredama Zapadne Evrope. Posebno zgodno je to što ovaj indeks time meri isključivo ono što je u domenu ekonomske politike, dakle ono što je pod kontrolom političara. Oni lideri koji imaju najveću godišnju promenu u ovom skoru trebalo bi da budu i najveći reformatori. Na vrhu ove liste nalaze se Jegor Gajdar u Rusiji (sa skorom 0,25), Dimitar Popov u Bugarskoj (sa skorom 0,2) i Lešek Balcerovič u Poljskoj (sa skorom 0,18).

 

Šta bi ekonomski bilo kad bi politički bilo…

Ali ovakvo prosto rangiranje lidera ne mora da nam pokazuje pravu istinu. Prvo, kada zemlja već dostigne visok skor reformi, onda nema baš puno mogućnosti za dalji napredak, pa su lideri na početku tranzicije stoga bili u boljem položaju. Takođe, kulturološke posebnosti imaju veliki uticaj na društvena, politička i ekonomska kretanja: svima je jasno da nije isto biti premijer/predsednik u Litvaniji ili Sloveniji, u odnosu na Rumuniju ili Bugarsku, a kamoli u odnosu na Turkmenistan ili Uzbekistan.

Trebalo bi da očekujemo da je reformski posao lakši u onim zemljama koje su imale kraći period komunizma, jaču disidentsku kulturu, koje su geografski bliže Evropi, odnosno koje imaju jače izraženu individualističku kulturu. Međutim, čak i kada se ovi efekti uzmu u obzir, prva tri lidera ostaju na svom mestu (Gajdar, Balcerovič i Popov) dok na ostatku liste dolazi do pomeranja.

Lideri su, drugim rečima, i dalje veoma važni, iako nije ni sve do njih. Oni moraju da odigraju sa unapred podeljenim kartama. Neki reformski rezultati koji na prvi pogled uopšte ne deluju impozantno zapravo jesu izvedeni u okolnostima koje otežavaju njihovo izvođenje, usled čega je posao lidera koji su ih sprovodili zapravo bio i značajno teži.

Pitanje je kako bi ovaj region izgledao danas da je Jegor Gajdar svoje reforme vršio u Ukrajini umesto u Rusiji, ili da su lideri kao Mihail Sakašvili i Mikulaš Dzurinda došli na svoje upravljačke pozicije znatno ranije nego što je to bio slučaj 2008. odnosno 1998. Možda bi Ukrajina sada bila na istom nivou razvoja kao Poljska; Slovačka bi možda već prestigla Češku, a Gruzija bi pak bila kao Rumunija. Što se tiče naše domaće situacije, ko zna kako bi Srbija izgledala danas – ne samo ekonomski, nego i politički – da Zoran Đinđić nije ubijen i da mesto premijera kasnije nije preuzeo Vojislav Koštunica.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *