Đorđe Mančev

Predsednik Berlinskog centra za individualističku misao - BCIT i Programski menadžer u Ajn Rend centru Evropa

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Bernd Schwabe in Hannover 

 

Ovog četvrtka pre 115 godina, 14. oktobra 1906, u Hanoveru je rođena Hana Arent. Odrasla je u porodici obrazovanih, progresivnih, sekularnih Jevreja. Svog jevrejskog porekla i „drugosti”, u odnosu na etnički većinsko nemačko stanovništvo, postala je svesna tek u kasnijem detinjstvu kroz antisemitske komentare koje bi čula od druge dece.

Nakon srednje škole, Arent je počela svoje formalno filozofsko obrazovanje. Učila je od najvećih filozofa dvadesetog veka. Na Univerzitetu u Marburgu studirala je pod mentorstvom Martina Hajdegera. U ovom periodu odigrala se i jedna od zanimljivijih zakulisnih priča sveta filozofije dvadesetog veka – kratka ljubavna afera između nje i Hajdegera. Na Univerzitetu u Frajburgu mentor joj je bio Edmund Huserl, a 1929. godine doktorirala je na Univerzitetu u Hajdelbergu pod mentorstvom Karla Jaspersa.

Nakon dolaska nacista na vlast 1933, naterana je da izbegne iz Nemačke. Više godina živela je u različitim gradovima Evrope, a najduže u Parizu. Godine 1941. konačno stiže u Njujork.

O idejama Hane Arent nije lako pisati u formatima s ograničenim brojem reči, najviše zbog tereta verodostojnog predstavljanja komplikovanih, izuzetno kvalitetnih koncepata o kojima je pisala. Arent je pisala izuzetno britko, ali i relativno kompleksno. Njena dela nisu nužno „lako” štivo. No, složenost njene misli ipak nije posledica široko rasprostranjene akademske pretencioznosti koja vrednost vidi u pukoj nerazumljivosti i koja se diči ograničavanjem sopstvene publike. Ne, kompleksnost njenog pisanja može se delom razumeti konceptom njenog iskrenog pohoda ka jednom cilju – istinskom razumevanju. Da bismo istinski razumeli kompleksnost savremenog sveta, možda je neophodno poznavati i razumeti istoriju, ali svakako nije dovoljno. Štaviše, preveliko oslanjanje na tradiciju i utvrđene kategorije je upravo ono što Arent aktivno izbegava, ne ostavljajući prostora za kratka objašnjenja i jednostavne parole.

Složenost njene misli ipak nije posledica široko rasprostranjene akademske pretencioznosti koja vrednost vidi u pukoj nerazumljivosti i koja se diči ograničavanjem sopstvene publike.

Spektar tema kojima se Hana Arent bavila teško je čak i nabrojati u kratkom tekstu. Od najbitnijih teorijskih rasprava iz domena političke teorije, preko upita o čovekovoj prirodi kao mislećeg i političkog bića, do analiza revolucija, ustava, političkih ličnosti i konkretnih režima.

Široj javnosti Arent je poznata najviše zahvaljujući njenim pisanjima o suđenju ozloglašenom nacisti Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu šezdesetih godina prošlog veka. Iz ovih tekstova potekao je i jedan od njenih poznatijih koncepata – koncept banalnosti zla. Iako se danas smatra klasikom i obrađuje na univerzitetskim kursevima širom sveta, u vreme publikacije, serija tekstova o Ajhmanu u Jerusalimu izazvala je velike kontroverze i intelektualna previranja. Pokušaj Arent da razume motivacije i racionalizacije čoveka kao što je Ajhman, nekoga ko je učestvovao u kreiranju i egzekuciji holokausta, najdramatičnijeg od svih krvavih događaja dvadesetog veka, nije bio dobro prihvaćen. Štaviše, kritike na račun dela kretale su se od toga da hoda po ivici dobrog ukusa, do optužbi za pravdanje nacističkog režima i umanjivanje zla uključenog u planiranje holokausta.

Kritike na račun dela kretale su se od toga da hoda po ivici dobrog ukusa, do optužbi za pravdanje nacističkog režima i umanjivanje zla uključenog u planiranje holokausta.

Danas je gotovo univerzalno prihvaćeno da ove optužbe nisu mogle biti dalje od istine. Pristup Hane Arent u analiziranju Ajhmana otvorio je vrata za rasprave o mnogim temama i skinuo veo tabua iza kojeg su se do tada krila mnoga mračna poglavlja dvadesetog veka. Članci, kasnije knjiga, „Ajhman u Jerusalimu” ni na jedan način nisu umanjili užase holokausta. Naprotiv, razumevanjem koncepta „banalnosti zla”, razumevanjem načina na koji takozvani „obični ljudi” bez previše sopstvenih ideja, poput Ajhmana, koji na prvi pogled ne poseduju gotovo karikaturni oreol zla oko svojih ličnosti (poput najozloglašenijih nacista kao Hitlera ili Geringa) čine neizostavan deo razumevanja zločinačkih poduhvata i režima.

U delu „Izvori totalitarizma” (1951), Arent govori o totalitarizmu kao potpuno novom savremenom pojmu koji ne treba mešati sa pojmovima diktature ili autoritarizma. Totalitarizam, kao oblik vlasti koji se pojavljuje tek u dvadesetom veku, ne zadovoljava se kontrolom nad javnim životom. Totalitarni režimi, korišćenjem ideologije i terora, odbacuju podelu na političko i privatno i streme ka kontroli pojedinaca iznutra, brišući svaki trag individualnosti.

Totalitarizam, kao oblik vlasti koji se pojavljuje tek u dvadesetom veku, ne zadovoljava se kontrolom nad javnim životom.

Stavljajući u isti konceptualni koš totalitarnih ideologija nacizam i komunističke režime (primarno staljinizam), Hana Arent je osigurala još jedan deo kontroverze koji je pratio njen rad. Za intelektualne elite na Zapadu i dalje donekle blagonaklone prema velikom eksperimentu Sovjetskog Saveza (iako je razvojem staljinizma ovaj trend značajno opao), ova vrsta kategorizacije je bila (a za mnoge i ostala) gorka pilula.

Hana Arent je umrla 1975. godine u Njujorku kao američka državljanka. Od njene smrti, njena popularnost konstantno raste. O Hani Arent se danas piše više nego ikada. Ipak, ona ostaje, čini se, dramatično potcenjena u odnosu na kvalitet i opseg svog rada, dok su neki drugi mislioci druge polovine dvadesetog veka, poput na primer Mišela Fukoa, praktično zacementirani u panteonu akademske misli. Zašto?

Hana Arent i dalje predstavlja opasnog mislioca. Opasnog upravo u kontekstu u kojem je ona koristila taj izraz, najbolje ilustrovano njenim citatom „Ne postoje opasne ideje. Sam akt razmišljanja je opasan.” U svom radu i privatnom životu, dosledno je ostala slobodan mislilac koji prkosi kako starim, tako i novim kategorijama. Ona nije klasični liberal, nije marksista, nije konzervativac. Njena misao sadrži elemente bliže levici, kao sto je viđenje revolucije kao legitimnog oblika političke akcije i konzervativne elemente poput jake vere u važnost institucija.

Ne postoje opasne ideje. Sam akt razmišljanja je opasan

Korišćenjem izolovanih i iz konteksta izvučenih citata, Hana Arent se pokušava iskoristiti u ideološko-propagandne svrhe. Ipak bilo koje ozbiljnije bavljenje njenim radom ne ostavlja prostora za ortodoksije. Hana Arent je opasna po one koji ne žele da rizikuju da ugroze sopstvena učvršćena uverenja, jer bavljenje njenim radom gotovo da prisiljava na, kako je ona to zvala, razmišljanje bez gelendera (Denken ohne Gelaender) – bez oslanjanja na etablirane i nedodirljive koncepte, fraze i ideje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *