Foto: Canva Stock
U nedavnom Utisku nedelje otvorila se diskusija o tome ko je odgovoran za to kako se vodi borba protiv pandemije KOVID-19 virusa, ko bi trebalo da bude odgovoran za koji deo procesa te borbe odnosno kako se kreiraju određene politike u toj oblasti. Negde se diskusija vodila u dvouglu: struke (lekari, medicina) i pravnika (šta kažu zakoni i ko treba da donosi odluke, zašto neko nije propisao obaveznu vakcinaciju i slično). I zaista, kako medicina, tako i pravna nauka – imali su dobru i zanimljivu argumentaciju u prilog određenih odluka. Ali je nedostajalo objašnjenje o tome kako i zašto odluke donose političari (jer na kraju, ni lekari ni pravnici ne donose te odluke).
KOVID-19 mere
Različite su bile mere borbe protiv KOVID-a u ovih više od godinu i po dana. Od vanrednog stanja i „zaključavanja“, preko potpunog otvaranja, do zatvaranja/skraćenja radnog vremena u određenim granama privrede do novog potpunog otvaranja (uz mere nošenja maski i slično) od juna ove godine. Naravno, tokom leta broj zaraženih i preminulih nije bio veliki, ali su se već od septembra brojevi značajno povećali.
Lekari okupljeni u grupu Ujedinjeni protiv KOVID-a su prethodne nedelje tražili zatvaranje svega (osim esencijalnih delatnosti) na 4 nedelje, a Krizni štab je na sednici tražio skraćenje radnog vremena ugostiteljskih objekata.
Nedeljama unazad se govorilo o tome da će se uvesti KOVID-19 propusnice, međutim o tome se očigledno nikada nije ozbiljno ni razmišljalo, osim u krugovima lekara i u javnosti. Vakcine imamo, ali osim početnog zanosnog talasa, nema ozbiljnije vakcinacije i nismo daleko odmakli od polovine vakcinisanog stanovništva što nije dovoljno da se spreče novi talasi zaražavanja. Kampanja vakcinacije gotovo da ne postoji, a i ako tvrde da postoji – očigledno nije dala rezultate. Nije pomoglo ni to što se predsednik vakcinisao u rijaliti programu na svim medijima, a ni to što su vakcinisani počašćeni sa nekoliko desetina evra.
Šta su moguće mere i politike u borbi protiv KOVID-19?
Tri su pravca mera sa kojima država trenutno raspolaže.
Prvi je da se podstakne/unapredi vakcinacija, da li kroz uvođenje obavezne vakcinacije (neki pravnici kažu da može, neki da ne, ali ovo nije baš zemlja u kojoj se poštuju Ustav i gde postoji vladavina prava, tako da je to najmanji problem iz perspektive vlasti) ili kroz uvođenje KOVID propusnica (bez potvrde o vakcinaciji ili negativnih testova ne možete da uđete u javne ustanove, restorane, gradski prevoz i slično).
Drugi pravac mera jeste da se celokupno stanovništvo ograniči određenim merama, poput zatvaranja svega osim esencijalnih delatnosti, poput skraćenja radnog vremena za ugostiteljske objekte za sve, smanjenje broja ljudi na okupljanjima i tako dalje.
Treći pravac mera jeste status quo. Jednostavno, da sve ostane isto kao što je sada. I to se desilo i prethodne nedelje na sednici kriznog štaba, a tako će verovatno ostati i u budućnosti, bez obzira na ogromne brojeve zaraženih i umrlih.
Zašto nisu uvedene nove mere – KOVID propusnice ili mere za sve?
Zato što odluku o tome ne donose ni lekari, ni pravnici, nego političari. A oni imaju samo nekoliko ciljeva kao što su rejting, reizbor, povlađivanje biračima. Ako su neke stvari mogle da prođu prošle godine kada smo svi bili iznenađeni svime što se dešava, sada je ipak veliki broj ljudi već umoran od svega i željan toga da se sa merama u potpunosti prestane. Neki su spremni da daju svoj doprinos tome, neki nisu. A ne zaboravimo, izbori su tu za manje od 6 meseci.
Naravno da KOVID propusnice nisu opcija jer bi polovinu građana koja ne želi i koja se do sada nije vakcinisala, a i u kojoj postoji i značajan broj snažno opredeljenih antivaksera takva odluka značajno ograničila i stvorila sigurno jednu vrstu besa kod njih. A baš bi bilo lepo npr. i ukrstiti podatke o stavu prema vakcinaciji i biračkoj odluci građana (za koga bi glasali na narednim izborima). Da, mladi su u jako malim procentima vakcinisani, ali siguran sam da neke „druge brojeve“ u vezi sa tim zna onaj koji o svemu ovome donosi odluke.
Sa druge strane, neko bi rekao zašto se onda ne uvode mere poput prošle zime, kao što su važile gotovo do juna ili zašto se stvarno opet ne zatvorimo na predložene 4 nedelje? Da, možda bi i moglo da ne postoje vakcine i da polovina građana nije vakcinisana. Ovako, imate drugu polovinu građana koji su vakcinisani i kod kojih bi se izazvao bes ograničenjima namenjenim za sve. Tako biste i onima koji su se zaštitili vakcinama ograničili kvalitet života i opet vratili u period nenormalnog života. Ne vidim spremnost kod vakcinisanih da pristanu na bilo kakav vid novih ograničenja, a verujem da se i oni polako gnušaju i maski. Nisam siguran da bi bilo kakvo ograničenje tako lako prošlo kod vakcinisanih, a i to zna onaj ko o KOVID merama donosi odluke.
Kako ministar zdravlja, Republička komisija za zaštitu stanovništva ili Institut za javno zdravlje donose odluke?
Ovo su ustanove i institucije koje bi trebalo da upravljaju merama u borbi protiv pandemije. Oni donose odluke u odnosu na to koliko su nezavisni, kako su izabrani, koliku realnu moć imaju i ko može da ih smeni. Hajde da krenemo unazad. Samo ću reći da je aktuelna ministarka DKT zamenica direktorke Instituta za javno zdravlje, da Republička komisija za zaštitu stanovništva ne postoji i da joj je Krizni štab pandan – u kome lekari služe da savetuju političare, a da li ima potrebe da pričamo o tome kako ministar u de facto jednopartijskoj Vladi donosi odluke?
Ukoliko bi doneo odluku koja nije na liniji rejting, reizbor, izbori i odluku koja dovodi do besa kod ljudi – istog momenta bi ga smenio predsednik te partije (ujedno i predsednik Republike), a da dodamo – naravno da svi navedeni znaju kako sve funkcioniše i naravno da im neće ni pasti na pamet da o uvođenju bilo kakvih mera i razmišljaju bez predsednika partije. Neko je skoro izjavio da ga ne interesuje šta radi Ana Brnabić kao premijerka, nego šta radi Zlatibor Lončar kao ministar koji ima određene mere u svojoj nadležnosti. Nebitno je šta rade oboje, važno je šta radi predsednik partije čijom voljom su njih dvoje tu.
I to je to. Medicina i pravo mogu da daju argumentaciju za jedne ili druge mere, da obrazlažu da li nešto može ili ne može, kakve će efekte imati po zdravlje, kakva je procedura za uvođenje, da li je ustavna i slično, ministar zdravlja može da potpiše formalno neku odluku ili rešenje, ali to kakve će biti politike borbe protiv KOVID-a i šta će od mera biti na snazi odlučuju političari. Ili u našem slučaju političar.
Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka