Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: Canva Stock

 

Nedavno curenje poslovne dokumentacije iz nekoliko advokatskih kancelarija koje se bave registrovanjem preduzeća u poznatim poreskim rajevima – Pandora papers i dalje politički potresa mnoge zemlje.

Ovo curenje dokumenata iznova je pokrenulo raspravu o postojanju ovih destinacija, naročito imajući u vidu da su kao vlasnici računa i kompanija u njima pronađeni ne samo poslovni ljudi, već i mnogobrojni državni službenici. Kod nas su to, za sada, ministar finansija Siniša Mali kao i ministar bez portfelja Novica Tončev.

Pored opravdanih pitanja pravne, političke i moralne odgovornosti političara na koja moramo da dobijemo odgovore, često u drugom planu ostaje pitanje – šta jeste, a šta nije nelegalno u poslovanju preko ofšor destinacija?

 

Nisu poreski rajevi, već utočišta

Pod nazivom ofšor destinacija prvenstveno se misli na zemlje koje imaju jako niske poreske stope na dobit, a neke ih čak ni nemaju. U pitanju su najčešće male ostrvske zemlje, gro njih na Karibima. Kod nas se za njih odomaćio izraz „poreski raj“ verovatno narodnom etimologijom, jer su ovo često turističke destinacije kao tropski rajevi, ali i usled nepoznavanja engleskog jezika – engleski naziv za njih je „tax haven” što znači poresko utočište ili poreska sigurna luka, ali to previše liči na „heaven“.

Kao poreska utočišta najčešće se spominju Devičanska ostrva, Kajmanska ostrva, Bahami, Mauricijus, Samoa, Panama, Grenada, Dominika, Kostarika, Maldivi itd. Pored ovih egzotičnih tu su i destinacije u Evropi: prvo posebne administrativne oblasti Velike Britanije kao Ostrvo Man, Kanalska ostrva i Gibraltar, potom male zemlje kao što su Lihtenštajn, Malta i Kipar, te potom Holandija, Luksemburg pa čak i Švajcarska.

 

 

Poreska utaja i izbegavanje plaćanja poreza nisu isto

Ofšor podrazumeva da se najveći deo, ili čak u potpunosti celokupno poslovanje odvija van jurisdikcije mesta gde je kompanija osnovana, ali da se porez na ostvarenu dobit ipak plaća u zemlji gde je matična kompanija registrovana. Time se stiče konkurentska prednost jer se optimizuje, tačnije značajno smanjuje, poresko opterećenje – što znači ostvaruje se viši profit.

Ovo ne znači samo viša isplaćena dividenda već i više investicije u novo poslovanje. Ako ne iskoristite ovo vi, već samo vaša konkurencija, vrlo brze će vas istisnuti iz poslovanja jer će moći da snize cenu svojih proizvoda ili da izdvoje više novca za istraživanje i razvoj novih i tako vas potuku. Zato ovakav način poslovanja nije samo izolovan slučaj, već gotovo redovno stanje, barem kod velikih kompanija koje sebi mogu da priušte ovako nešto.

Ali ništa od ovoga nije protivzakonito. Utaja poreza nije isto što i izbegavanje plaćanja poreza. Ovo drugo podrazumeva zakonski dozvoljena ponašanja, kao što su promene računovodstvenih politika, veće izdvajanje za investicije, istraživanje i razvoj i druge delatnosti koje sa sobom nose poreske kredite i tako dalje, dok je poreska utaja krivično delo jer se krše postojeći zakonski propisi neplaćanjem poreza na ostvarenu dobit. Ovo svakako može da bude moralno problematično, barem ako ste aktivni političar odnosno državni funkcioner koji koristi ili je koristio ovu vrstu poreskih trikova.

 

Global Minimum Tax menja igru?

Međunarodna inicijativa koju je pokrenuo OECD treba značajno da oteža poslovanje u poreskim utočištima, ako ne baš i da stavi konačnu tačku na tu praksu. Pre nekoliko dana je irski premijer pristao na minimalni iznos poreza na dobit od 15%, čime je verovatno savladana poslednja velika prepreka da ova inicijativa zaživi.

Ideja je da zemlje mogu da naplaćuju razliku od stvarno plaćenog poreza u zemlji poreskog utočišta do granice od 15%, čime se prilično obesmišljava poslovanje preko ovih jurisdikcija. Za sada će ova inicijativa da se odnosi samo na kompanije sa prometom većim od 750 miliona evra godišnje, ali ostaje da vidimo kako će u praksi da se primenjuje. Svaka poreska pravila imaju u sebi rupe upravo da bi veliki i dobro povezani igrači mogli da ih iskoriste, pa tako najava naplate ovakvog poreza ne mora da znači da će se on zaista i naplaćivati u praksi.

 

Tajnost vlasništva

Ali izbegavanje plaćanja poreza nije jedini razlog zašto se koriste ofšor kompanije. Drugo, često i mnogo važniji, jeste tajnost vlasništva: ove destinacije garantuju visoku tajnost vlasničkih podataka, što je još jedna njihova privlačna karakteristika.

Dok u većini zemalja postoje javne baze podataka analogne onima koje kod nas održava Agencija za privredne registre (APR) gde piše ko je osnivač i vlasnik nekog privrednog društva, ovo nije slučaj i sa zemljama poreskim utočištima. Zato se ona često koriste kao način da se posredno poseduje ili kontroliše neko preduzeće a da se to ne zna. To je često povezano sa nekim sumnjivim poslovima koji ne moraju da budu vezani za trgovinu narkoticima ili oružjem, već mnogo češće za koruptivno ponašanje ili trgovinu političkim uticajem.

Za nekog tajkuna je lakše da poseduje novine ili televiziju bez toga da se zna da je njegova ako je poseduje preko firme registrovane na Kipru ili Kajmanskim ostrvima, a preko tog medija može onda da ostvari značajan politički uticaj koji će mu omogućiti razna poravnanja sa političarima. Nekom političaru ili državnom službeniku je lakše da novac od kompanije kojoj je učinio neku uslugu primi na račun u poreskom utočištu – gde ga niko neće kontrolisati niti prijavljivati dalje: neće biti ni poreza ali mnogo važnije, ni pitanja o tome kako je taj novac zarađen.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *