Goran S. Milovanović

DataKolektiv, vlasnik

Vreme čitanja: 12 minuta

Foto: Canva Stock

O nedavno podignutom apokaliptičnom tonu u odnosu na eksploziju tržišta NFT umetnosti (ili ne), i tome zašto su neki ljudi – kao britanski umetnik Dejmijen Herst na primer – jednostavno genijalni.

 

Došlo je do još jednog kraja umetnosti: nju će, naime, ubiti tokeni, pikseli, nerazumljivi heševi transakcija na blokčejnu, NFTs, non-fungible tokens, nerazmenljivi tokeni, digitalni entiteti čija trgovina (koja je ova godine već probila 2.5 milijarde dolara) za ogroman novac totalno obesmišljava napore, inspiraciju i davanje sve od sebe umetnika koji žrtvuju dan i noć stvaralaštvu, mukotrpno rade na tehnici, viziji, gladuju, svađaju se… Umetnost do sada nije ubila Dada idejom anti-umetnosti (u najmanje tri pokušaja: Cirih, Berlin, Njujork), nije je ubila Artur Dentoova opservacija da posle epoha imitacije i ideologije sad baš sve ide i da nekako narativ istorije umetnosti više ni nema smisla, ni Maljevičeva belina kroz koju je tražio transcendenciju samog medijuma slike, ni Mondrijanova geometrijska apstrakcija (to su vam oni kvadratići što i vi, i vaša mala nećaka, i dete vaše koleginice mogu da naslikaju – samo što ne vrede desetine ili stotine miliona dolara kao njegovi, i ne vise u Metropolitenu ili Narodnom), ni Fontanino (onako prilično bez zadrške) cepanje platna – ali će je ubiti digitalne kripto-mačke.

Hm. Nisam siguran.

Prvo, šta su to NFT i zašto su totalno bezopasni – već potencijalno prilično korisni, zamislite – po umetnost i istoriju umetnosti? Jednostavno je. Već znate da postoje kriptovalute, kao bitkoin i etereum. Ok, svaka transakcija u kriptovalutama povlači jedan zapis u tzv. blokčejnu na kome se prati ta kriptovaluta. Blokčejn (engl. blockchain): to ne morate ni da znate šta je da biste igru razumeli. Jednostavno: specifična vrsta baze podataka, ekstremno inteligentnog dizajna, koja praktično onemogućava svaku zamislivu post hoc korekciju kojom bi se prikrilo kretanje tokena neke kriptovalute (“token” = ono što je za obični novac “novčanica” ili “novčić”). Pa, pošto su zapisi na blokčejnu toliko sigurni i stabilni, neko se dosetio: zašto ih ne bismo koristili kao permanentu “izjavu” o nečijem vlasništvu nad nečime? I zaista, zašto ne: permanentni zapis na blokčejnu može da garantuje – svojom jedinstvenošću i sigurnošću – da ste baš vi vlasnik toga i toga, od tad i tad, i sve dok ga ne prodate (što će stvoriti novi zapis o vlasništvu na blokčejnu). Otud ime: non-fungible – “nerazmenljivo” – pošto ako ste vlasnik NFT koji se odnosi na određenu sliku, ili skulpturu, onda ste vi vlasnik baš te slike ili baš te skulpture i ne nečega drugog. Da, NFT može da predstavlja vlasništvo nad bilo čime, materijalnim podjednako koliko i digitalnim. Otud može da bude prilično koristan na tržištu umetnosti, na primer. Ime dolazi od kontrastiranja ovih “nerazmenljivih tokena” sa tokenima kriptovaluta koji su razmenljivi baš kao i svaki drugi novac (zapis bilo kog bitkoina u nekoj transakciji je sasvim razmenljiv za zapis ma kog drugog).

 

Hashmask 15753 (1 of 16,384) autora “Suum Cuique Labs GmbH”, prodata sa NFT Ethereum blokčejnu. Izvor: Wikipedia.

Neki vlasništvo nad NFT porede sa posedovanjem sertifikata o autentičnosti. Da budemo 100% precizni oko toga čega ste, zapravo, vlasnik, kada imate NFT toga nečega: doslovce ste u vlasništvu digitalnog zapisa, najčešče kratkog, koji se nalazi u nekom blokčejnu. Imate nule i jedinice, ako vam je lakše. Ako vam umetnik proda NFT svoje skulpture, na primer, vi ne posedujete skulpturu (iako možete da napravite ugovor sa autorom da posedujete i nju) i on potencijalno zadržava sva autorska prava na nju, uključujući recimo i to da je umnoži u N kopija koliko misli da treba. E, sad, čemu to? Prvo, pretpostavite da hoćete da imate nešto materijalno, sliku ili kuću. NFT tog dobra je za vas onda samo digitalni sertifikat kojim se garantuje vaše vlasništvo nad tako nečim, ali ugovor o tome da stvarno imate sliku ili kuću (opipljive, materijalne objekte) mora da bude proširen u odnosu na ono što je default NFT. Sad, zamislite da hoćete da vi budete vlasnik nekog avatara, iz recimo neke popularne igrice, ali taj avatar i dalje može da koristi koliko god je moguće igrača jer kopirajt tog avatara kaže da to tako može. E, to je trik sa NFT: ako imate token nekog ditigalnog dobra, taj token garantuje da ste vi vlasnik baš tog dobra, originala – bez obzira na broj umnoženih kopija, jer je umnožavanje sasvim prirodno za digitalna dobra. Šta postiže vaše vlasništvo, onda? To da možete da kažete, i da drugi znaju, da ste vi vlasnik toga – ali to vaše vlasništvo vam ne daje nužno prava da tim dobrom upravljate u smislu reči da npr. zabranite njegovo dalje umnožavanje. Čega ste vlasnik, onda? Pa, ne preostaje ništa drugo do da kažemo da je na neki način struktura informacija koja opisuje određeno digitalno dobro vaša. Ovo najverovatnije ne zadovoljava naše intuitivno shvatanje pojma vlasništva kao takvo, ali slušajte, vremena se menjaju. Kolekcionari troše ogromne novce na NFT, i nemaju problem sa tim da tvrde vlasništvo nad njima – iako pola sveta može sa tim digitalnim dobrima da radi šta god hoće.

 

 

Ok, otkud celo NFT ludilo na netu ovih dana? Pa, digitalni umetnici i gejming zajednice su shvatile da su NFT fenomenalan način da se ustanovi da li je nešto digitalno – po prirodi nešto što može lako da se umnoži koliko god hoćete puta – zaista nečije. I počeli da mintuju (NFT žargon: “da prave na blokčejnu”) digitalnu umetnost, avatare iz igrica, i digitalne kripto-mačke. I to je počelo da se prodaje, uglavnom na Ethereum blokčejnu, za baš debele pare. I onda je mnogi građanin zakukao kako je to kraj umetnosti. Hoćete li da vidite šta je – idite na OpenSea, trenutno najveće NFT tržište, i brauzujte kolekcije. Eto, to je. Sve može da se kupi za Ethereum i onda je vaše.

Drugo: ništa, baš ništa neće ubiti tradicionalnu – hajde da je odredimo trenutno, lokalno i sasvim neprecizno kao ne-digitalnu, ne-beskonačno-reproducibilnu, ne-tokenizovanu – umetnost, sasvim sigurno. Pitajte ama baš bilo kog slikara koji vam se nađe u blizini koliko pa i sama najkvalitetnija izvodljiva reprodukcija nekog rada u ulju ili akriliku, na primer, može realno da predstavi kolorit originala, pa ćete shvatiti da Holbajnove “Ambasadore” zaista nikada niste videli ako niste nogom stupili u Nacionalnu galeriju na Trafalgar skveru. Da ne počinjem o Kleu, Van Gogu, ili sačuvaj bože nekom majstoru chiaroscuro poput Karavađa ili Rembranta. Tu tokeni, visoka štampa, 1200 tačaka po inču (ili sirotih 72 dpi što gledamo na Internetu svaki dan), i virtuelna realnost ne pomažu. Vrlo jednostavno: samu materijalna realizaciju neke ideje, nastalu zahvaljujući nečijem neviđenom talentu, ideji, i sumanutom radu na tehnici, ne možete uopšte zameniti bilo čime. Vermerov “Koncert”, ukraden 1990. godine iz galerije u Bostonu, sada možda krasi nečiji zid; možda se u nečijoj spavaćoj sobi ispod njega baškari izvesna lepotica koja za ime čuvenog Johanesa Vermera iz Delfta nikada nije ni čula; pomirite se sa činjenicom da je ona, uprkos mnogobrojnim reprodukcijama, ako je tamo, tu sliku videla – za razliku od vas, mene, svih rođenih posle krađe, i isključujući srećnike koji su je videli pre krađe. Zakačite NFT na tu sliku ili ne, sliku ili imate ili ne, ili ste je videli – ili niste. Džaba vam pikseli po inču, VR i heš zapisa na blokčejnu: Vermer je Vermer.

Sa digitalnim kripto-mačkama i sl. je drugačije: NFT tvrdi da ste baš vi vlasnik te stvari, bez obzira na to što njih mnogo može da umnoži kopiju tog dela i igra se njom. Zato se pažljivo naglašava da vlasništvo nad nekim NFT nema nikakve veze sa autorskim pravima na njega: NFT je u pravom smislu reči tek jedna vrsta ugovora (tehnički precizno, uz svaki NFT ide i odgovarajući ugovor, tzv. smart contract, ali ne moramo ovde u detalje). Mirno spavajte, ljubitelji umetnosti. Jer, sa digitalnom kripto-mačkom možete da uradite taman ono što sa Leonardovom slikom ili crtežom ne možete nikad: da je umnožite u beskonačan broj kopija koje su sve identičnog kvaliteta. Ako hoćete da posedujete nešto toliko nestabilno kao što je digitalna umetnost (ne digitalna štampa u ograničenom broju primeraka, potpisana rukom autora, pažljivo: samu digitalnu stvar, strukturu informacija kao takvu pošto ni fajl, binarna reprezentacija, sam po sebi nije nužno vaš, u zavisnosti od kopirajta) – onda je nešto poput NFT jedino rešenje za vas. Svi je koriste, na primer, ali se zna da je ona vaša. Po mom mišljenju, to je eksperiment u proširenju značenja pojma vlasništva, i to veoma interesantan – ali umetnosti se, kao što vidite, baš ništa neće dogoditi od toga. NFT je daleko više inovacija u ekonomiji nego što je inovacija u umetnosti.

 

Herstov krucijalni eksperiment

Dakle, kraj umetnosti? Kada ste tako inteligentan umetnik kao Britanac Dejmijen Herst, ispostavlja se da imate ideju kako da u samom toku rasprave plasirate krucijalni eksperiment kojim se postavlja i jedno pitanje tolike težine. Krucijalni eksperimenti u nauci su oni koji donose definitivan odgovor u dilemi o dve ponuđene hipoteze u objašnjenju nekog fenomena, time što jednu od njih svojim ishodom izvesno falsifikuju. Šta će budućnost prepoznati kao vrednije: materijalizovana umetnička dela, ili njihove digitalne NFT?

 

Dejmijen Herst, “Za ljubav božju”, 2007. Ljudska lobanja optočena 8601 dijamantom. Izvor: Wikipedia.

 

Evo šta je slavnom Herstu palo na pamet da uradi. U projektu THE CURRENCY, Herst je tokenizovao 10,000 fizičkih umetničkih dela koja je stvarao od 2016; u pitanju su varijante njegovih čuvenih “mrlja” (engl. spots), jedne od najprepoznatljivijih struktura u savremenoj umetnosti, slike na kojima Herst radi od 1986. NFT su mintovani na Palm blokčejnu, koji je kompatibilan sa Ethereum, ali 99% energetski efikasniji od njega. Suština igre u projektu THE CURRENCY nije ni u fizičkim delima, ni u tokenima. Naime, svakom učesniku – ko god uđe u projekat – se u startu prodaje (i to veoma povoljno, ali – bilo, pa otišlo…) NFT. Oni njime raspolažu slobodno, mogu da ga zadrže, prodaju, prepodaju, šta god. Ali postoji dil, koji kaže sledeće: na kraju igre, odlučujete da li ćete zadržati token, ili fizičko delo na koje on referira. Šta god da odaberete, ono drugo će biti uništeno.

Eto dileme. Uzimajući u obzir koliko je tržište NFT ove godine samo vruće… Šta biste uradili? Uopšte nije lak problem: Dejmijen Herst je Dejmijen Herst i ako pogledate cene njegovih dela na onlajn aukcijama i galerijama shvatićete koliko samo povlašteni treba da budete da biste posedovali neko njegovo delo; s druge strane, digitalni kolaž (daleko manje značajnog, o talentu i dubini da ne počinjemo) umetnika Beeble je ove godine Christie’s prodao na aukciji za 69 miliona dolara. Šta čuvate: sliku ili token slike?

Pa mi recite da je stvar jednostavna i trivijalna. Ali nešto ćemo saznati zahvaljujući Herstovom ingenioznom eksperimentu. Mojih pet centi (to mu dođe 0.0000029 ETH u trenutku pisanja ovog teksta): većina će zadržati tokene i nastaviti eventualno da trguje njima. Videćemo, sa nestrpljenjem očekujem ishod.

 

Pa što vi to ne napravite? Pa evo: uloga NFT i prošireni pojam vlasništva

Podnaslov je poreklom od predivnog Herstovog odgovora jednom britanskom kritičaru, datom pre desetak godina na opasku o tome da to što on radi može uostalom svako da uradi… Dabome da mu je veliki majstor odgovorio u stilu – evo na primer vi.

Pošto sam sa godinama postao namćor koji brzo izgubi strpljenje za ljude koji o nečemu elaborirano govore ali to nešto ne znaju da urade, bacio sam se na posao da otkrijem koliko zanimljiv umetnički eksperiment u preispitivanju savremenog značenja pojma vlasništva je moguće napraviti na osnovu koncepta samog NFT. Recimo: da probam da samom konceptu NFT nađem vrednost kao sredstva umetničkog izraza, pošto je, da ponovim, u pitanju inovacija prevashodno u ekonomiji, ne u umetnosti.

Projekat Q1 Universe is mine. je rezultat tog eksperimenta. Razvio sam sledeću šemu invokacije: delo se sastoji od dve komponente, simbola – koji je tokenizovana digitalna slika i koju možete posedovati – i invociranog, koji je digitalna posledica posmatračeve interakcije sa simbolom. Konkretno u ovom projektu, simbol predstavlja u programskom jeziku R (pogledajte GitHub repo koda) generisan QR kod nekog entiteta iz ogromne, otvorene baze znanja Wikidata, a invocirano nastaje samo kada skenirate taj QR kod. Našalio sam se pa sam se i digitalno potpisao na URL entiteta koji skeniranjem invocirate (možete pogledati primere, bez da morate da skenirate kodove, na sajtu projekta). Tako sam hteo da stvorim neku vrstu digitalne magije, a spell, inspirisan Berklijevom ontološkom postavkom esse est percipi: celokupno delo postoji samo dok postoji pregled stranice, URL, na kome se nalazi digitalni potpis “umetnika” (koristim navodnike zbog poštovanja prema svim ozbiljnim i profesionalnim umetnicima koje poznajem), a vi ste – ukoliko kupite token digitalnog QR koda – uvek vlasnik samo simbola kojim možete da invocirate, “dozovete” drugi deo dela – invocirano, URL i pregled stranice sa digitalnim potpisom. Čini mi se da je ovakav postupak nešto što nas najbliže dovodi ka nemogućem – posedovanju koncepta – što smo do sada videli. Sve sam, naravno, stavio pod CC0 licencu – možete sa mojim kodom da radite šta god vam volja, pa ako vam se uči programiranje u R a uz to vas i interesuje generativna umetnost – eto prilike. Sve je mintovano na Polygon blokčejnu (kompatibilan sa Ethereum) i smešteno na OpenSea market.

 

@GSMilovanovic, “Q54 All your base are belong to us is mine.”, 2021. QR kod ajtema Q54 iz Wikidata koji invocira pregled odgovarajuće stranice, digitalno potpisan od strane umetnika. U vlasništvu autora.

 

U ovom projektu sam tražio odgovor na jedno važno teorijsko pitanje, zapravo: da li je moguće posedovati delo konceptualne umetnosti? U konceptualnoj umetnosti (čijim se početkom nekada smatra čuveni potpisani pisoar koji je izložio Marsel Dišan, Fountain iz 1917) je sam proces stvaranja dela (misao, emocija, plan) značajnija od materijalnog ostvarenja – i to deluje kao da ne može da se poseduje, te kao da možemo da izlažemo i sakupljamo samo dokumenta, materijalne tragove, arhivsku građu o takvoj umetnosti. Ponekad u konceptualnoj umetnosti delo igra ulogu vodiča, nešto što posmatranjem “rekreira” ideju koju percipiramo kao umetničko delo, pa delo na neki način može da bude sakupljeno, ali vlasništvo nad samom idejom..? Naravno da nisam prvi koji je postavio ovo pitanje, ono se zapravo nalazi u samom jezgru rasprave konceptualne umetnosti: pročitajte tekst Rhea Myers “(Conceptual) Art, Cryptocurrency and Beyond” iz 2014 godine (Rhea Myers je, inače, autorka dela Proof of Existence 1, iz 2014, u kome je tokenizovala QR kod svog sopstvenog genoma na Bitkoin blokčejnu, godinama pre NFT eksplozije).

 

Ben Vautier, “Pretty “gravure””, grafika, 19/80, u kolekciji autora. “Ovo je veoma lepa “gravura” molim vas da li biste je reprodukovali i delili besplatno”, kaže Ben, jedan od učesnika pokreta Fluxus 60-tih.

 

Tokenizovaćemo stvaralački proces, onda. Dogovorite se sa umetnikom o tome koji simbol tačno evocira ono što planira da izvede – tokenizujte ga, šta god to bilo, i to je to. Vi ste postali vlasnik konceptualnog umetničkog dela, ne pukog traga o njemu. Padaju mi napamet razne ideje sa evociranim moždanim potencijalima, EEG, tehnika čak više nije ni skupa. Ali to uopšte nije neophodno, zbog konvencionalne prirode svakog simbola: doslovce je dovoljan ugovor, npr. NFT, između umetnika i kolekcionara ili galerije; nikakva materijalna instanca, nikakav “trag” ne mora da igra nikakvu ulogu više. Digitalna mačka može beskonačno da se umnožava, dakle u vlasništvu ne mora da bude ni sam fajl već čista ideja, struktura informacija koja delo definiše. Psihički procesi (umetnika, kolektiva, ili ma kog drugog subjekta) nisu direktno opservabilni, ali su izvesno nekakva struktura informacija – te ako NFT znači da posedujete digitalnu kripto-mačku, u čemu je razlika između posedovanja te i ma koje druge strukture informacija?

Čega sam postao vlasnik mintujući tokene u projektu Q1 Universe is mine.? Ne znam. Boga pitaj. Originalnog kolaborativnog procesa zajednice koja je stvorila prvih 1000 Wikidata entiteta, najveće svetske otvorene baze znanja? Ne verujem. Vlasnik sam samo evociranih pregleda stranica na kojima sam digitalno potpisan, koje postoje dok neko zatvori brauzer? Možda. Svejedno. Igra je zanimljiva i ponovo proširujemo bespregledni, i nadam se beskonačni prostor ljudske invencije i kreativnosti.

 

Uloga vremenske perspektive i onih desetina hiljada stranica što je trebalo pročitati

Ukoliko je vaš stav, posle svega: “To su budalaštine, digitalni punker-majmuni i piksel-mačkice, prolazna moda za kojom je poludelo čovečanstvo u doba kasnog kapitalizma koje od dosade i pandemijske apatije, dekadentno kakvo jeste, više ne zna šta će sa sobom, dok Afrika umire od gladi.

Ok. Hoću da zamislite Kazimira Maljeviča, sa suprematističkom kompozicijom “Belo na belom” iz 1918 (u vlasništvu njujorške MOMA), Mondrijana sa “Kompozicijom u crvenom, plavom, i žutom” iz 1929 (u vlasništvu našeg Narodnog muzeja), Hersta sa dijamantskom lobanjom u rukama, i Marinu Abramović sa studijama za performanse, kako dolaze u Firencu krajem XV veka. Slikari nude svoje usluge vlastima (koje su, više ili manje, zainteresovane za realistične i ulepšane portrete rodbine i ljubavnica, sebe samih, te eventualno oslikavanje crkava), Hersta gledaju baš čudno, a Marina se nudi da organizuje procesiju ulicama grada u čast nekog milanskog vojvode koji dolazi da pregovara (takve događaje je inače, za pare, režirao Leonardo svojevremeno – i ne samo on). Botičeli, stari Girlandajo, Leonardo i ekipa ih posmatraju sa strane, zabrinuti, dok vlastela odmerava koga će da egzemplarno izloži na Ponte Vecchio obešenog naopako na oči drugima kojima padne napamet da se tako našale.

The moral of the story: uzdržite se od donošenja sudova o vrednostima kojima je potrebno par vekova da evoluiraju do kompletne evaluacije u toku ljudske istorije i misli, ako i tada. Ni vi, ni ja, ni bilo ko drugi ne znamo, niti možemo da znamo, i arogantni smo ako pokušamo da tvrdimo da znamo šta je od onoga što ljudska kreativnost proizvodi danas ono što će ostati relevantno u toku istorije i percepciji budućih naraštaja. U interesu kreativnosti same navijam za kripto-mačku u Luvru jednog dana. One desetine hiljada stranica istorije što je trebalo pročitati, pa ni to još ne zadovoljava onaj princip da savremenost razume čovek koji misli o trista godina pre i trista godina posle svog vremena.

 

Summa Summarum

NFT su super, i evo zašto:

“Zašto je Dejmijan Herst genijalan? Zato što genijalnošću, uopšte, smatramo sposobnost određenih ljudi da proizvedu izuzetnu vrednost ex nihilo. Istorija ljudskog roda se na najvišem nivou apstrakcije svodi na niz prelomnih tačaka u kojima se odlučivalo o tome ko sebi može da dopusti pravo da novooktrivenu simboličku kombinaciju postavi u korelaciju sa opšteprihvaćenim vrednosnim ekvivalentima – pod pretpostavkom da tako nešto zna da učini. Ako je to umetnost zavođenja, onda Ok, to je umetnost zavođenja. Ali ako neko želi da bude zaveden, ne vidim ništa što nije fer u toj igri. Osvajanje tog prava za najveći broj pojedinaca koji čine globalnu ljudsku zajednicu praktično je ovaloploćenje principa emancipacije. Sve ostalo je igra: igra u kojoj neki završe sa stotinama miliona funti, dolara ili evra na računu – ali ne vidim zašto bi bilo ko imao bilo kakav problem s tim.”

 

— Goran S. Milovanović, na počivšem blogu dnevne novine Blic,

post (iz arhive autora): “Zašto je Dejmijen Herst genije”,

9. aprila. 2012.

Za M.M.M., koja me je stručnim vođenjem kroz kolekciju Hermana Niča i bečkih akcionista u bečkom MUMOK ove godine inspirisala da ponovo postavim pitanje o mogućnosti vlasništva nad performansom i konceptualnom umetnošću.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *