Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Canva Stock

 

Pre samo nekoliko nedelja, vlast u Francuskoj je iznenadila loša vest. Za razliku od novih antivakcinaških protesta, koji u ovoj državi više ni nisu nova vest, spoljnopolitička i bezbednosna pitanja imaju visoku važnost. Australija je iznenada odlučila da umesto dogovorenih francuskih dizel podmornica, svoje poverenje usmeri ka SAD-u i zajedničkoj proizvodnji novih osam nuklearnih podmornica. Ovim potezom, francuska vojna industrija pretrpela je štetu od preko 60 milijardi evra, te je i inicijalna reakcija ministra spoljnih poslova ove države bila prilično agresivna.

Novi savez Australije, Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenog Kraljevstva (AUKUS) proizišao je kao direktan proizvod ove nove saradnje u sferi modernizacije australijske mornarice u saradnji sa SAD i UK. Iz ugla savremenog konteksta i poslednjih trendova u američkoj spoljnoj politici, ovaj potez ne bi trebalo da bude iznenađenje. Ono što jedino iznenađuje je brzina kojom su se događaji desili i odlučnost ovog oštrog zaokreta.

Trend prebacivanja pažnje sa Bliskog Istoka na Daleki Istok, kao i sa Atlantika na Pacifik, dobili su još jednu svoju formu. AUKUS će doći kao još jedna dopuna postojoće američke organizacione infrastrukture u kineskom košiluku, te predstavlja je i jedan od prvih koraka u reorganizovanju Zapada. Gde sve ovo vodi?

 

Rivalstvo Kine i SAD-a

U okviru takmičenja Kine i SAD-a Pacifik logično ima veoma važnu ulogu. Kina sa jedne strane ima za cilj da bude hegemon u svom najbližem okruženju, što se kosi sa interesima velikog broja njenih komšija. Peking zato ima čak 12 sporova sa svojim komšijama, a nivo animoziteta prema Kini je drastično porastao u prethodne dve godine među različitim državama ovog regiona. Krajem prošle i početkom ove godine, Kina je na Himalajima bila u vojnom sukobu niskog intenziteta sa Indijom. Japan, Južna Koreja i Vijetnam imaju svoje standardne skepse u odnosu na Peking, dok se Tajvan nalazi pod sve ozbiljnijom pretnjom vojne invazije.

U takvim okolnostima, SAD imaju relativno jasan cilj, iako ne jednostavan za sprovođenje. Taj cilj je da Indo-Pacifik kao region ostane multipolaran, da bi svet ostao više unipolaran. Jednostavnije rečeno, kineski komšiluk bi trebalo da uz američku pomoć bude dovoljno jak da Kina nad njim ne uspostavi apsolutnu dominaciju. Osim što Amerika ima ugovorne obaveze da vojno brani neke od ovih država, poput Japana i Južne Koreje, u njenom je interesu da u Indo-Pacifiku sa svojim saveznicima drži prevagu u odnosu na Peking.

Za potrebe ispunjavanja tog cilja, SAD imaju nekoliko multilateralnih organizacija i više bilateralnih savezništava kao instrumente. Prvi je „Petoro očiju“ (Five Eyes) savez između SAD, Kanade, Ujedinjenog Kraljevstva, Novog Zelanda i Australije o razmeni obaveštajnih podataka. Drugi je QUAD koji bi trebalo da bude svojevrsni „Azijski NATO“ osnovan u vreme Buša Mlađeg. Ovu organizaciju čine Indija, Australija, Japan i SAD, uz mogućnost da bude proširena na Južnu Koreju, Novi Zeland i Vijetnam. AUKUS dolazi kao najnoviji vid udruživanja američkih saveznika radi boljeg organizovanja naspram Kine, iako to formalno nije cilj ovog saveza.

 

 

AUKUS kao očekivan?

Jasno pomeranje pažnje ka Pacifiku nije iznenađenje i Džo Bajden nije prvi predsednik koji deluje u ovom smeru. Ono što je razlika u odnosu na prethodne predsednike je vidljivost i brzina delovanja od stupanja na dužnost. To u široj slici podrazumeva povlačenja iz „večitog rata“ u Avganistanu, a u užoj „neprijateljsko preuzimanje“ po pitanju australijskog programa modernizacije mornarice. Specijalni odnosi poverenja između anglosaksonskih sila su još jednom pobedili već nestabilan ugovor između dve države sa nižim nivoom istorijske saradnje i interesne povezanosti.

Na drugoj strani, AUKUS se kao forma saradnje uklapa više i u interese druge dve države, a ne samo u američku viziju delovanja na Pacifiku. Ujedinjeno Kraljevstvo se pod vlašću Borisa Džonsona odlučilo za strategiju „Globalna Britanija“ koja podrazumeva i delovanje kontra autoritaranih država, gde se Kina nameće kao glavni kandidat. AUKUS predstavlja bolji način da britanski ograničeni kapaciteti imaju veću upotrebljivost i budu bolje koordinisani. Primera radi, britanski nosač aviona „Kraljica Elizabeta“ uveliko je u ovom regionu, ali bez američke podrške i australijske mornaričke pratnje njegova upotrebljivost u slučaju hipotetičke tajvanske krize je niska.

U slučaju Australije odnosi sa Kinom predstavljaju delikatno pitanje, a evropske države su prilično ambivalentne. Sa jedne strane, postoji jasan ekonomski interes saradnje sa Pekingom, što oslikava prošlogodišnji investicioni sporazum i skepsa prema bilo kakvom „hladnoratovskom“ angažovanju. Na drugoj strani, evropske države polako povećavaju mornaričko prisustvo u regionu Indo-Pacifika i svesne su rizika prevelikog političkog jačanja Kine. Ipak, dok evropske države ne nađu jasnu politiku prema Pekingu, Australija se logično odlučila da se oko delikatnog političkog i bezbednosnog pitanja veže za dosta poverljivije i prema kineskom pitanju odlučnije saveznike.

 

Reorganizacija Zapada

Ukoliko se pogledaju izjave različitih evropskih zvaničnika povodom formiranja AUKUS-a, retko je videti radovanje francuskih degolističkih krugova ili nemačkog pragmatičnog spoljnopolitičkog establišmenta. Iako bi se u drugim okolnostima degolisti radovali smanjenom interesovanju anglosaksonskih sila za Evropu, što otvara mogućnost za nezavisnost i čak mogući detant sa Rusijom, to u ovoj situaciji nije slučaj. Smanjeni fokus SAD-a za Evropu i Bliski Istok, u teoriji evropskim državama deluje privlačno, ali u sadašnjem stanju podrazumeva veliki izazov.

Ovaj vid brzog i pragmatičnog američkog prebacivanja fokusa na Kinu i Indo-Pacifik i kroz AUKUS za Evropljane stvara dupli problem. Evropski vojni kapaciteti su prilično ograničeni i uprkos želji za nezavisnošću, bar srednjeročno su zavisni i od američkih i od čak britanskih vojnih kapaciteta. Nemačka vojska, ojađena višedecenijskim niskim stepenom investiranja, uz ostale osrednje i sveukupno ne naročito međusobno koordinisane evropske vojske, nisu naročite garancije evropske bezbednosti.

Na drugoj strani, zbog sada očiglednog trenda američkog skretanja pažnje od ovog regiona ka Pacifiku, evropske države se ni ne mogu apsolutno prepustiti američkoj zaštiti kao u prethodnim decenijama. Evropske države će biti prinuđene da investiraju u vojsku i da se bolje koordinišu između sebe, što nije lako ako se u obzir uzme poznata evropska tromost i birokratizovanost. Ne bi trebalo isključiti još jednu situaciju poput ukrajinske krize, dok evropske države ozbiljnije ne shvate pitanje svoje samostalne odbrane.

Generalno gledano, poslednji događaji pokazuju obrise buduće reorganizacije Zapada. Hladnoratovske strukture su nekoliko decenija postojale u novom okruženju, a da njiihova originalna svrha u novim okolnostima nije imala mnogo primene. Događanja oko AUKUS-a predstavljaju prvi odlučniji korak u reorganizaciji starih savezništva u skladu sa novim prioritetima. Kako se glavni rival Zapada prebacio iz Evrope na Daleki Istok, tako je i u skladu sa tim potrebna nova organizacija saveznika. Mandat Džoa Bajdena će biti možda ključan u operacionalizaciji ovih promena, jer uveliko postavlja njihove temelje.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *