Foto: Canva Stock
Sa ubrzanjem globalizacije došlo je do velike dislokacije proizvodnje prvenstveno radno intenzivnih industrija, iz razvijenih u zemlje u razvoju. Razlozi su jednostavni. Značajno niži troškovi radne snage opravdavali su prebacivanje proizvodnje iz zemalja kao što su Italija, Nemačka ili SAD u Meksiko, Senegal, Kinu ili Bangladeš. To je kupcima omogućilo značajno niže cene brojnih proizvoda, ali i veći profit kompanijama koje su uspešne u ovoj praksi. Zašto je ovo bitno?
Globalne posledice najsmešnijeg virusa
Ispostavilo se da ekonomske posledice „najsmešnijeg virusa na svetu“ nisu nimalo smešne. Prvo su tu bila razna zatvaranja i ograničavanje kretanja, uz obavezan rad od kuće gde god je to bilo moguće, potom su se pojavile raznorazne nestašice (uključujući i veoma važne komponente kao što su mikročipovi, što je povuklo nadole ceo niz industrijskih grana), ali i problemi vezani za transport. Pokidani su lanci proizvodnje i veoma je teško ponovo uspostaviti racionalan just-in-time management robe i sirovina. Slobodnih kapaciteta za transport jednostavno nema, pa je cena transporta užasno skočila: cena prevoza jednog kontejnera robe iz Kine do Evrope pre pandemije iznosila je 1.200-1.500 USD, da bi sada bila neverovatnih 10.000-15.000 USD.
Jedan od načina kako bi kompanije mogle da smanje izloženost ovakvim i sličnim rizicima, kao što je pojava neke nove pandemije u budućnosti, jeste „nearshoring“ tj. lociranje proizvodnih kapaciteta bliže svojim glavnim tržištima, u donosu na njihove sadašnje lokacije po Aziji, ali i Africi i Latinskoj Americi. Ali gde bi bilo to moguće uraditi? Postoje značajni razlozi, od ekoloških propisa do visoke cene radne snage, zbog kojih je ceo niz radnointenzivnih industrija pre par decenija prebačen iz Evrope i Severne Amerike, pa je njihov povratak „kući“ nemoguć. Tako da prava adresa za ova postojenja mogu biti samo zemlje sa nižim nadnicama koje se nalaze geografskli bliže Evropi: to su zemlje Zapadnog Balkana (Srbija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Albanija, Crna Gora), Istočne Evrope (Ukrajina, Belorusija, Moldavija, pa možda i Rusija), Južnog Mediterana (Tunis, Egipat, Alžir) i tek na kraju siromačnije članice EU (Hrvatska, Bugarska, Rumunija).
Slučaj Benetona: dobre vesti za Srbiju?
Da ovo nisu samo akademska razmišljanja, pokazuje nam i primer Benetona, koji je kao globalni gigant u tekstilnoj industriji rešio upravo da na ovakav način reši svoje probleme rastućih troškova transporta, kašnjenja u prevozu, ali i rastućih nadnica u Jugoistoćnoj Aziji. Masimo Renon, CEO Benetona, objavio je da će ova kompanija prebaciti deo proizvodnje iz Azije u zemlje bliže Evropi kao što su Egipat, Tunis, Turska, ali i Srbija i Hrvatska, sa ciljem da se do kraja naredne godine njihova proizvodnja u Aziji smanji za polovinu. Ovo je samo nastavak već psotojećih procesa, pošto je Beneton tokom ove godine već pomerio 10% svoje globalne proizvodnje iz zemalja kao što su Indija, Bangladeš, Kina i Vijetnam.
Sa druge strane, problemi sa transportom naveli su druge kompanije iz ove branše, kao što su Lululemon, Gap i Kohl, da umesto okeanskog transporta sve više počnu da koriste do aviotransport, koji je čak do 8 puta u skuplji. To znači i značajno veći CO2 otisak, što ne ide i prilog ovim kompanijama ne samo finansijski nego i imajući u vidu trendove „zelene mode“ koja se trudi da tekstilnu industriju predstavi kao granu koja brine o životnoj sredini i smanjuje emisiju CO2.
Benetonova proizvodnja u mediteranskim zemljama i dalje je skuplja nego u Aziji, i to za 20%, ali to je cena koju je kompanija spremna da plati za dostavu u normalnim rokovima – dok je dostavni rok za proizvodnju u Egiptu 2-2.5 meseca, a za zemlje kao što su Srbija ili Hrvstka 4-5 nedelja, dostava iz azijskih zemalja može da potraje čak 7-8 meseci. Benton upravo i planira da u Srbiji i Hrvatskoj, kao i u Tunisu, proširi svoju proizvodnju, dok bi u Turskoj i Egiptu radili sa domaćim dobavljačima. Jedan od faktora je svakako i rast nadnica u Istočnoj Aziji, što je prilično istopilo nekada veliku razliku koja je postojala u odnosu na zemlje nešto bliže Evropi. Dodatni faktor je i niska retenzija radnika u Kini – sa ekonomskim rastom pojavljuju se i nove prilike pa veliki broj radnika odlazi iz ovih fabrika i zapošljava se u drugim granama ili u rastućem sektoru usluga, usled boljih zarada i uslova rada. To isto povećava troškove proizvođačima, i smanjuje ujednačenost kvaliteta. Zbog toga je već godina primetan trend prebacivanja fabrika iz Kine u Vijetnam ili Kambodžu, dok je u Africi Etiopija postala poznata kao „kineska Kina“.
Za našu zemlju bi ovo značilo nove investicije, a verovatno i rast prilično niskih plata u ovoj industriji kako bude rasla ponuda radnih mesta. Ovo možda neče utešiti radnike iz Geoksa koji su izgubili nedavno posao kada se kompanija pokupila i otišla nakon što su joj istekle subvencije, ali može ipak da predstavlja dobre vesti, barem za slabije razvijene delove zemlje koji su nekada imale razvijenu tekstilnu industriju.
Glavni urednik Talasa