Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Canva Stock

 

Pregovori uz posredstvo Evropskog parlamenta su propali. Ništa se nije desilo i predloženi dokument koji gotovo niko od opozicije nije ni prihvatio neće značiti ništa u pogledu popravljanja izbornih uslova. Nekoliko je opštih zaključaka, EU stvarno ne želi ni minimalno da dira u Vučićevu autoritarnu stabilokratiju jer evro parlamentarci nisu želeli skoro ni prstom da mrdnu da se situacija u odnosu na radnu verziju dokumenta u kome je stanje vrlo dobro detektovano (kao stanje u kome nema slobodnih i poštenih izbora) promeni. U pogledu opozicione reakcije, za mene pozitivno, a možda i iznenađujuće u odnosu na ponašanje opozicije prethodnih nekoliko meseci – odbili su da prihvate mrvice i da kažu da će sada izbori biti pošteniji i nisu iskoristili pregovore kao nekakvo opravdanje učešća na izborima.

Nekako, ceo proces koji je bio mučan i za posmatranje, završen je odjednom i bez ikakvih pomaka. Ključno pitanje je šta sada? I možda i najvažnije pitanje koje mi se javlja – da li smo osuđeni na to da živimo u autoritarnom sistemu u kome izbori postoje samo na papiru i da li smo se svi sa tim pomirili? Opozicija da parazitira na izborima i u institucijama, a građani da statiraju u nečemu što se samo zovu politički procesi i izbori, da se suočavaju sa pretnjama i ucenama, da se odreknu slobode? I ovo me najviše plaši ukoliko smo stvarno prihvatili to.

 

Da li smo se uopšte usprotivili autoritarnoj vladavini?

Iako ni do 2012. godine nismo mogli da se pohvalimo kvalitetom demokratije, ona je od tada počela značajno da se urušava. Opozicija se raspadala, gradila, nastajali novi pokreti i partije, ujedinjavali, razjedinjavali – a sve vreme je Vučić samo još jače urušavao ono malo demokratskog sistema i institucija. Kao da smo tek nakon 2018. godine shvatili da smo duboko zagrizli u autoritarne tehnike vladanja pa su se tek tada građana malo više probudili (proteste posle predsedničkih izbora 2017. godine ne uzimam za ozbiljno jer je to bio „napad na sudiju nakon devedesetog minuta iako je protivniku svirao 10 nepostojećih penala pre toga na koje nismo reagovali“). Krajem 2018. godine su počeli protesti, nekakvo ujedinjenje opozicije, nekakvo makar talasanje i pokušaji i od strane opozicije i od strane građana da se pokaže da Srbija nije politički normalna zemlja i da želi se vrati na demokratski put.

 

 

Šta je bio bojkot i da li je doneo neki rezultat?

Bojkot je bio pokušaj političke borbe sredstvom koje nije popularno, koje je skupo, ali koje i jeste bunt i borba protiv svega onoga u čemu živimo i pokušaj da se izborni uslovi poprave i da se osvoji makar malo slobode. Uz sam čin bojkota izbora, morale su da postoje aktivnosti koje ga prate – vaninstitucionalni pritisci, možda i sami institucionalni pritisci koji postoje kroz mehanizme neposredne participacije, kao i ozbiljniji međunarodni pritisci kako bi se aktuelna vlast naterala na ustupke u pogledu popuštanja stega autoritarne vladavine. Glavni cilj (makar za mene) bojkota je bio da se izbori koji slede nakon njih dočekaju u boljim okolnostima, kao iole pošteni i slobodni izbori. I da, mora se reći da se to nije dogodilo. Iako je sam dan izbora prošao dobro za bojkot opoziciju – u parlament je ušla samo vlast uz SPAS (koji nije preskočio onih starih dobrih 5% cenzusa) koji je kasnije asimilovan od strane SNS-a, dobijeni su odmah i vanredni parlamentarni izbori i u tom smislu bojkot nije propao, ali nakon toga – bojkot izbora nije iskorišćen na pravi način i propast pregovora pod posredstvom Evropskog parlamenta govori u prilog tome. Da se odmah razumemo, ovo naravno ne znači da bi izlazak na izbore prošle godine bilo šta bolje doneo – nasuprot, od onakvih izbora sigurno vajde za opoziciju i za građane ne bi bilo.

 

Slede protesti, nemiri, građanska neposlušnost?

Opozicija je tokom pregovora pretila protestima i građanskom neposlušnosti i tada sam smatrao da je to potrebno odmah upotrebiti kao vid pritiska kako na vlast, tako i na međunarodne posrednike. Nije bilo toga, a nema ni sada kada su pregovori propali što može samo da nam kaže da ni opozicija, ni građani za to nisu spremni. I ovo je kritika i za jedne i za druge. To znači da nismo spremni da se borimo za slobodu. Sa druge strane, poprilično sam siguran da energija postoji i da joj je samo potreban okidač, jer koliko god da smo sa jedne strane zarobljeni, toliko smo ipak i besni na sve ovo i smatram da je ovo i dalje zemlja slobodarskog i ustaničkog duha. Pitanje je samo koliko će se čekati i koliko dugo smo spremni da trpimo aktuelno stanje. Za sada nažalost izgleda da ima još prostora da se trpi.

 

Da li će izlazak na izbore 2022. godine doneti bilo kakve pozitivne promene?

Ne, neće. Izlazak opozicije na parlamentarne i predsedničke izbore neće doneti nikakve promene. Ko misli da će se situacija u pogledu razvoja demokratskih institucija i izbornih uslova i opšte slobode građana popraviti tako što će opozicija biti deo Narodne skupštine i što će imati (vrlo verovatno) dvocifren broj kandidata na predsedničkim izborima koji nisu ni blizu 50%  – grdno se vara. Samo će se biti deo nedemokratskog sistema, partije će nekako da opstaju kroz javno finansiranje i to je to. U trenutnim okolnostima – opcija pobede na tim izborima ne postoji. Ali ne zato što je Aleksandar Vučić mnogo kvalitetan i što su kandidati SNS-a mnogo bolji od kandidata opozicije ili zato što imaju mnogo bolji program – već zato što imaju propagandu mašineriju i sistem za ucenjivanje velikog broja ljudi. I takav sistem će samo da održava i u budućnosti kada opozicija bude deo institucija.

 

Da li smo se zaista pomirili da će Vučić večno da vlada?

Bojkot nije doneo slobodnije i poštenije izbore, od izlaska na ovakve izbore sa unapred poznatim pobednikom nema nikakve vajde i samo se legitimizuje i podstiče ukorenjavanje nedemokratskog režima, a snage i spremnosti za proteste i nerede nema ni kod opozicije, ni kod građana.

Često mi govore da sam u poslednje vreme veliki pesimista i da „mnogo mračim“ sa tim da promene nisu moguće. Iskreno, ne vidim kako može bilo šta da se promeni kada očigledno nismo spremni, ili makar nismo dovoljno hrabri za to.

I sve ovo pišem zato što prvi želim da živim u demokratskom sistemu – da živim slobodno i da nemam posledice zbog onoga što pričam. Ali neću da lažem ni sebe ni druge da će u ovakvim okolnostima nešto da se desi i više puta sam rekao – Isus Hristos da vaskrsne u Srbiji i da se kandiduje na izborima ne može da pobedi uz ovakve izborne uslove. Ovog puta bi ga razapeli propagandni mediji, a vernici (birači) bi bili ucenjeni i prisiljeni da ne glasaju za njega. I zato sam u uvodu naveo da me najviše plaši ako smo se kao društvo pomirili sa tim da će ovo stanje biti dugotrajno?

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *