Sunovrat mladih u Americi? – O knjizi The Coddling of the American Mind
Foto: Canva Stock
Meki kao snežne pahuljice. Preosetljivi. Netoleranti. Ovo su samo neki od prideva kojima se često opisuju američki studenti koji pripadaju generaciji Z rođenoj posle 1995. godine. Politička korektnost, trigger warnings i sigurni prostori na fakultetima prisutni su u američkim političkim raspravama već nekoliko godina, a Gregori Lukianof (Greg Lukianoff) i Džonatan Haidt (Jonathan Haidt) opisali su neke od uznemiravajućih trendova u članku The Coddling of the American Mind (Tetošenje američkog uma) još 2015. godine za magazin The Atlantic. Nakon 3 godine objavljena je i knjiga sa istoimenim nazivom, koja je postala bestseler, a koja pruža pronicljive uvide o jedinstvenim problemima mladih u Sjedinjenim Američkim Državama i savetima za njihovo rešavanje.
Od čega sve pate američki studenti?
Lukianof i Haidt su neobičan tandem, što možda objašnjava širinu tema i uvida koje čitalac može pronaći u The Coddling of the American Mind. Lukianof je advokat koji se bavi zaštitom slobode govora u SAD i većinski se fokusira na zaštitu slobode govora na univerzitetskim kampusima i u akademskoj sferi. Haidt je profesor, poznato ime u sferi socijalne psihologije i autor nekoliko uticajnih knjiga kao što je Hipoteza o sreći.
Ideja za članak, a potom i knjigu, došla je iz zajedničkog zaključka da se američki kampusi i studenti drastično menjaju u smeru koji autori vide kao negativan. Studenti sve češće zahtevaju da pojedini govornici ne dolaze na kampuse, da profesori budu otpušteni zbog kontroverznih stavova, kao i da se nastavni plan i program reformiše i uključi upozorenja da nešto potencijalno može uznemiriti studente. Sve ovo se radi sa opravdanjem da je neophodno zaštititi studente od bilo kakvog stresa, a Lukianof i Haidt ovakv stav nazivaju safetyism. Kao negativnu promenu autori navode i to da uprave univerziteta sve češće prihvataju zahteve studenata i dodatno ograničavaju slobodu govora i ponašanja na kampusima kako bi maksimalno zaštitili studente od stavova koji ih mogu emotivno uznemiriti. Poseban problem predstavlja i sve veći broj studenata koji na kampuse dolaze sa različitim mentalnim problemima i poteškoćama, kao što su anksioznost i depresija.
Ako ste tokom 2015. i 2016. godine pratili naslove u američkim medijima ovi uvidi nisu nepoznati. Ogromni protesti i fizički konflikti zbog gostovanja pojedinih govornika, poput kontroverznog Majlo Janopulosa (Milo Yanopoulos), ali i mnogo manje kontroverznih ličnosti kao što je Header Mekdonald (Heather MacDonald), bili su sve učestaliji na kampusima, što je stvorilo narativ o studentskoj “netolerantnoj levici”. Profesori poput Breta Vajnstina (Bret Weinstein), koji često i sami kažu da se ideološki pozicioniraju na levici, postali su meta protesta zbog kritika progresivnih studentskih pokreta. Povod za protest često nisu čak ni kritike progresivnih studenata, već i izjave izvučene iz konteksta. Nasilje dolazi i sa strane desnice, ponajviše očigledno u nasilju koje je izbilo na ekstremno desničarskom skupu u Šarlotsvilu 2017. godine.
Lukianof i Hajdt navode 3 pogrešne premise koje su prisutne kod velikog broja američkih studenata. Prva premisa jeste da ono što nas ne ubije čini da postanemo slabiji. Upravo zato uprave univerziteta, kao i sami studenti, žele da izbegnu kontroverzne teme, govornike i dešavanja – studenti se posmatraju kao krhki, a čak i reči mogu da ih mentalno uznemire. Autori navode da je ovo u suprotnosti sa uvidima o antifragilnosti koju je neophodno da svi studenti razviju. Druga netačna premisa jeste da uvek treba verovati svojim osećanjima. Ako se zbog nečega osetimo ugroženo ili uznemireno to je dovoljan povod da protestujemo, odbijemo da slušamo nekog govornika ili zahtevamo da se tekst ukloni iz nastavnog plana i programa. Svi dosadašnji uvidi kognitivno bihejvioralne psihologije i terapije ipak ukazuju potpuno suprotne uvide – osećanja su često izuzetno neopuzdan indikator toga da li smo u opasnosti ili ne. Umesto slepog praćenja diktata osećanja i misli potrebno je njihovo preispitivanje i evaluacija.
Poslednja problematična premisa jeste da život predstavlja bitku između dobrih i loših ljudi. Lukianof i Hajdt ovde navode razliku između identitetskih politika koje su orijentisane na zajedničku ljudskost i humanost i identitetskih politika koje su fokusirane na zajedničkog neprijatelja. Martin Luter King koji ističe da crnci žele samo ista prava koja imaju belci u Americi primer je prve vrste identitetskih politika. Primer identitetskih politika okrenutih ka zajedničkom neprijatelju možemo pronaći kod studenata koji posmatraju sve u terminima konflikta različitih grupa (crni protiv belaca, heteroseksualci protiv homoseksualaca, siromašni protiv bogatih), odbijajući da preispitaju nameru iza izjava i poteza koje smatraju uvredljivim. Konflikti često istinski postoje između različitih identitetskih grupa, ali Lukianof i Hajdt smatraju da kultura koja se fokusira da identifikuje neprijatelje i nazove nekog rasistom ili fašistom kontraproduktivna za rešavanje ovih konflikta.
Kao i iza svakog društvenog fenomena, postoji mnoštvo razloga za drastične promene na američkim kampusima. Jedan od uzroka koje autori prepoznaju je sve veća politička polarizacija u Americi, usled koje su sve češći protesti levice, ali i napadi sa desnice. Tu su i sve češći mentalni problemi studenata poput anksioznosti, naročito među studentkinjama, što se može makar delimično pripisati učestalom korišćenju društvenih mreža. “Helikopter roditeljstvo” u kojem deca treba da budu zaštićena od svakog mogućeg problema sa kojim mogu da se suoče i u kojem gotovo ne postoji prostor za igru dece bez nadzora odraslih takođe utiču na to da studenti dođu na fakultet istinski nepripremljeni za rasprave i intelektualne izazove. Problematična je i sve veća birokratska struktura na američkim fakultetima. U želji da se pravno zaštite od bilo kakvog problema sa kojim se studenti mogu suočiti, fakultetsko osoblje sve češće poseže za ograničavanjem slobode govora i uvođenjem različitih mehanizama putem kojih studenti mogu prijaviti predrasude ili problematične stavove od strane profesora. Usled ovoga lako je videti kako profesori počinju da izbegavaju kontroverzne teme i sve češće posežu za auto cenzurom.
Za većinu čitalaca van Sjedinjenih Američkih Država atmosfera na američkim kampusima deluje daleko i strano, ali autori navode da su slični trendovi počeli da se pojavljuju i na fakultetima u drugim razvijenim zemljama. Lukianof i Hajdt pružaju višeslojan pogled na američke studente, izbegavajući generalizacije i simplistične zaključke. The Coddling of the American Mind predstavlja odlično štivo za razumevanje kulturoloških promena koje sve više utiču i na američku politiku. Nepotrebno je reći da sve što utiče na američku politiku ima potencijal da utiče i na svetsku politiku, pa je u pitanju knjiga od interesa čak i za one koji žive “preko bare”.
Autorka