Foto: Canva Stock
Poslednji nemiri u Crnoj Gori su pokazali jednu staru i jednu relativno novu pojavu. Stara pojava je da se zahtevi za poštovanjem osnovnih ljudskih prava srpske zajednice lako označavaju kao pretnja i agresija, sve uz salve podrške regionalnih krugova koji sebe proglašavaju zagovornicima otvorenog, liberalnog društva, ljudskih prava i sekularizma.
Međutim, nova pojava su kosmopolitski orijentisani mlađi ljudi koje je sve manje strah da se oglase u prilog ljudskih prava Srba. Da li će žilavost i kompleksnost narativa o velikosrpskoj hegemoniji, sada pod naslovom „srpskog sveta“, vratiti kritičan broj njih na pogubni izbor: kosmopolitizam ili prava sunarodnika?
Izbor između kosmopolitizma i prava sunarodnika u sebi prepliće dublje identitetske i ideološke protivrečnosti. Strah od etiketiranja „(veliko)srpskim nacionalizmom“ je toliko prožeo zapadno obrazovane srpske intelektualce oblikovane traumom izolacije i prokazanosti „devedesetih“ da se praktično ne usuđuju da pišu (i tvituju) kontra utvrđenog narativa o temeljnoj srpskoj krivici. Stoga mlađe generacije ideološki oslonac nalaze u pogledima nacionalističkih intelektualaca (Lompar, Antonić, Antić, na primer), čiji je rečnik neretko odbojan liberalnom Zapadu.
Nažalost, upravo bi zapadno obrazovani srpski intelektualci najbolje zastupali srpske interese pred liberalnim Zapadom čije ideološke osetljivosti odlično poznaju jer im vrednosno pripadaju. Međutim, zastupanje srpskih interesa uglavnom unapred smatraju dokazom sopstvene parohijalnosti i nacionalizma koji vode u sukob sa Zapadom kroz sukob sa susednim nacionalizmima.
Susedni nacionalizmi, pak, nemaju takav problem, jer je Zapad podržao njihove ciljeve kao kompatibilne sa post-hladnoratovskim narativom širenja liberalne demokratije, što je dodatno osnažilo mit o „velikosrpskoj hegemoniji“ od koje su se svi oni samo branili. Stoga je moguće da predstavnici zeleno-levih partija u Hrvatskoj i BiH odaju poštu neosuđenim ratnim zločincima poput Tuđmana ili Izetbegovića.
Odakle takva moć narativu o velikosrpskoj hegemoniji?
Narativ o velikosrpskoj hegemoniji se u Kraljevini Jugoslaviji temeljio na činjenicama relativne srpske demografske nadmoći i srpskog porekla jugoslovenskog kralja, ali se gradio mitom o planskoj eksploataciji nesrpskih naroda (na koji je odgovarano). Osnivanjem Banovine Hrvatske, taj mit se operativno izrazio progonima Srba, da bi u Drugom svetskom ratu završio u genocidu.
Istorijska paralela je upadljiva: kao što su Zapad i jugoslovenski liberali (uključujući i neke srpske) podržali jugoslovenske etnonacionalizme maskirane „građanskim“ referendumima protiv „velikosrpskog hegemonizma“ u ime demokratije i samoopredeljenja, tako su ih Sovjetski Savez i jugoslovenski komunisti (uključujući i neke srpske) podržali u ime revolucionarnog progresa i emancipacije „ugnjetenih naroda“.
Umesto da se socijalistička Jugoslavija obračuna sa svim elementima genocida, ona se usmerila isključivo na ustaški pokret kao njegove izvršioce. Ideološki oslonac genocida, mit o velikosrpskoj hegemoniji je ostao netaknut. Relativno i kratkotrajno ublažen kolosalnošću ustaškog zločina i svežinom partizanskog „bratstva i jedinstva“, mit je ugrađen u temelj socijalističke Jugoslavije kao krajnje opravdanje njene federalizacije, zatim i de fakto konfederalizacije i rastakanja.
Kada se de fakto konfederalna ustavna konstrukcija socijalističke Jugoslavije pokazala ekonomski i politički neodrživom, njena kapitalistička i demokratska alternativa je već duboko bila usađena u svest većine nesrpskih Jugoslovena kao „tamnica naroda“ – neprihvatljiva velikosrpska hegemonija.
Stoga su i zahtevi za poštovanjem osnovnih ljudskih prava Srba na Kosovu dočekivani sa nepoverenjem i sumnjičenjem, ekshumacije žrtava NDH kao srpske nacionalističke provokacije, a predlog da se Jugoslavija reformiše u modernu federaciju kao plan hegemonije, iako je Srba bilo „tek“ 36% u Jugoslaviji (dakle čak i da su svi deo neke zavere, opet ne bi imali većinu u jugoslovenskoj demokratskoj skupštini).
Mutacije velikosrpskog mita
Značaj preživljavanja mita o velikosrpskoj hegemoniji je teško preceniti. Možda se može donekle dočarati ako zamislimo da su 1945. srušeni nacisti, ali ne i mit o jevrejskoj zaveri koji je, za razliku od mita o velikosrpskoj hegemoniji, dobio i svoje ime – antisemitizam.
Antisemitizam nije mogao biti pravdan faktom da su Jevreji zbilja igrali natprosečnu ulogu u nemačkoj ekonomiji i politici, ništa više nego što je mit o velikosrpskoj hegemoniji mogao biti pravdan faktom da su relativnu većinu stanovnika Jugoslavije činili Srbi ili da su oni činili većinu oficira. Mit o srpskoj ili jevrejskoj zaveri je mogao biti pravdan samo čvrstim dokazima da svi (ili bar većinom) njihovi pripadnici svesno, organizovano i protivzakonito rade na eksploataciji ne-Srba ili ne-Jevreja.
Dok se borba protiv antisemitizma kao mita o jevrejskoj zaveri institucionalizovala i širila svetom, mit o velikosrpskoj hegemoniji u socijalističkoj Jugoslaviji je mutirao u razne eufemizme poput „unitarizma“, „etatizma“ i „centralizma“, pored uobičajenog eksplicitnog „velikosrpskog“ prideva. Činjenice da je nesporni lider Jugoslavije bio Hrvat, te da ustavna konstrukcija države nije davala priliku Srbima za bilo kakvu hegemoniju, su bile beznačajne.
Izazov srpskih komunista je bio u priznavanju autentičnog, endogenog, etnonacionalizma ne-srpskih komunista. Sa sličnim problemom se suočila američka elita početkom Hladnog rata u pogledu namera sovjetskih komunista: „Neki od nas su pokušali zamisliti mere za… uklanjanje sovjetskog nepoverenja… Zaključili smo da bi tek naše kompletno razoružanje, predaja vazdušnih i pomorskih baza Rusiji i predaja vlasti američkim komunistima bar malo ublažili problem: a čak i tada, verujemo – i ovo nije šala – da bi Moskva i tada nanjušila zamku i nastavila da gaji najopasnije sumnje… Mi se, dakle, suočavamo sa činjenicom… da je nepoverenje u ovoj ili onoj meri sastavni deo sovjetskog sistema i da neće popustiti u potpunosti pred bilo kojim racionalnim objašnjenjem i uveravanjima… Ovoj situaciji, a ne našim željama, moramo prilagoditi našu diplomatiju.“
Jednom rečju, potpuna predaja vitalnih interesa ne garantuje podnošljiv mir, kao što su demonstrirali srpski komunisti pristajući na ustavne izraze narativa o velikosrpskoj hegemoniji. Današnji izazov srpske intelektualne elite nije samo u tome da se suoči sa srpskim zločinima i ogavnom šovinističkom retorikom srpskih kleptokrata koji tabloidnim nacionalizmom truju građane zarad još jedne izborne pobede, bezobzirno rasplamsavajući mit o velikosrpskom hegemonizmu floskulom o „srpskom svetu“. Pogubnost te politike je lako uvideti.
Daleko veći intelektualni i psihički izazov čini suočavanje sa autentičnošću antisrpskih nacionalizmima u susedstvu koji ne prezaju da i osnovna ljudska prava Srba, garantovana ustavima tih država i međunarodnim sporazumima, proglase nastavkom agresivnog „velikosrpskog nacionalizma“. Najveći izazov se prepoznaje upravo onde gde su poklekli srpski komunisti – u uklapanju legitimnih interesa sunarodnika sa dominantnom ideologijom sveta kome su želeli da pripadaju.