Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Canva Stock

 

Ove godine Svetska banka prestala je sa objavljivanjem Doing Business liste na kojoj je od 2005. bila rangirana i Srbija. Ovaj izveštaj bio je pokušaj da se jednom godišnje uradi evaluacija regulatonog poslovnog okruženja, ali za razliku od velikog broja drugih indeksa Doing Business ne posmatra poslovno okruženje ideološki, niti meri subjektivne parametre, već isključivo objektivne vrednosti. To su na primer broj procedura neophodnih za otvaranje firme, broj radnih časova neophodnih za poštovanje poreskih propisa ili procenat naplate sudskog potraživanja. Međutim, nakon interne istrage o manipulaciji podacima za nekoliko zemalja u izveštajima za 2018. i 2019. godinu, Svetska banka odlučila je da ove izveštaje više ne objavljuje. Iako je ovaj izveštaj bio česta tema medija, a političari su se javno ponosili uspesima ako bi njihova država na ovom rangiranju napredovala, da li je Doing Business uopše bio relevantan?

 

Kako se računao?

Doing Business je preuzimao podatke od svojih partnera na terenu, što su uglavnom bile advokatske kancelarije, revizorske i konsalting kuće, u formi studija slučaja. Na ovaj način su se merila stvarna administrativna opterećenja sa kojim se sreću mala i srednja preduzeća – drugim rečima ne koliko iznosi zakonski rok za neku proceduru, nego koliko ona zaista traje u praksi. Regulatorna opterećenja su se merila u broju radnih časova neophodnih da se ispuni neka procedura, broju dana koliko procedure traju, kao i njihovim direktnim troškovima – plaćenim taksama i porezima. Posmatrala su se 10 pojedinačnih oblasti:

  1. Registracija novog preduzeća
  2. Dobijanje građevinske dozvole
  3. Dobijanje priključka za struju
  4. Registracija nekretnine ili zemljišta
  5. Dobijanje kredita
  6. Zaštita manjinskih akcionara
  7. Plaćanje poreza
  8. Prekogranična trgovina
  9. Sprovođenje ugovora
  10. Rešavanje stečaja

Svaka od obih oblasti računala se na osnovu nekoliko indikatora. Na primer, Registracija novog preduzeća merila je koliko je bilo neophodnih procedura da bi se otvorilo novo preduzeće, koliko dana je taj proces trajao i koliki je bio iznos troškova (takse i naknade, porezi) za novo preduzeća u statusu društva sa ograničenom odgovornošću. Što je ovaj proces bio jeftiniji, i što je iziskivao manje vremena i pojedinačnih procedura, to je ocena date zemlje bila bolja (ocene su išle od 0 do 100, gde je veći broj poena značio i bolje poslovno okruženje). Ona zemlja koja je imala najbolji rezultat računala se kao potencijalna granica sa maksimalnih 100 poena – stanje koje bi mogle da dostignu druge slabije rangirane zemlje, a razlika između njihovog i maksimalnog nivoa bodova nazivala se DTF (Distance to Frontier).

 

 

Zašto je važan?

Ekonomska teorija daje odgovore da su karakter i kvalitet poslovne regulacije važni za ekonomski rast. Što su preduzeća manje opterećena administracijom, i što se suočavaju sa manjim brojem nepotrebnih zabrana i procedura, to će efikasnije poslovati, jer će više svojih resursa moći da iskoriste za svoje osnovne poslovne operacije. Empirijska istraživanja su ovo zdravorazumsko razmišljanje i potvrdila: zemlje koje unaprede svoj rang na Doing Business listi posledično imaju višu stopu rasta (kada se ostale varijable uzmu u obzir) nego druge zemlje.

Doing Business je jedan od međunarodnih indeksa za koji je vladalo najveće interesovanje u poslovnim krugovima, ali i političkim krugovima. Investitorima je važno da posluju u zemlji u kojoj je regulatorni okvir podsticajan – tu su pravila predvidljiva, ne menjaju se brzo i lako, zakoni se poštuju, a administrativni troškovi su niski. Ako želite da podignete fabriku, a za građevinsku dozvolu morate da čekate 2 godine, to nije zemlja gde će biti puno fabrika. Doing Business je za njih bio jedan od važnih indikatora toga kakav je domaći regulatorni okvir – i jedan od parametara na osnovu kojih su se donosile odluke da li, gde i koliko ulagati.

Ovaj indeks su takođe posmatrali i političari i državna administracija – dobar rang na Doing Business listi jeste nešto čime su se svi oni mogli hvaliti kao dobrim političkim potezom, kojim svoju zemlju čine boljom destinacijom (prvensteno) za velike inostrane investiture.

 

Impetus za reforme

Kada se pogledaju promene u regulatornom okviru do kojih je dolazilo od kada je Doing Business počeo da se objavljuje, jasno je da je došlo do velikog poboljšanja u mnogim segmentima. To je barem delimično posledica i ovog izveštaja koji je davao jasna međunarodna poređenja i kreirao neku vrstu takmičenja na međunarodnom nivou. Jer se rang na Doing Business listi uzimao kao opšti pokazatelj regulatornog okvira, a godišnje promene kao spremnost trenutnog režima da izvrši reforme kojima bi se pospešila ekonomska aktivnost. Zato su ovu listu posmatrali ne samo investitori, već i međunarodne finansijske institucije – pored same Svetske banke, tu su i Međunarodni monetarni fond, Evropska investiciona banka ili Evropska banka za obnovu i razvoj itd. Ako ste želeli da se prikažete kao dobar đak ovim institucijama, rangiranje na Doing Business listi je bio način da to i uradite.

Tokom prethodne gotovo dve decenije postojanja ovog istraživanja, najveći globalni pomaci ostvareni su u oblasti registracije nepokretne imovine (boljom reorganizacijom katastra i uvođenjem elektronskih servisa koji su povećali transparentnost procesa) i registracije novog preduzeća (izmeštanje iz sudova, uspostavljanje jedinstvenog šaltera za sve administrativne postupke, online registracije). I u drugim oblastima je bilo napretka, ali u nešto manjem obimu, kao što je npr. veće korišćenje digitalnih servisa vezano za obračun i plaćanje poreza.

 

Doing Business kao žrtva svog uspeha

Postavlja se veoma važno pitanje – da li je Doing Business i dalje releventan, nakon gotovo 20 godina od svog prvog izdanja? Nažalost, izgleda je ovo istraživanje izgubilo veliki deo svojih ranijih eksploratornih moći. Glavni razlog za ovo je veliki uspeh i popularnost ovog indeksa – ako postoji merilo koje privlači investitore i pospešuje politički ugled, svi će želeti da se što bolje na tome rangiraju. U slučaju Doing Business publikacije, mnogo je lakše uticati na te rezultate nego u slučaju drugih pokazatelja koji su opštijeg karaktera. Na primer, dok Doing Business direktno meri kvalitet rada sudstva time što u obzir uzima broj dana potrebnih da se reši neki sudski spor, koliki broj procedura je u to uključen i koliko iznose njihovi troškovi, neki drugi indeksi kao što je Global Competitiveness Report ovu oblast meri anketiranjem čelnih ljudi preduzeća o tome kako oni misle da je rad sudstva kvalitetan.

Usled toga, moguće je uz nekoliko sektorskih reformi značajno poboljšati rangiranje neke pojedinačne zemlje. Stoga veliki broj reformi iz oblasti unapređenja administrativnog ambijenta i poslovne regulacije zapravo postane reforma oblasti koje meri Doing Business, dok se sve ostale oblasti zanemaruju. Po principu: „ako ga meri Svetska banka, reformiši ga, ako ga ne meri, ne diraj ga“. Da je ovo nešto do čega zaista često dolazi u praksi, naročito kod bivših zemalja u tranziciji, pokazuju i pomalo apsurdni primeri: da li je poslovno okruženje u Severnoj Makedoniji bolje nego u Nemačkoj; Tajlandu nego u Holandiji ili u Srbiji nego u Izraelu? Ovo često potvrđuju same državne institucije: u Srbiji je 2019. osnovana „Zajednička radna grupa za unapređenje pozicije Srbije na Doing business listi“ koju čine predstavnici nekoliko ministarstava, kao i drugih državnih tela. Sam naziv ove radne grupe kazuje nam da njen cilj nije unapređenje opšteg poslovnog ambijenta u zemlji. To u mnogome liči na nekog studenta koji ne uči celo gradivo iz udžbenika, već samo onih pitanja za koje je profesor rekao da će sigurno biti na ispitu. Ispit će verovatno poliožiti sa visokom ocenom, ali će njegovo znanje o predmetu biti prilično klimavo – isto kao što je i slučaj sa Srbijom koja je zabeležila relativno dobar rang na ovom indeksu, ali gde je poslovno okruženje zapravo i dalje prilično loše.

Doing Business ima još jedan problem, a to je činjenica da podrazumeva jaku vladavinu prava – da se zakoni primenjuju u praksi, i to jednako prema svima, bez nepotizma, korupcije i drugih slabosti administracije. Ovo je u većini zemalja ipak iluzija, naročito u zemljama koje imaju nizak nivo  nezavisnosti  pravosuđa i visok nivo korupcije. Ovaj problem se u praksi pokušava izbeći tako što se biraju pravi slučajevi iz prakse – ali ako u zemlji sa slabim institucijama zasmetate nekome važnom, celokupni sistem vladavine prava će preko noći ispariti, kao što je bio slučaj i sa noćnim rušenjem u Savamali.

 

Više štete nego koristi

Usled ovih problema, Doing Business je izgubio veliki deo svoje ranije moći adekvatnog opisa kvaliteta regulatornog okruženja. Samim tim, nije dovoljno imati dobar rang samo na ovom parametru da bi se za neku državu moglo reći da ima povoljno poslovno okruženje. Davno je sazrelo vreme da se nešto uradi po ovom pitanju. Slabosti koje je nedavno pronašla interna istraga unutar Svetske banke – o trgovini političkim uticajima, kao i političkim pritiscima da se neke važne zemlje kao što su prvenstveno NR Kina i Saudijska Arabija prikažu kao mnogo bolje poslovne destinacije nego što je to stvarno slučaj, izgleda da su oglasile posmrtno zvono za ovaj indeks, koji je bio žrtva svog sopstvenog uspeha. I pored svih slabosti, Doing Business je bio važan alat za sagledavanje barem jednog dela poslovne regulacije, kao i za veliki deo reformi širom sveta tokom prethodne dve decenije. Prestanak njegovog objavljivanja će na srednji rok možda ipak naneti više štete nego koristi naporima da se olakša život malim preduzetnicima širom sveta.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *