Foto: Canva Stock
U prethodnim tekstovima ovog serijala definisali smo šta su to hibridni režimi, zašto Srbija danas spada u iste, a razmotrili smo i kakva je logika postupanja tri ključna aktera: vladajućih stranaka, opozicionih stranaka i međunarodnog faktora. Današnji, poslednji tekst nakon svega postavlja pitanje: kako će se ovo završiti?
Na koji način će Srbija izaći iz stanja režima koji ispunjava osnovni formalni uslov demokratije (izbori), a ipak primenjuje brojne autoritarne prakse, pritom brišući linije između vladajuće partije i državnih institucija? Pretpostavka autora ovog teksta je da će oblik vladavine tada evoluirati u neku demokratskiju opciju: ako ne u punu demokratiju, onda bar u ono što se definiše kao manjkava demokratija, a što je bila odlika političkog sistema u Srbiji od 2000. godine. Postoji naravno i mogućnost da se današnji hibridni režim premetne u potpunu autokratiju, ali za tako nešto je potreban potpuno drugačiji splet pre svega međunarodnih okolnosti, za šta mislim da uslovi neće postojati u bližoj budućnosti.
Kako završava jedan hibridni režim?
Činjenica je da ne znamo. Imamo neke primere, ali stvar je u tome da na ishode utiču brojne okolnosti, a one se razlikuju od zemlje do zemlje. Rečju, svaki hibridni režim je nesrećan na svoj način.
Razmotrimo primere. Smena Nikole Gruevskog u Severnoj Makedoniji se odvijala uz brojne pritiske i bojkot opozicije, proteste, pa čak i prelaznu koncentracionu vladu u koju je ušla opozicija. Ipak, sama smena se desila na izborima, čemu su uveliko kumovale albanske stranke, koje su umesto VMRO-DPMNE podržale SDSM i Zorana Zaeva. Glavni činilac promena je, čini se, bio međunarodni faktor, koji je prestao da podržava Gruevskog zbog percipirane nekooperativnosti u postizanju sporazuma oko imena sa Grčkom (što je blokiralo ulazak u NATO) i optužbi za okretanje ka Rusiji.
U Crnoj Gori gledamo kohabitaciju između predsednika republike i lidera hibridnog režima sa jedne, a nove vladajuće većine sa druge strane. Poraz na parlamentarnim izborima izazvan je delom ogromnim nezadovoljstvom postupanjima režima, a delom i pristankom međunarodne zajednice na novu koaliciju, gde je ista morala da se izjasni da neće menjati spoljnopolitički kurs zemlje. Ipak, kao što vidimo, sa kohabitacijom se ne miri stranka koja je pala sa vlasti, ne odričući se decenijskog stiska nad zemljom, te ne prezajući ni od izazivanja sukoba u pokušaju da povrati vlast.
Ranije kroz istoriju, videli smo da je Miloševićev režim u Srbiji, koji može biti smatran ekstremnom varijantom hibridnog, pao tek nakon višegodišnjeg spoljnog pritiska i masovne građanske pobune koja je imala odlike revolucije. Pa čak i u takvoj situaciji, u političkom sistemu i društvu uopšte očuvane su brojne autoritarne prakse, kao i ljudi bivšeg režima. Revolucionarnost promene ne garantuje potpuno uklanjanje sistema.
Sa druge strane, nakon smrti Franje Tuđmana u Hrvatskoj, takođe je došlo do izbornog poraza hibridnog režima, koji je evoluirao u punu demokratiju. Iako je Tuđman održavao jednu vrstu ličnog režima, opozicija je ostala dovoljno organizovana, a konsenzus oko međunarodnog puta zemlje nije dovođen u pitanje. Slično se vidi i u državama koje se poslednjih godina optužuju za uspostavljanje neke vrste hibridnog režima. Recimo vlada stranke SMER u Slovačkoj je pala prvo na predsedničkim pa na parlamentarnim izborima – kojima su prethodili protesti zbog ubistva novinara koji je istraživao biznismene bliske vlastima. Ipak, osim populizma i raširene korupcije, Ficov režim nije imao pretenzije na zauzimanje institucija ili suspenziju demokratskih principa vladavine.
Koktel sastojaka
U jednačini oko kraja hibridnog režima, postoji nekoliko faktora: stisak vladajuće stranke (stepen suspenzije demokratskih praksi i institucija sproveden od strane vlasti, uz obavezno razmatranje mogućih gubitaka za njih – u slučaju da stranka i njeni funkcioneri ekstremno profitiraju od vršenja vlasti), zatim glasačka podrška, međunarodna podrška i snaga opozicije. Mnogi od ovih faktora su međusobno povezani. Prvi se naravno odnosi na spremnost vladajućih partija da se odreknu vlasti nakon poraza, dok se ostali direktno tiču transfera podrške od vlasti ka opoziciji.
O gubitku podrške već smo govorili u prethodnim tekstovima. Ekonomski slom iz 2008. (kada je više od 400 hiljada ljudi u Srbiji izgubilo posao za nekoliko godina) trajno je promenio shvatanje politike kod građana Srbije. Ekonomske teme dominiraju odgovorima o najvažnijim temama u svim istraživanjima javnog mnjenja (standard, zapošljavanje, investicije). To Vučić zna i tome i prilagođava svoj narativ. Dok god je većini ljudi dobro, ili bar dok misle da im je bolje sa Vučićem, glasaće za SNS.
Spoljna podrška bi se okrnjila na dva načina: ukoliko vlast postane nekooperativna oko pitanja Kosova (setite se Borisa Tadića); ili da vladavina SNS postane preveliko breme za EU (setite se Ive Sanadera). To sada nije slučaj, budući da Evropskoj uniji odgovara aktuelni status kvo na Balkanu – ali ako Evropa nekada krene ka daljem proširenju, autoritarne i koruptivne prakse u Srbiji postaće prepreka saradnji i integraciji. U tom slučaju, režim bi verovatno izgubio spoljnu podršku.
Kakva promena nas očekuje?
Uzevši u obzir demografsko i socijalno okruženje, mislim da nećemo videti masovno nacionalno iskazivanje nezadovoljstva kakvo smo imali 2000. godine, iako ne isključujem mogućnosti protesta i drugih pritisaka koje će opozicija organizovati.
Do poraza režima može doći na izborima, ukoliko se dogodi nešto od prethodno navedenih preduslova (gubitak spoljne podrške, kriza – verovatno oba) uz paralelni rast opozicije koja bi se predstavila i glasačima i zapadu kao održiva alternativa. U tom slučaju ne treba isključiti mogućnosti kohabitacije, pa čak ni pokušaja SNS da se vrati na vlast na način na koji to radi DPS danas, a što će delom zavisiti i od nivoa međunarodne podrške za novu vlast. Takođe, u slučaju izbornog poraza, izvesno je da će deo stranaka koje su sada uz vlast promeniti savezništva (svi gledamo u SPS i SDPS), te da bez njih promena možda i neće biti moguća.
Druga opcija je sam prevrat ili podela unutar SNS, gde bi došlo do smene vrha te partije i stranka bi (možda) evoluirala ka više demokratskoj opciji. Za sada se to ne čini kao izvestan ishod, posebno ako vidimo kako se unutar te organizacije tretiraju moguće frakcije. Međutim, ako bi ovakav SNS postao breme zapadu, a pritom nepopularan na domaćoj sceni, nije neizvesno da međunarodni faktor podrži nekog pretendenta na presto koji će zauzvrat popustiti pritisak na institucije i medije.
Dakle, ili izborni poraz (kako će se doći do izbora, to je druga stvar) ili interni prevrat uz veliku međunarodnu podršku koji će rezultirati lagodnijom situacijom za ostale aktere u partijskom sistemu.
Da li će hibridni režim biti razmontiran u tim slučajevima? Verovatno da, posebno ako dođe do približavanja EU. Institucije u Srbiji će iz toga izaći kao slabe, ali mogli bismo dobiti nazad ono što smo imali u periodu 2000. do 2008. godine, a delom i do 2012. Govorim o međusobnoj kontroli političkih aktera. U prevodu, institucionalni sistem kočnica i ravnoteža nije jak, ali kohabitacije predsednika i premijera, kohabitacije stranaka u vladi, kao i postojanje jake opozicije, uslovile su stalnu kontrolu vlasti i sprečavale su preuzimanje države od strane jednog aktera.
Kada će se sve to desiti? Ne zasad. Građani podržavaju vladajuću stranku, pre svega jer smatraju da im je bolje nego ranije i da im je bolje nego sa alternativom; međunarodna podrška je još uvek relativno jaka; a opozicija ne predstavlja održivu opciju. Kada ovi faktori počnu da se menjaju, videćemo prve naznake moguće promene hibridnog režima.
Istraživač na Institutu za političke studije