Foto: Canva Stock
U svom kontroverznom tekstu „Zašto nisam konzervativac“ čuveni liberal i nobelovac, Fridrih fon Hajek izneo je zanimljivu tezu o pozicioniranju političkih ideologija. Naime, umesto prave linije na kojoj je liberalizam smešten između ekstremnih polova levice i desnice Hajek je predložio ideju „ideološkog trougla“. Svaka od tri glavne ideologije – liberalizam, konzervativizam i socijalizam – zauzima jedan ugao trougla i svaka od njih želi suparničke ideologije da privuče sebi. Međutim, kako je konzervativizam privržen očuvanju statusa kvo i pragmatičan je po prirodi njegova moć privlačenja je najslabija, a i sam je najpodložniji tuđinskom uticaju. Jedino liberalizam predstavlja istinsku alternativu socijalizmu jer on, za razliku od konzervativizma, „hoće da ide negde drugde, a ne da miruje“.
Hajek je delovao u eri u kojoj je zaveštanje liberalizma, kako u institucionalnom tako i u idejnom smislu bilo mnogo življe nego danas. Iako mu se pred očima izdizala ogromna građevina modernog Levijatana (velferistička država poduprta kejnzijanskom ekonomijom), on je optimistički verovao da je u pitanju samo trend, a ne neminovnost. Pored napora drugih „Austrijanaca“, pripadnika Austrijske ekonomske škole, i njegov rad je predstavljao jednu veliku branu prodiranju socijalističkih ideja koja ipak, po svemu sudeći, nije bila dovoljno čvrsta. Istorijski nezabeleženi trend rasta države u svim segmentima u velikoj meri je obesmislio smisao liberalizma, ostavljajući pitanje za nas, danas, ima li liberalizam, kao ideologija minimalne države i maksimalne slobode bilo kakav značaj?
Ali, pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, par razjašnjenja. Socijalizam u Hajekovom smislu odnosio se na ono što se danas u Americi krsti nazivom „progresivizam“ i sasvim pogrešno „liberalizam“. U Evropi volimo još uvek da govorimo o socijaldemokratskom shvatanju života ili generalno levici dok o liberalizmu (u Americi to je libertarijanizam), sasvim ispravno, govorimo kao o ideologiji slobode, tolerancije i filozofije slobodnog tržišta. Dakle, liberalizam u američkom i evropskom smislu su potpuno različite i čak suprotstavljene filozofije. Prvo je socijalizam, drugo je njegova negacija. Bar je tako nekada bilo. I tu stižemo do naše poente.
Liberalizam u američkom i evropskom smislu su potpuno različite i čak suprotstavljene filozofije. Prvo je socijalizam, drugo je njegova negacija.
Hajek je smatrao da liberalizam drži do nečega, da iza sebe ima principe koji su potpuno različiti od principa socijalizma. On, dakle, ima svoju čar i vuče k sebi. Po Hajekovom prilično uprošćenom shvatanju konzervativizam ne stoji na čvrstim osnovama, već se poput lista na vetru prevrće na jednu ili drugu stranu u zavisnosti od dominacije određenih ideja u vremenu. Socijalizam, kao ideologija velikih obećanja, prirodno poseduje snažnu moć privlačenja. Hajek, naime, nije ni mogao da sluti da se metafora lista na vetru može primeniti i na liberalizam, a da se priča o trouglu može svesti na priču o dva ugla u ideološkom vakuumu. Kako to?
U istoriji ideja postoje dve velike pronevere koje se tiču liberalizma. O prvoj je u svojoj čuvenoj studiji o liberalizmu pisao drugi Austrijanac, Ludvig fon Mizes. Ona se dešava na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek kada se, usled teorijskog kraha marksizma (najeminentniji ekonomisti 19. veka u param-parčad su razvejavali njegove mitove) i supremacije desnice u političkom smislu levica kamuflirala privlačnim idealima liberalizma, prikrivajući tako svoje radikalno poreklo i namere. Ideal slobode postaje ideal levice, iako je to sloboda u vizuri socijalne pravde i jednakosti, a ne negativna sloboda klasičnih liberala. Druga velika pronevera odigrava se danas kada se liberalno stanovište poistovećuje sa progresivističkim potirući sopstvene korene, ali i ideale.
Međutim, dok je u prvom slučaju bilo reči o tipičnoj intelektualnoj krađi, u drugom slučaju reč je o dobrovoljnoj, a možda čak prirodnoj prodaji. Osetljivost liberala na ideju ljudskih prava stavila ih je u neugodno iskušenje usled progresivističkog insistiranja na bespogovornom prihvatanju seta „novih“ prava za različite kategorije „ugroženih“ grupa. Reč je o sada već dobro poznatom idejama pozitivne diskriminacije i afirmativne akcije, multikulturalizma, „inkluzivnosti“, diskursa „različitosti“ artikulisanih u sklopu nekoliko teorijskih okvira, od feminističkog, transrodnog, do najnovijeg, „rasno kritičkog“ (critical race theory) i koji su tu da zaleče narastajuće društvene neuroze. Kao baštinici političke tolerancije sa izraženim osećajem za detekciju društvene nepravde, liberali su morali da se odrede prema ovakvim očekivanjima. Ukoliko odbace nova prava automatski se osuđuju na samoizolaciju i prozivanje za „desničarenje“, „konzervativnost i čak „fašizam“. Ukoliko prihvate, moraju da poseku granu na kojoj sede, jer samo jedan moćan faktor može da institucionalizuje nova prava. A to je država – arhineprijatelj svakog liberalizma, barem ona velika, moćna i glomazna. Tako se, pomalo tužno, liberalizam našao u tipičnoj faustovskoj dilemi.
Država – arhineprijatelj svakog liberalizma, barem ona velika, moćna i glomazna.
Za problem u kome se obreo liberalizam je delimično sam kriv jer u suštinskom smislu deli neke sličnosti sa socijalizmom. To je pre svega konstruktivističko shvatanje života, koje je u slučaju socijalizma mnogo radikalnije, ali je svejedno prisutno čak i kod njegovih kritičara, kakav je sam Hajek. Naime, kao što to duhovito primećuje Majkl Oukšot, i Hajekov plan odupiranja svakom planiranju ipak je jedan plan, pa tako barem posredno konstruktivizam. Hajek je, naime, verovao u spontanu i evolutivnu promenu društvenih institucija, ali je i njegovo grandiozno intelektualno delo i sâmo bilo jedan plan, jedan putokaz za to kuda društvo treba da ide. Druga sličnost je bezrezervno verovanje u ljudsku racionalnost (nauku) i napredak. Liberali, poput socijalista, veruju u koncept društvenih ideala kao čvrstih principa za koje se treba boriti. Još više, oni polaze od pretpostavke idealnog društvenog uređenja koje se može ostvariti. Ovo je svetlosnim godinama udaljeno od konzervativizma koji takve narative odbacuje kao čiste apstrakcije zato što polazi od nesavršenosti i manjkavosti ljudske prirode. Kada ideali postanu isti i za progresivce i liberale, što u mnogo slučaja vidimo da se danas dešava, onda prirodno jedno postaje drugo i od liberalizma postaje čist progresivizam.
Liberali, poput socijalista, veruju u koncept društvenih ideala kao čvrstih principa za koje se treba boriti.
Najupečatljiviji primeri su liberalno ili čak libertarijanska podrška državi u promovisanju specijalnih prava ugroženih grupa, bilo da je u pitanju podrška agresivnom feminizmu, LGBT ideologiji, dženderizmu ili jeziku političke korektnosti. Podržavajući širenje državne moći liberali se udružuju sa socijalistima u propagiranju ideologije progresivizma. Oni zajedno jačaju državu i njeno širenje u sfere života koje su stari liberali smatrali izuzetim od svakog državnog mešanja. Oni zajedno otvaraju put za još veći značaj države u životu pojedinca a tako i za jačanje ideje o pojedincu kao o nesamostalnoj jedinki čija sloboda može biti samo pozitivna, tj. od države udeljena i licencirana, ne negativna sloboda starih liberala. Ova druga je podrazumevala da vi sami definišete svoju slobodu, svoje delovanje u granicama koje ne remete slobodu drugih, vi sami ne država. Pozitivna sloboda, sa druge strane, je nešto što vam država omogućava i što vam pripada po vašoj prirodi, a to šta vam konkretno pripada određuje i licencira upravo država. Bilo da se radi o posebnim pravima koju uživate kao „ugrožena“ grupa bilo da je reč o ispravljanju nekakve istorijske nepravde koju takođe kao pripadnik državno licencirane ugrožene grupe nosite na svojim plećima, država je tu da izleči vašu neurozu i ispravi nepravdu. Centralna ideja koja leži na srcu mnogih liberala i svih progresivaca jeste da je moguće veštački i na „o’ ruk!“ promeniti društvenu stvarnost i ispraviti raznorazne društvene nepravde. Nažalost, veštačko bildovanje civilizacijskih standarda traje samo dok država silom „diže tegove“, a od takvog rada u teretani po pravilu imaju koristi samo akteri koji sa državom neposredno sarađuju.
Centralna ideja koja leži na srcu mnogih liberala i svih progresivaca jeste da je moguće veštački i na „o’ ruk!“ promeniti društvenu stvarnost i ispraviti raznorazne društvene nepravde.
U svim ovim nastojanjima jačanja državne moći liberali se pravdaju brigom za unapređenje postojećeg stanja bez razmišljanja o dugoročnim posledicama takvog angažmana. Najznačajnija posledica je da se na papiru i veštački dobijaju mnogo „prava“ ali da su temeljna prava duboko potkopana i pred rušenjem. Klasičan primer je borba za civilizacijskim vrednostima u „stabilokratskim“ – pseudodemokratskim režimima poput Srbije, u kojoj se tradicionalne građanske i političke slobode gase, ali zato na sve strane „cvetaju“ nove slobode i prava. Ne manje šokantni primeri dolaze i iz razvijenog demokratskog sveta gde permanentno smanjivanje ekonomskih sloboda, povećanje poreza i regulacija generalno izmiče tlo pod nogama starom liberalnom poretku u čijem srcu je slobodan privatni posed sa pravom apsolutnog raspolaganja. Groteskne razmere zahuktali marš progresivizma doživljava u sferi obrazovanja, naročito na univerzitetima gde caruje tiranija političke korektnosti zbog čega se slobodoumni profesori odstranjuju bez milosti. Svi ti trendovi, koji ne postoje od juče, utiču na to da država, u svojim raznim oblicima i preko svoje razgranate mreže pipaka otkida deo po deo tradicionalnog polja individualne slobode. Jer kada država, podržane od strane najprogresivnijih društvenih aktera postane arbitar koji odlučuje kakav ćete život voditi – kako ćete izgledati, šta nositi, kako se oslovljavati, kako razmišljati i kako voditi svoju firmu – onda od slobode više nema ni „s“. Sloboda pretpostavlja polje neizvesnosti i nedefinisanosti. Država unosi definisanost i sređenost u vaš životni prostor. Nema ničeg daljeg izvornom liberalizmu.
Sloboda pretpostavlja polje neizvesnosti i nedefinisanosti. Država unosi definisanost i sređenost u vaš životni prostor. Nema ničeg daljeg izvornom liberalizmu.
Najnoviji primeri podržavanja gašenja bazičnih ljudskih prava usled pandemije primer su kako je mnogim liberalima sigurnost ipak draža od slobode. Bledi izgovor da nema slobode ako su svi mrtvi ne samo što daleko preuveličava realni zdravstveni problem već svedoči o slaboj privlačnosti ideje liberalizma, ali i o njegovoj utilitarnoj odbrani koja je izdržala samo onoliko koliko je bilo potrebno drugom (utilitarnom) rezonu da je nadglasa. Od zaključavanja, neurotičnog nametanja vakcinacije do kovid pasoša – sigurnost je postala mnogo cenjenija vrednost od individualne slobode. Liberali utilitaristi i pragmatisti pravdaju odbacivanje principa privremenim karakterom restriktivnih mera, ne nudeći zauzvrat nikakve garancije da je zaista reč o oročenim merama. Čitavi narodi odlaze u krevet u jednom svetu a bude se svaki dan u drugom, manje slobodnom i opasnijem. Tako sada na oltaru sigurnosti treba žrtvovati mnoge aspekte liberalizma, od slobode govora, tolerancije prema drugačijem mišljenju do bazičnih stvari kao što je sloboda kretanja, poslovanja – sloboda kao takva. Lokova ideja minimalne države kao benevolentnog noćnog čuvara preko noći je zamenjena strašnim Hobsovim čudovištem, državom Levijatanom u kome je suverenu sve dozvoljeno zarad „sigurnosti“ građana. Umesto smelog libertarijanskog Don’t thread on me! „slobodoumni“, liberalni svet uzvikuje „be safe!“. Sve to se dešava u atmosferi nove realnosti koju kreiraju žreci progresivizma i scijentizma udruženi sa podjednako korumpiranim političarima i biznisom uvek gladnim za lukrativnim prilikama.
Umesto smelog libertarijanskog Don’t thread on me! „slobodoumni“, liberalni svet uzvikuje „be safe!“.
Tako ispada da je liberalizam, ne manje od status-quo konzervativizma, neotporan na privlačnu snagu progresivizma i ideala novog vremena. Još davno je i proročki, Armin Moler definisao liberala kao „Kerenskog kulturne revolucije“. Dakle, kao nekog ko po duhu pripada starom svetu ali radi, često nesvesno, na izgradnji novog. Ono što je u regularnim vremenima samo mala i jedva primetna promena koja vodi udaljavanju od principa u izazovima poput svetske pandemije ili nekog katastrofičnog događaja postaje krupna izmena na liberalnom tkivu zapadnog sveta koje je sve tanje i tanje. Ne zaboravimo, istorijski liberalizam je bio nežna cvećka koja je trajala kratko (svega nekoliko decenija) ali čije je ideološko zaveštanje u temeljima zapadne civilizacije. Moderni buržoaski poredak naslonjen na još stariju grčko-rimsku pravnopolitičku tradiciju izgradio je civilizaciju kakvu poznajemo. Ali takođe ne treba smetnuti sa uma da je liberalizam kao predmet političkog zanosa koji pokreće ljude na akciju odavno izgubio svoju vitalnost. U institucionalnom smislu njegovo prisustvo se još uvek oseća, ali erozija uzrokovana pobedom progresivističkih ideala koje hrani posvemašna državna mašinerija gura ga na potpunu marginu političkog spektra. Ironično, umesto da bude glavna sila koja privlači konzervativizam i snažno odbija socijalizam, liberalizam postaje upravo ona tužna filozofija status quo koja se miri sa postojećim, živeći u zabludi da doprinosi napretku sveta tako što usvaja tuđi plan.
Istorijski liberalizam je bio nežna cvećka koja je trajala kratko (svega nekoliko decenija) ali čije je ideološko zaveštanje u temeljima zapadne civilizacije.
Paradoksalno ali i tragikomično danas može biti privlačna samo ona ideologija koja je „dozvoljena“ od strane progresivne intelektualne elite. Stoga ideološki trougao treba odbaciti, i svesti ga na jedan ugao – jednu ideologiju. Privlačnost u ideološkom smislu traži se isključivo u prostoru u kome caruje sterilna ideologija progresivizma, koja, recimo, u segmentu rodne ravnopravnosti produkuje na desetine novih „polova“ kao potpuno arbitrarno stvorenih misaonih konstrukcija, negirajući, kako kaže evolucioni biolog Heder Hejing, petsto miliona godina reprodukcije između dva biološka pola. Kao kontrapunkt ovom izvitoperenju svakog smisla i logike budi se desna reakcija koja poput istorijskog fašizma (kao reakcionarne forme na ekstremnosti zahuktalog boljševizma) pokušava jednim snažnim udarcem čekića da razbuca ovu intelektualnu opsenu. Kakvu još ulogu ovde ima liberalizam kao staromodno pozivanje na racionalnost, toleranciju i uzdržanost?
Neki od starih radikala, poput Mareja Rotbarda i Lu Rokvela davno su uvideli kuda ide liberalizam (u njihovoj terminologiji libertarijanizam) i predlagali pakt sa konzervativizmom. Međutim, i taj potez nije bez opasnosti. Liberalizam koji se previše približava konzervativizmu gubi svoju suštinu, jer mora da prihvati ideju moći i jače države koju prihvata desnica. Neka od teorija velikih liberalnih imena danas, poput Hansa Hermana Hopea ili filozofa Edvarda Fejzera očit su primer ovog stapanja. Liberalizam jednostavno ne može da se vrati na staro i prihvati ideale davno prošlog doba jer to nije u njegovoj dinamičnoj prirodi ali ne može ni da prihvati novo koje preti da potpuno uništi njegovu suštinu. On se nalazi u potpunom raskoraku između onoga što želi i onoga što može da uradi. Pitanje je ima li za njim još uvek potrebe kada mu je opseg radnji toliko sužen da može delovati samo ako se preobrati u neku od sebi konkurentnih ideologija. Postoji li zato još uopšte liberalizam?
Filozof