Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Canva Stock

Kada se nemačka politička scena poredi sa ostalim državama Zapada, može se opisati kao različita po jednom detalju, stabilnosti. Polarizacija u Americi je dovela do upada demonstranata u Kapitol i haotične tranzicije vlasti. Britanska politička scena se brzo amerikanizuje i dobija iste simptome društvenih podela. Italija je oaza različitih tipova populista. Francuska je imala proteste „žutih prsluka“ koji su poprimili veoma nasilan karakter, a tvrda desnica je uvek nadomak vlasti. U istočnom komšiluku Nemačke na vlasti su različite autoritarne kleptokrate sa polarizujućom desničarskom retorikom.

Na drugoj strani, Nemačka na izbore ide potpuno stabilna, iako Angela Merkel nakon četiri mandata ide u penziju. Nacionalna politička debata nije haotično nadvikivanje, politička scena nije polarizujuća, već teži konsenzusu, a antisistemske snage su daleko od dolaska do političke moći.

Međutim, uprkos ovoj neobičnoj stabilnosti, ponuda partija je šarenolika i različite koalicije su u teoriji moguće. Ono što predstavlja promenu u odnosu na prethodne izborne cikluse je uravnoteženija podrška strankama, koja će značiti da će po prvi put u istoriji biti potrebne koalicije bar tri partije. Uz to što će broj partija za funkcionalnu većinu biti rekordan, vrlo izvesno će podrazumevati kombinovanje partija desnice i levice. Analiza političke ponude zato ima dodatnu važnost.

 

 

Ponuda na sistemskoj desnici

Ponuda na desnom spektru u Nemačkoj prilično je umerena. Razlozi za to su delom istorijske kontroverzne, a delom i pragmatični centrizam Angele Merkel koji je ublažio konzervatinu oštricu glavne stranke. Najveća partija, Hrišćansko demokratska unija, uz svoju sestrinsku stranku Hrišćansko-socijalnu uniju iz Bavarske, svakako predstavlja stranku kontinutieta i sigurnosti. U prethodnim mandatima je često bila manje popularna od kancelarke iz svojih redova, dok su brojne afere i ranjiv ovogodišnji kancelarski kandidat, Armin Lašet, oslabili njenu podršku.

U programskom smislu ova stranka nudi dobar menadžment statusa quo. Fiskalno konzervativna politika, dalji koraci ka evropskoj federalizaciji, ekološka transformacija sigurnim korakom i izbegavanje kulturološki kontroverznih pitanja su prepoznatljive programske stavke. U spoljnoj politici bi se podrazumevalo balansiranje između savezništva sa SAD-om i ekonomskim oportunizmom u saradnji sa Kinom i Rusijom.

Kancelarski kandidat Lašet u svojim izjavama bio je prilično blagonaklon prema vlasti u Moskvi, kao i prema sirijskom diktatoru Asadu i Komunističkoj partiji Kine. Hipotetički kancelarski mandat Lašeta značio bi dodatni pragmatizam u spoljnoj politici, iako je prostor za to danas nešto manji.

Osim demohrišćana, konzervativniji birači koji nisu spremni da glasaju za populiste, mogu da glasaju za liberalni FDP. Stranka slobodnih demokrata (FDP) politički je značajno manje pragmatična od demohrišćana i vrednosno je više puritanska. Ona se zalaže za protržišnu politiku, niže poreze, fiskalnu disciplinu, bržu digitalizaciju, kao i značajno veću vojnu potrošnju. Spoljnopolitički je prilično atlantistička, te se ni režim u Pekingu ni režim u Moskvi ne bi obradovali značajnijoj ulozi ove stranke u vladajućoj većini.

Ova stranka uspela je da se uspešno pozicionira i čak poboljša rezultat sa prethodnih izbora u anketama. Jedan razlog za to je popularan mladi lider partije, Kristijan Lindner, koji dobro retorski artikuliše političke pozicije liberala. Drugi razlog je kritika oštrih antiepidemijskih mera izolacije koje je vlada često sprovodila.

Demohrišćani i liberali bi programski bili najprirodniji partneri, ali ove dve partije će teško moći da sastave većinu. Realističnija bi bila koalicija sa trećom strankom (zelenima) ili da liberali uđu u koaliciju sa levim snagama (socijaldemokrate i zeleni). Ostali scenariji sa desnicom ne deluju trenutno izvesno.

 

Ponuda na sistemskoj levici

Kao što je slučaj i sa sistemskom desnicom, levica u Nemačkoj je mahom umerena. Iz ugla klasičnih socijalista ove partije čak mogu delovati više liberalno nego naročito levičarski. Ipak, njihove vrednosti (pre svega društvene) ih svakako u datoj ponudi svrstavaju na ovu stranu ideološkog spektra. U poslednjih 40 godina leve snage su bile stožer vlasti samo u dva mandata Gerharda Šredera (1998-2005). Ostali izborni ciklusi su mahom bili gubitnički, te su vlast činili demohrišćani sa liberalima, ali i demohrišćani sa socijaldemokratama kao manjim partnerom.

Danas deluje da se kolo sreće okrenulo u korist sistemske levice. Po poslednjim anketama, Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) po prvi put posle dugo vremena nalazi se na prvom mestu. Najvažniji razlog za ovo je mudar izbor umerenog kancelarskog kandidata, Olafa Šolca. Vicekancelar i ministar finansija, pokazao se kao pouzdan i kompetentan, što je u poređenju sa slabom konkurencijom bio dovoljan kvalitet. Dok birači očekuju kontinuitet i kompetentnost nivoa Angele Merkel, jedino Šolc uspeva da se predstavi kao adekvatan naslednik.

Iako su se socijaldemokrate od izbora novog rukovodstva pomerili ulevo, centristički kancelarski kandidat šalje potpuno različitu poruku. Olaf Šolc biračima nudi nešto slobodniju javnu potrošnju, nešto bržu ekološku tranziciju, nešto veću minimalnu satnicu (sa 9 na 12 evra) i nešto više evropske federalizacije. U suštini, nemački birači od SPD-a na ovim izborima dobijaju umereno levu varijaciju „merkelizma“. Za sada deluje da to daje rezultate u anketama.

Osim socijaldemokrata i Zeleni su uspeli da ostvare sasvim solidan proboj. Iako su od rasta socijaldemokrata upali u fazu stagnacije i blagog opadanja, rezultat će im biti bolji nego na prošlim izborima. Ova ekološka partija uspela je da svoju zelenu agendu spakuje u veoma umereno izdanje, koje je prihvatljivo različitim umerenim glasačima. Više ne predstavljaju radikalnu ili kontroverznu grupu, nego stranku bez koje će biti matematički nemoguće da se sastavi vladajuća koalicija.

Zeleni su u svojoj ponudi dosta ambiciozni. Oni se ne plaše većeg zaduživanja, žele da smanje štetne emisije za 70% i ukinu upotrebu uglja do 2030, najavljuju više evropske federalizacije, a stranka je retorski oštra u odnosu na Rusiju i Kinu. Koalicija koja bi uključivala i Zelene i liberale značila bi značajno pomeranje spoljnopolitičkog kursa ka proameričkim pozicijama. To trenutno deluje kao veoma izvesno.

 

Antisistemske snage

Povoljna ekonomska situacija, niska nezaposlenost i društvena stabilnost omogućili su da antisistemske snage u ovoj državi nemaju puno prostora. Populističke partije su ograničene na tek petinu biračkog tela u zbiru i uprkos isprobavanju različitih strategija napada na vlast, ne beleže veći politički proboj.

Jedine zone gde stranke ove vrste uspevaju da dođu do relevantnog nivoa podrške su osiromašene i deindustrijalizovane regije, mahom na Istoku Nemačke (bivša DDR). Ruralna i ekonomski devastirana Saksonija svakako je glavno uporište nemačkog populizma. Ovaj populizam ima dva formata.

Prvi i značajno potentniji format je desničarska Alternativa za Nemačku. Nakon izbora 2017. postala je parlamentarna na talasu antimigrantskog i antiislamskog sentimenta nastalog povodom izbegličke krize. Osim generalno ideosinkretičnog programa, stranku karakteriše društveni konzervativizam, evroskepticizam, protivljenje NATO-u, proruska spoljna politika i zalaganje za drastično ograničenje imigracije. Međutim, deluje da je stranka naišla na gornji limit podrške i moguće je da će imati niži rezultat nego na prethodnim izborima.

Osim Alternative za Nemačku, antisistemsku snagu predstavlja i Levica, kao stranka naslednica istočnonemačkih komunista. Ova partija predstavlja šarenoliku koaliciju bivših komunista iz DDR-a, koji (neobično) predstavljaju umerenije krilo stranke, sa mahom radikalnim levičarskim krugovima iz bivše Zapadne Nemačke. Ova stranka nudi dosta ambicioznu agendu javne potrošnje i oporezivanja velikih korporacija, ali kao veliki bagaž kod birača ima protivljenje NATO-u, evroskepticizam i mek stav prema Rusiji. Takođe će izvesno imati niži rezultat nego na prethodnim izborima.

 

Nemački izbori i umerena ponuda

Kao što se iz analize izborne ponude može videti, nemačke stranke nisu radikalne ili ideološki previše striktne u svojim programima. Takođe, veliki broj birača prilično je osetljiv na bilo koji vid radikalizma ili diskontinuiteta u odnosu na vlast Angelu Merkel. Zbog ovog sentimenta glasača može se reći da su tri najveće stranke (demohrišćani, socijaldemokrate i zeleni) prilično slične sa programima i da svaka pokušava da se postavi kao najumerenija. Liberalni FDP takođe je blizak ovom konsenzusu, ali sa nešto izraženijom svojom ideologijom.

Ovakvo političko pozicioniranje partija dosta će olakšati formiranje komplikovanih tročlanih koalicija, koje će biti nužne. U ovom momentu deluje da bi takozvana „semafor“ koalicija crvenih (socijaldemokrate), žutih (liberala) i zelenih (Zeleni) biti najizvesniji scenario, na čelu sa Olafom Šolcom kao kancelarom. Ukoliko se u naredne dve nedelje rejtinzi značajno ne promene, birači će moći da očekuju politički kontinuitet sa blagim skretanjem ulevo i u spoljnoj politici bliže Americi, a dalje od Rusije i Kine.

Za razliku od drugih država Zapada, gde izbori mogu značiti zaokret za 180 stepeni, u Nemačkoj će i ovaj izborni ciklus predstavljati tek blago političko pomeranje. Iako na čelu države posle 16 godina po prvi put neće biti Angela Merkel, njeno pragmatično nasleđe i način vođenja ove države, gotovo sigurno će opstati i bez nje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *