Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Canva Stock

 

Na protestu prosvetnih radnika održanom 31. avgusta ispred Skupštine Srbije, jedan od zahteva bio je i smanjenje veličine odeljenja, na 24 đaka, sa sadašnjih 30. Navedena tvrdnja je da bi malobrojnija odeljenja povećala kvalitet obrazovanja, što nažalost baš i nije tačno. Na prvi pogled, deluje logično – nastavnici bi bili manje opterećeni radom sa manjim brojem đaka, što bi povećalo kvalitet obrazovanja. Ipak, međunarodna istraživanja u ovoj oblasti nisu pronašla vezu između veličine odeljenja i obrazovnih postignuća, već prvenstveno između kvaliteta nastavnika i postignuća đaka. Kod nas je situacija ista – u jednoj studiji Svetske banke rađenoj pre par godina, pojedinačno najveći uticaj na obrazovne rezultate dece imala je varijabla obrazovanja majke. Ostalo je nejasno da li su u pitanju biološki ili socio-kulturni faktori tj. da li pametne majke rađaju pametnu decu ili da majke sa završenim fakultetom imaju bolje poslove i plate pa mogu da se više posvete kreiranju stimulativnog okruženja za razvoj deteta.

Ali manja odeljenja znače veći broj poslova. Posao sindikata jeste da u društvu zagovara interese svojih članova, što nije ništa sporno. U situaciji kada je svaka naredna generacija koja ulazi u obrazovni sistem manja od one koja iz njega izlazi, to neminovno znači smanjenje broja odeljenja svake nove školske godine, dakle i smanjenje fonda časova tj. broja neophodnih nastavnika. Neki nastavnici postaju tehnološki višak, pa gube radno mesto ili deo fonda časova, čime im se smanjuje i plata. Sa manjim brojem đaka u odeljenju ovo bi bilo barem privremeno zaustavljeno. Podaci RZS pokazuju da je u osnovnim školama tokom 2019/2020. godine u redovnim bilo zaposleno oko 52.500 nastavnika, ali samo njih 27.500 je sa punim radnim vremenom.

 

 

Jednakost u platama – dobro za loše, a loše za dobre nastavnike

Visina plate nastavnika u školama kod nas zavisi prvenstveno od fonda časova – pun fond iznosi 20 časova nedeljno, pa manji fond časova od toga znači i manju platu. Postoje i neki manji dodaci – na minuli rad tj. broj godina staža, te dodatak za razredno starešinstvo, jubilarne nagrade itd, ali to ne menja značajnije ovu opštu sliku. Plate su iste i širom zemlje – kako u malim sredinama, gde im je kupovna moć mnogo veća nego u velikim gradovima, npr. u Beogradu i Novom Sadu, gde su cene (ali i plate u drugim delatnostima) značajno više.

Ovakav sistem čini da je raspodela plata gotovo ravna. Ali nisu zalaganja i rad svakog nastavnika isti – to zna svako ko je prošao kroz neku našu školu: svima su nam predavali i izvanredni, i prosečni, i loši nastavnici ili profesori. To ne znači i najomiljeniji – deca po principu manjeg otpora više vole nastavnike koji su blagi i gde se lako dobijaju visoke ocene. Ali svi oni su bili podjednako nagrađeni. Ovako kreiran sistem nepravedan je prema dobrim nastavnicima, jer ne nagrađuje njihov trud, niti kreira zdrave podsticaje da se unapređuje rad nastavnika. A ako su podsticaji loši, onda će i anđeli pasti u greh. Time se rad dobrih nastavnika i profesora ne vrednuje dovoljno, a na njihov teret se „šlepaju“ loši nastavnici.

Tačno je da je jako teško meriti doprinos nastavnika obrazovnim postignućima đaka i na osnovu toga procenjivati njihov iznos plata, jer prvo je pitanje kako meriti postignuća đaka, a potom to što na njih utiče veliki broj drugih varijabli. Ali ovo nije ni nemoguće: na primer, u Velikoj Britaniji se koriste matematićki algoritmi koji „šteluju“ u određenom iznosu platu nastavnika u odnosu na njihove jasno zabeležene rezultate.

Ovo je problem veoma centralizovanog sistema obrazovanja u kome se jako mali broj odluka vezano za nastavni plan i program, te funkcionisanje škole, ostavlja samim školama i njihovoj upravi, već se većina donosi na državnom nivou. U veoma decentralizovanim sistemima, kao što je na primer, držanje privatne nastave, ovaj problem se sam rešava – ko god okrene specijalizovane oglase sa ponudom za podučavanje (na primer, stranih jezika) videće da postoji neka prosečna cena privatnog časa, ali i da ima nastavnika koji naplaćuju nižu i višu cenu od toga, što se najverovatnije odnosi na njihovo iskustvo, znanja i veštine. Ako je nastavnik skup, a dobar, naći će i zadržaće đake, ali ako je skup i loš, uskoro će ostati bez njih.

 

Korona i opterećenje nastavnika

Pandemija virusa Covid19 znatno je poremetila školski sistem – nastavnici i profesori su se preko noći našli u potpuno novoj i veoma stresnoj situaciji – držeći nastavu od kuće, i to koristeći najčešće svoje lične računare i opremu, Internet, prostor i druge resurse. Iako je tu bilo velikih problema, ipak je neverovatno koliko je većina nastavnika i profesora, uspela da se pridigne iznad ove situacije i da nastavi da drži nastavu, sa vrlo malo ili bez imalo sistemske državne podrške i pomoći.

Ovaj problem se nakalemio na već postojeće stanje u kome se nastavnici više bore sa paprilogijom i birokratijom, nego što mogu da se posvete podučavanju dece. Broj različitih izveštaja koji se popunjavaju, prilično je obiman, a njhova svrha upitna jer ih verovatno niko dalje u lancu ne posmatra iako bi oni trebalo da služe za kreiranje obrazovnih politika i njihovu evaluaciju.

Takođe, upravo započeta školska godina odvija se u velikoj neizvesnosti da li će doći do ponovnog zatvaranja škola i predavanja od kuće, ili će se nastaviti sa redovnim radom. Neozbiljnost države u ovom pogledu se vidi u tome što se gotovo do zadnjeg momenta nije znalo da će i u kakvom režimu, škole zapravo raditi – Ministarstvo prosvete je škole obavestilo o režimu rada tek nekoliko dana pred početak školske godine. Ostaje veliko pitanje da li su sprovedene nekakve (ili ikakve) mere koje bi pomogle u radu nastavnicima u slučaju ponovnog zatvaranja škola i rada onlajn, ili će opet sav teret pasti na njih.

 

Kvalitetno obrazovanje je maraton

Do kvalitetnog obrazovanja ne može se doći ni lako, ni brzo – što je jedan od razloga zašto to nije na agendi političarima u Srbiji, jer se ne mogu lako hvaliti nezapamćenim uspesima u odnosu na prethodnu vlast. Obrazovni sistem je kao drvo – mora se stalno voditi računa o njemu, gajiti i negovati, ili će da odumre. Pitanje visine plata nastavnika i profesora, kao i veličine odeljenja u školama, jeste važno pitanje, i o tome treba raspravljati, ali to nisu jedina pitanja, već izvan toga treba porazmisliti i o ukidanju uravnilovke u zaradama i adekvatnijem nagrađivanju dobrih nastavnika i profesora, smanjenju administrativnog opterećenja nastavnika, povećanju autonomije škola i njihovih uprava u odnosu na Ministarstvo prosvete i specijalizovane agencije (prvenstveno u domen nastave gde bi više trebalo naglasak staviti na zajedničke obrazovne ishode i opis kompetencija, umesto na detaljnom opisu plana i programa). Tu je i pitanje adekvatne infrastrukture: intoniranje himne na početku školske godine u školama koje nemaju Internet niti razglas/ozvučenje, već je to primoran da radi nastavnik sa svog mobilnog telefona, deluje više groteskno nego inspirušuće. Naročito ako školi nedostaju savremeni toaleti sa tekućom vodom.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *