Mladen Mrdalj

Politikolog, direktor Međunarodnog centra za studije uprave

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Vlasti R. Srpske i Srbije, koje su uvele zabrane nazivanja R. Srpske i srpskog naroda genocidnim ili o tome pričaju, očigledno nisu baš razmišljale kako tumačiti i sprovesti te zakone, a o poštovanju slobode govora da ne pričamo.

 

Poslednji okršaji oko standardizacije sećanja na ratove u 20. veku su očekivano rasplamsali rasprave o slobodi govora, ali je taj plamen najviše osvetlio licemerje zagovornika ograničenja slobode govora.

„Međunarodna zajednica“, oličena u doskorašnjem Visokom predstavniku za BiH, Valentinu Incku, pokušava da nametne zabranu negiranja genocida u pogledu masakra u Srebrenici, iako se ni sama na slaže oko negiranja Holokausta: anglosaksonske zemlje negiranje dozvoljavaju, dok ga zemlje EU uglavnom zabranjuju (osim Španije i Bugarske). Prilično kontradiktorno, neke zemlje EU (pa čak ni Izrael) ne zabranjuju upotrebu nacističkih simbola.

Ukoliko je odnos prema genocidu, a posebno Holokaustu koji je u mnogome definisao modernu Evropu, od ključnog značaja za civilizacijski napredak društva, onda bi „međunarodna zajednica“ prvo morala da reši sopstveni nesklad oko slobode negiranja genocida pre nego što iskorači ka drugima poput BiH ili Srbije. Uzgred, zanimljivo je da trećina Amerikanaca, Austrijanaca i Francuza misli da je u Holokaustu stradalo manje od dva miliona Jevreja, iako se to desilo upravo u dvorištu ovih poslednjih i iako njihovi zakoni zabranjuju negiranje Holokausta.

Sa druge strane, vlasti R. Srpske i Srbije, koje su uvele zabrane nazivanja R. Srpske i srpskog naroda genocidnim ili o tome pričaju, očigledno nisu baš razmišljale kako tumačiti i sprovesti te zakone, a o poštovanju slobode govora da ne pričamo. Naprosto, retko ko će reći da je jedan narod genocidan, tako da bi se odredbe morale tumačiti u svim „sumnjivim“ slučajevima, poput izjave Bakira Izetbegovića o Srbima da „nije siguran da nema loših naroda“.

Očigledno ovi potezi služe ubiranju jeftinih političkih poena na kratak rok, a koje će Srbi skupo plaćati na dugi rok. Kako može zabrana nazivanja srpskog naroda i R. Srpske genocidnim biti štetna? Prvenstveno, šteta dolazi od jačanja ubeđenja da država može ograničiti građanima slobodu govora u „nacionalnom interesu“. Što je jači opsadni mentalitet, to se lakše gubi svest o tome da sloboda govora upravo služi usavršavanju nacionalnog sistema odbrane. Drugo, to može voditi u sukob sa jačima kojima se daje prilika da štite one pod udarom srpskih zakona.

I treće, ako sistem prisile zameni intelektualno-medijski sistem u potiskivanju neprihvatljivih stavova onda na drugi rok dobijamo hiperprodukciju sile koja neprijatelje nalazi i tamo gde ih nema. Istovremeno, intelektualno-medijski sistem okoštava jer se zadovoljava „papagajima“, kadrovima plagijatsko-poslušničkog tipa koji su nesposobni da prežive na svetskom borilištu ideja gde nema sile kojom bi ućutkali drugačije mišljenje.

 

 

Zato srpska propast u medijskom ratu nije (bila) samo posledica sukoba sa strateškim interesima Zapada, već i decenijskog odumiranja kritičke misli i slabog intelektualnog i diplomatskog oštrenja u pogledu utemeljenosti stavova i pitkosti njihovog predstavljanja ciljanoj publici.

Sloboda govora donekle liči na slobodu cena robe na tržištu. Ograničenja kretanja cena mnogo više podstiču nestašice i crno tržište sumnjivog kvaliteta, nego što olakšavaju život građanima. Umesto da građani kroz slobodne promene cena dobijaju upotrebljive signale o dostupnosti i kvalitetu robe, te da svoja sredstva usmere tamo gde misle da je najpotrebnije, ograničenja slobode stvaraju zablude koje na duži rok gomilaju gubitke.

Tako su komunističke zabrane slobode govora sprečavale ne samo hrvatske nacionaliste, već i poštene i kvalitetne istraživače da pretresu komunističku mantru o 700.000 žrtava u Jasenovcu. Silom obezbeđena istina je otupila intelektualnu oštrinu, pa je pad komunizma označio i pad „srpskog“ mita o 700.000 mrtvih.

Još gore, naučno utemeljeno rušenje tog mita je sjajno poslužilo konstrukciji Srba kao lažova i mitomana koji moraju platiti povratak u međunarodnu zajednicu civilizovanih, dakle istinoljubivih, time što će automatski prihvatati „istine“ dominantnog narativa o srpskim mitovima, agresijama i genocidima.

Ideja slobode govora je neodvojiva od obaranja božanske prirode kraljeva i prvosveštenika koji neposrednom komunikacijom sa Bogom spoznaju Istinu koju smo mi ostali dužni da sledimo, jer bi propitivanje i raspravljanje samo po sebi značilo bogohuljenje. Stoga je svako posezanje za zabranom govora odraz diktatorskih ambicija i bukvalnog obožavanja vođe – uzdizanja čoveka ka božanskom statusu, što se danas ogleda u de fakto ili de jure doživotnom položaju vođe ili bar težnji ka tome.

Kao što se običan grešni čovek, ma koliko sposoban, može uzdizati do bukvalnog obožavanja (pripisivanja natprirodnih moći ili bar nevidljive veze sa Bogom), tako se i ideologije mogu držati nepogrešivim, konačnim odgovorima čovečanstva na ključna pitanja društvene organizacije, poput komunizma ili fašizma, čime stiču suštinski religijska obeležja.

 

Klikni ovde i podrži Talas

 

Jedina ideologija koja ne tvrdi za sebe tu nepogrešivost je liberalizam u čijem srcu je pravo na raspolaganje sopstvenim rečima kao sopstvenom imovinom. Pa ipak, očigledni primeri medijskih manipulacija putem posrednog i neposrednog upliva države i velikih korporacija postavljaju pitanje da li je u liberalizmu sloboda govora samo veštije uklonjena u odnosu na diktature.

Ovo pitanje ima dve osnove: prva je izgubljeni medijski rat devedesetih, a drugo je mešanje čistog ideala i ljudske realnosti. Prva osnova je sama po sebi razumljiva, jer, „ako su mogli tako da lažu o nama devedesetih, znači da lažu i o svemu drugom“. Ono sebi potvrdu nalazi u zapadnim teorijama zavere („evo i oni priznaju“), u zapadnim levičarskim kružoocima („rekao Čomski“), ali i u očiglednim nepravdama poput selektivnog kažnjavanja ratnih zločina.

Druga je zanemarivanje ogromnog prostora koji čak i „glumljenje slobode govora“ ostavlja za akciju. Da nije tako, zar bi se toliko ulagalo u medije od strane vladinih i nevladinih organizacija, korporacija i pojedinaca? Zar bi društvene mreže postale novo bojište u borbi mišljenja? Ako nema nigde idealne slobode govora, zar nam ipak ideja slobode govora ne pomaže da gradimo slobodnije društvo, baš kao što apsolutno prava linija ne postoji nigde u prirodi, ali bi bez ideje o njoj civilizacija bila nemoguća? Konačno, zar „glumljenje slobode govora“ nije obeležje društava kojima teži najveći deo migranata?

Ipak, najčešća greška koja se vezuje za slobodu govora počiva na nerazumevanju razlike između govora kao dejstva (speech act) i govora kao mišljenja, iskazivanja vrednosnog stava ili procene. Upravo zbog toga su nam potrebne sudije koje će, svesne značaja slobode govora, moći sprečavati njeno gušenje koliko i njenu zloupotrebu.

Jer, nije isto reći „Srbi su genocidni“ ili „nije bilo genocida nad Srbima u NDH“ (što su uvredljivi i netačni stavovi, ali ne čine konkretnu pretnju) i reći „komšija Jova je sinoć doneo skrivenu pušku“. Poslednje je govor kao dejstvo, jer slušaoce stavlja u situaciju da se klade u svoj život da li je izjava istinita, pa racionalno kreću u samoodbranu. Dakle, ako govor služi kao koordinacioni mehanizam bez koga je zločinačka akcija nemoguća (objavljivanje adrese „izdajnika“, na primer), to ne spada u slobodu govora, već u pripremu i izvršenje zločina.

Pošto ne postoji način da se svi složimo oko toga šta spada u slobodu govora, a šta spada u verbalnu pripremu zločina, biramo između sebe najobučenije i najmudrije za sudije, kako bi društvo moglo da održava najveću bezbednost u najvećoj slobodi.

Ali, temeljni uslov da taj sistem radi je upravo u slobodi da se preispituju sudske odluke, kako od strane stručne javnosti, tako i od strane javnosti uopšte. Proglašavanje sudske presude za Istinu u stvari samo uvodi obožavanje sudija, sile koja ih podržava i narativa u okviru kog oboje deluju.

Time se obeshrabruje svaka rasprava, preispitivanje i stoga intelektualno i moralno izoštravanje, sva politička borba se svodi na kontrolu sudova što u krajnjem obliku stvara neku vrstu diktature i neizbežno crno tržište kontra-argumenata i kontra-narativa koji će čekati svoju političku priliku.

Pa ipak, ne slagati se sa sudskom presudom ne znači i ne poštovati je. Mnogi od nas su „nezasluženo“ dobili kaznu od saobraćajne policije, ali su je ipak platili. Dve noge na kojima stoji liberalno društvo su poštovanje sudskih presuda i njihovo slobodno osporavanje, tj. poštovanje zakona i slobodno zagovaranje da se oni promene, makar i u najgorem smeru.

U protivnom bismo svoju slobodu da grešimo i učimo iz grešaka kroz raspravu predali u ruke diktatorskoj manjini (ili većini) u zamenu za lažnu sigurnost da ona zna šta je prava Istina. Stoga se treba osloniti na Marka Miljanova: „ko ne može podnijeti da mu se pravo kazuje, on neka crkne!“

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *