Foto: iStock
Ovogodišnji izveštaj o demokratiji švedskog V Dem instituta pokazao je da je Srbija u prvih 5 zemalja sveta po brzini kojom tone u autokratiju. Šta nam to zapravo govori?
Kriza demokratije je trend koji nipošto nije vezan samo za Srbiju, ali vlast pred ovom dijagnozom ne samo da zatvara oči, već je i godinama podstiče. Međunarodni indeksi nam to potvrđuju, pa se Srbija tako iz izborne demokratije, prošle godine prebacila u izbornu autokratiju, a već ove smo se našli u društvu prvih pet zemalja sveta koje najbrže napreduju ka autokratiji.
U izveštaju švedskog V Dem instituta koji se ovih dana našao u medijima, a o kome smo u maju pisali na Talasu, navodi se da su glavni razlozi nazadovanja Srbije urušavanje akademskih i medijskih sloboda, ali i civilnog društva i izbornog procesa (naročito nakon izbora 2020.). Po pitanju demokratskih sloboda Srbija se našla na 119. mestu, što je značajno ispod svih država u regionu, koje su se ipak pozicionirale među prvih 100 zemalja. Dok čitamo ove pokazatelje, postavlja se pitanje da li režim u Srbiji ovo uopšte tangira i da li rade nešto da bi ovaj trend zaustavili.
Vujo Ilić, savetnik za javne politike i istraživanja u Crti i istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, ističe da vršioce vlasti u Srbiji ovo svakako dotiče, jer ovi pokazatelji mogu imati stvarne posledice kako na odnose sa demokratskim državama, tako i na investicije koje dolaze iz njih.
„Prošle godine premijerka Ana Brnabić preduzela je neočekivan korak i pisala predsedniku Fridom hausa, organizacije koja je te godine Srbiju okarakterisala kao hibridni režim, kako bi osporila tvrdnje iznete u njihovom godišnjem izveštaju. Vlada Ane Brnabić godinama nije tako opširno i detaljno odgovarala na poslanička pitanja, izveštaje nezavisnih institucija, domaćih posmatračkih organizacija, zahteve civilnog društva, ili na novinarska istraživanja. Ali, kada je jedna američka organizacija konstatovala te negativne trendove, uključila se mašinerija za kontrolu štete“, ističe Ilić i dodaje da to odlično odslikava odnos vlasti prema trendu autokratizacije – najbolje bi bilo da se o njemu ne govori.
A dok se o tome minimalno, ako i uopšte raspravlja u javnosti, poverenje građana u institucije sve više opada. Pa tako u istraživanju javnog mnjenja koje je nedavno objavio Demostat vidimo da je usled podeljenosti društva percepcija političkih i društvenih dešavanja vrlo različita. Tako, na primer, pristalice vlasti imaju natpolovično poverenje u RTS (52%), dok je u slučaju pristalica bojkot opozcije povrenje u javni servis tek 6%. Najveća razlika se pak primećuje kod poverenja u Parlament Srbije, gde oni priklonjeniji vlasti u značajno većem procentu (42%) imaju poverenja, u odnosu na pristalice bojkot opozicije (1%).
Pad poverenja u institucije vidimo i kod mladih. U Alternativnom izveštaju o stavovima i mišljenju mladih koje sprovodi KOMS navodi se da je na skali od 1 do 5 poverenje u Parlament svega 1,43. U ništa boljoj situaciji nisu ni Vlada RS sa prosečnom ocenem 1,48, kao ni Predsednik Republike sa 1,50. Zaključak do kojeg je KOMS došao jeste da mladi nemaju poverenja ni u jednu od institucija koje su ispitivane u istraživanju, a među kojima su i crkva, predsednici lokalnih samouprava, vojska, mediji, političke partije…
Kada koncentracija moći uguši institucije
Da vlast podriva demokratiju u Srbiji vidimo kroz horizontalnu koncentraciju moći, narušavanje principa podele i ravnoteže vlasti i dominacijom egzekutive, ali i kroz vertikalnu, tako što se svim silama trudi da se vlast na republičkom nivou projektuje na svaki, i najniži oblik lokalne samouprave. Vujo Ilić navodi i to da se demokratija kod nas podriva upravo kroz demokratske institucije, koje formalno postoje, ali sve manje ispunjavaju svoju svrhu.
„Izbori su sve manje takmičarski i prestaju da budu način da se suštinski proveri volja naroda o tome ko će vršiti vlast, već služe za povremenu potvrdu postojeće vlasti. To sve ostavlja duboke tragove u našem odnosu prema institucijama“, kaže Ilić.
Kako će zanemarivanje demorkatskih vrednosti uticati dugoročno na institucije i da li to vodi svojevrsnom odvikavanju od demorkatije pitali smo Dušna Spasojevića vanrednog profesora Fakulteta političkih nauka, koji ističe da svako ignorisanje institucija vodi ka njihovoj slabosti i otežava i poskupljuje njihovu buduću revitalizaciju.
„Mislim da su građani Srbije spremni da brane osnovne demokratske vrednosti poput poštenog brojanja glasova, dok se za neke druge mehanizme manje brinu, ne zato što ih smatarju manje vrednim, već zbog toga što nikada nisu bili obezbeđeni u Srbiji, pa ih ne doživljavaju kao postojeće, a njihov nestanak kao gubitak“, navodi Spasojević za Talas.
Iako nemamo svi istu predstavu demokratije, odnosno imamo različite ideje o tome gde su granice onoga što izabrana većina može i treba da radi, Vujo Ilić smatra da građani Srbije ipak imaju pozitivan odnos prema demorkatiji.
„Iako u Srbiji postoji izraženo nepoverenje u demokratske institucije, po čemu odskačemo od većine evropskih država, postoji načelno pozitivan odnos prema demokratskim vrednostima, od slobode izražavanja i mišljenja, preko opšteg i jednakog prava glasa, pa sve do principa odgovornosti vlasti. Demokratija jeste osvojiti vlast na izborima, ali je demokratija i ograničiti tu vlast, zadržati je u ustavnim okvirima i držati je odgovornom za vreme trajanja mandata“, navodi Ilić.
Globalni problem
Kriza demokratskog legitimiteta na globalnom nivou je aktuelna decenijama unazad. U konsolidovanim demokratijama glavni izazov je desni populizam, dok su u ostatku sveta izraženi procesi autokratizacije. Ipak, naši sagovornici smatraju da odgovori na krizu postoje, a da se demokratija u velikoj meri potcenjuje.
„Sigurno je da širom sveta postoji kriza ili bar percepcija o krizi demokratije, ali je takođe sigurno da stare demokratije nalaze načine da daju adekvatne odgovore. Ponekad im za to treba mandat ili dva, ali se čini da se javlja vidljiva reakcija. Naravno, teško je procenjivati šta će biti ishod, ali ne treba ni negirati krizu demokratije niti utemeljenu kritiiku, samo zato što nam se ne svidjaju mnogi od onih koji tu kritiku iznose ili politički profitiraju poput Trampa ili Orbana“, zaključuje Spasojević.
Koliko će crvene lampice popaljene od strane međunarodnih aktera uticati na promenu percepcije i ponovnom zaokretu ka demokratskim alternativama ostaje nam da vidimo – koliko već pred sledeće izbore.