Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Povećanje životnog standarda je glavna stvar koja interesuje većinu naših sugrađana.

 

Šta nam treba da bismo bolje živeli? Ekonomske teme vezane za bolji život, bilo kroz nova radna mesta, veće plate ili kvalitetnija radna mesta jesu one koje već godinama izbijaju na prvo mesto prilikom istraživanja javnog mnjenja. Povećanje životnog standarda je glavna stvar koja interesuje većinu naših sugrađana. A sa ovim povezano je i pitanje velikog iseljavanja iz zemlje, naročito mladih – veliki broj njih bi ostao u svojim mestima kada bi mogli da pronađu pristojan posao koji se dobro plaća i od koga mogu pristojno da žive.

 

Kako političari odgovaraju na ove potrebe birača?

Na prvi pogled, veoma su zainteresovani za njih – jer svi političari u kampanji obećavaju bolji život, samo ako glasamo za njih. Ali kako do njega? Sve vlade koje god političke partije da su ih sačinjavale su od 2006. do danas davale značajne subvencije za privlačenje stranih investicija, mada su neke partije doživele prosvetljenje da to nije baš super politika onda kada su otišle u opoziciju. Takođe, sve vlade su velika preduzeća u državnom vlasništvu tretirale kao svete krave – od Telekoma Srbija, preko Srbijagasa i EPS-a (jedino kao izuzetak možemo pomenuti privatizaciju Komercijalne banke, koja je bila zakasnela i loša: da se prodala na vreme državi bi ostalo više novca, jer tada ne bi morala da otkupi akcije od EBRD-a po prethodno dogovorenoj višoj ceni). Sadašnji režim obećava izgradnju nedostajuće infrastrukture, što je dobro, ali po cenama koje su višestruko više od tržišnih, a taj se kajmak negde sakuplja; kao i zatvaranje očiju pred ekološkim problemima i flagrantnim kršenjem zakona u ovoj oblasti ako su u pitanju velike i važne kompanije. Partije u opoziciji izmišljaju nove politike kojima treba da se ubrza ekonomski razvoj: Nacionalnu investicionu banku iako je već postojeći Fond za razvoj crna rupa, a većina banaka u većinskim državnom vlasništvu je propalo 2012; potom osnivanje modernih kolhoza ili poljoprivrednih kooperativa (Stranka slobode i pravde) ili ukidanje subvencija za inostrane investitore i preusmeravanje tog novca ka domaćim preduzetnicima (Dveri).

 

Klikni ovde i podrži Talas

 

Kako vladavina prava utiče na razvoj?

Ljudi se ponašaju u skladu sa podsticajima. Ovo je nešto što razume svaki roditelj koji nagrađuje dete za dobar, a kažnjava za loš uspeh u školi. Ako je privatna imovina sigurna i zaštićena od toga da je neko ošteti, uništi ili prisvoji tako što je ukrade ili jednostavno otme, više ljudi će biti spremno da investira. Jer svaka investicija sa sobom nosi rizik od poslovnog neuspeha, a ako još sa sobom nosi i rizik da vam neko otme ono što ste zaradili grubom upotrebom sile, onda niste nikako motivisani da se bavite produktivnim aktivnostima. Nesigurnost vlasništva znači i visok rizik za poslovanje, pa onda banke nisu spremne da finansijski pomognu mala preduzeća koja nemaju sopstvene resurse da se zaštite ili to rade uz puno više kamate, što poskupljuje investicije. Ona velika preduzeća koja imaju resurse da ovakve situacije spreče bilo kroz angažman sopstvenih resursa, bilo uz korišćenje državnih ili drugih privatnih uz nadoknadu (narodski rečeno, „reket“) imaju mnogo više poslovne troškove nego njihova konkurencija u drugim zemljama, pa je posledica svega toga niža stopa investicija.

Studija Fiskalnog saveta objavljena u martu 2019. upravo je identifikovala probleme u slaboj vladavini prava, visokoj korupciji i sličnim problemima kao glavnu prepreku bržem ekonomskom rastu. Zbog takvog institucionalnog okruženja jako su niske domaće privatne investicije – što je i jedan od razloga zašto se svi režimi u Srbiji okreću stranim investicijama kao spasu. Velike kompanije mogu mnogo lakše da se snađu u ovom okruženju, jer imaju više resursa da se same zaštite, kao veliki poslodavci imaju direktan kanal komunikacije sa političarima ako se pojavi neki problem, ali i kontakt sa ambasadom zemlje iz koje dolaze. Sve ono što mali preduzetnik iz Prokuplja nema.

Da je nivo vladavine prava u Srbiji ozbiljan problem govore rezultati dva međunarodna indeksa. Prvi je širokopoznati Indeks percepcije korupcije (Corruption Perception Index) prema kome Srbija ima iste rezultate kao Tanzanija i Etiopija, a ne čak ni kao Rumunija ili Bugarska koje se u evropskim okvirima smatraju veoma korumpiranim zemljama.

 

 

Rezultati odabranih zemalja na Indeksu percepcije korupcije; veći broj znači nižu percepciju korupcije. Izvor: Transparency International, Corruption Perception Index.

 

Možda još bolji pogled na stanje u Srbiji pruža Indeks vladavine prava (Rule of Law Index) koji se računa ne samo pomoću istraživanja javnog mnjenja kao CPI, već i uz anketiranje stručnjaka iz oblasti prava i administracije i to u velikom broju pojedinačnih oblasti kao što su ograničenja moći izvršne vlasti, otvorena javna uprava, osnovna prava, sigurnost i javni red, građansko i krivično pravo te primena zakona. Srbija se po ovim parametrima nalazi na začelju evropskih država.

 

Rezultati odabranih zemalja na Indeksu vladavine prava; veći broj znači jaču vladavinu prava. Izvor: World Justice Project, Rule of Law Index.

 

 

Treba da prestanemo da izmišljamo toplu vodu

U empirijskim istraživanja o tome šta sve utiče na ekonomski rast ekonomisti su do sada uspeli da identifikuju veliki broj varijabli, od standardnih ekonomskih kao što su nivo investicija, struktura privrede, već dostignuti nivo razvoja, otvorenost ka spoljnoj trgovini, visina poreskih stopa, nivo javne potrošnje ili poreski miks; ka onim koje se obično ne povezuju sa ekonomijom, kao što su kulturne karakteristike stanovništva, nivo društvenog poverenja, kvalitet obrazovanja, vrsta pravnog sistema (precendentno ili kontinentalno pravo) i slično jer ovaj spisak nije konačan. Među njima posebno važno mesto ima karakter društvenih institucija koje omogućavaju ili negiraju vladavinu prava.

Tačno je da neke od mera koje političari u Srbiji, kako u opoziciji tako i na vlasti, predlažu ili sprovode mogu da imaju pozitivne posledice po ekonomski rast. Ali te mere se ne sprovode u vakuumu, već u trenutno postojećem društveno-ekonomsko-političkom kontekstu visoke korupcije i političke kontrole nad pravosuđem, pa čak i da mogu da daju dobre rezultate u nekom drugom poretku, u ovakvom sigurno to neće moći. U zemlji u kojoj huligani povezani sa državom, koristeći tešku mašineriju, sruše pola kvarta i onda se na tom mestu proširi projekat „Beograd na vodi“ i to kidnapujući slučajne prolaznike i radnike u tim objektima, dok policija samo nemoćno gleda „jer nije nadležna“, najveći problem nije da li postoji državna razvojna banka, kakav je kvalitet obrazovanja niti da li se i koliko isplaćuju subvencije za investicije.

Kao što se kuća ne gradi od krova nego od temelja, moramo da obratimo pažnju na pravosuđe i na to kako rade osnovne državne institucije, ako želimo da bolje živimo i da se talas iseljavanja iz zemlje ne nastavi.

 

Sve značajniji pristup u ekonomskoj teoriji

Ali ovo su sve prečice. Neke od njih i mogu da daju neke rezultate na kratak rok, ali njihov doprinos razvoju prilično je sumnjiv i vrlo brzo će se iscrpeti, a neke od predloženih mera čak gotovo sigurno ne vode ka razvoju već su čisto traćenje resursa. Šta je ono što nam najviše treba da bismo imali rast životnog standarda? To je vladavina prava: da se zakoni, kakvi god da su, primenjuju na sve podjednako, „ni po babu ni po stričevima“.

Akcenat na vladavinu prava kao preduslov za razvoj nije nov, ali je u ekonomskoj teoriji do pre neku deceniju bio zanemarivan. Primat je bio dat efikasnosti alokacije resursa, industrijskoj politici, fiskalnoj i monetarnoj politici i slično, ali su ovi osnovi bili zanemareni sve do istraživanja Nove institucionalne teorije koja je u žižu interesovanja ponovo stavila pitanje vladavine prava i institucija koja je omogućavaju i štite. Daglas Nort je 1993. dobio i Nobelovu nagradu za svoja istraživanja u ovoj oblasti, iako se njegov rad može najbolje opisati kao spoj istorije, sociologije i političkih nauka. Danas drugi ekonomisti kao što su Daron Asemoglu, Džejms Robinson ili Fabricio Ziliboti važe za one kojima se gotovo sigurno u budućnosti smeši ova nagrada za istraživanja vezana za značaj institucija.

Malo šta drugo je potrebno da bi se neka država uzdigla do najvišeg nivoa blagostanja iz stanja najnižeg varvarizma, osim mira, niskih poreza i podnošljivog deljenja pravde: sve ostalo dolazi kao prirodno stanje stvari.“

Adam Smit

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *