Foto: iStock
Uprkos optimističnim porukama generala, sekretara, analitičara i ostalih kapi u moru američke državne birokratije, ideja povlačenja i ostavljanja Avganistana samom sebi pa šta bude bila je vrlo popularna u američkoj javnosti kao generička anti-war pozicija nasuprot neokonzervativnom intervencionizmu.
Ideja da se istorija ponavlja veoma je zavodljiva spekulacija. U svetu koji je sve teže razumeti, verovanje da se događaji dešavaju po već utvrđenoj matrici i da se na osnovu njih može čak predvideti budućnost, pomaže u tumačenju stvarnosti koje ne mora biti tačno, ali je umirujuće i godi našoj sujeti. Scene evakuacije osoblja američke ambasade u Kabulu mnoge su podsetile na slične prizore iz Sajgona 1975. godine. Internet je pošto-poto požurio da ukaže na zapanjujuće sličnosti dva događaja, pa čak i na to da su osoblje prevozili isti helikopteri, u čemu su mnogi videli ironiju sudbine, ali ću ja pripisati umešnosti Boingovih inženjera koji su dizajnirali čuveni Činuk i Si Najt. Svejedno, istorija se ponovila, još jedna supersila šeprtljavo se povlačila iz Grobnice imperija posle neslavne ratne epizode i to je i dalje opšti utisak svetske publike.
Nema sumnje da su se SAD osramotile i pretrpele poraz koji u nekim aspektima liči na vijetnamski. Međutim, sa poređenjima ne treba ići daleko, novi rat nova nafaka rekli bi u Bosni. Amerika je mnogo toga činila pogrešno. Pre svega, ciljevi rata nisu bili jasni, ide li se u Avganistan da se kazne teroristi i njihovi pomagači i spreče novi napadi na tlu SAD ili je namera stvaranje demokratske države? Videćemo docnije da odgovor na ovo pitanje pruža dva vrlo različita tumačenja ishoda. Obaveštajna zajednica nije bila na visini zadatka. Zapanjuje podatak da se od aprila do avgusta Bajdenov Savet za Nacionalnu bezbednost sastao čak 36 puta sa Avganistanom kao jedinom tačkom dnevnog reda. Da su nešto znali, spečili bi makar bruku. Ništa manji problem bilo je odsustvo vere u pobedu. Uprkos optimističnim porukama generala, sekretara, analitičara i ostalih kapi u moru američke državne birokratije, ideja povlačenja i ostavljanja Avganistana samom sebi pa šta bude bila je vrlo popularna u američkoj javnosti kao generička anti-war pozicija nasuprot neokonzervativnom intervencionizmu. Ako je neposredno nakon 11. septembra 2001. u SAD postojao polet i želja za pobedom (i osvetom) uz ogromnu podršku građana, desetak godina kasnije mnogi su verovali da je maksimum već postignut i da američka čizma nema razloga da više gazi avganistansku prašinu.
Sporazumom sa Talibanima iz maja 2020 godine, potpisanim u Dohi, Amerika je konačno bacila karte na sto obavezavši se, između ostalog, na potpuno povlačenje iz Avganistana i oslobađanje talibanskih zatvorenika uz malo ustupaka suprotne strane koje ova svakako nije ni planirala da pruži. Vojne baze i manja američka uporišta širom zemlje koja su služila kao glavna smetnja talibanskom nadiranju (ne više od nekoliko hiljada vojnika) i preko potrebni obaveštajni centri na terenu, zatvarani su preko noći i bez mnogo obzira, što donekle objašnjava naše neznanje o snazi i sposobnostima talibanskih boraca. Iako sadašnji predsednik pokušava da prenese odgovornost na svog prethodnika, koji je fakat postigao užasan deal, činjenica je da je Bajden mogao da sporazum napusti ili ponovo ispregovara, da je želeo. Odabravši da nastavi Trampovu politiku, sa kojom se u osnovi slagao, Bajden je nastavio bolan proces za koji je verovao da se mora okončati kad-tad ili njegovim rečima „Ni jedan trenutak za povlačenje američke vojske nije pravi“. Zato ne treba biti previše iznenađen američkom ravnodušnošću po pitanju sudbine Avganistana i spremnosti da tu zemlju prepusti Fortuni. Poraz je bio prihvaćen, jer Avganistan nije bio vredan truda, a u zavisnosti od tumačenja on možda i nije bio toliko ubedljiv, svakako ni približno razmerama vijetnamske katastrofe.
Poraz je bio prihvaćen, jer Avganistan nije bio vredan truda, a u zavisnosti od tumačenja on možda i nije bio toliko ubedljiv, svakako ni približno razmerama vijetnamske katastrofe.
Međutim, haotična evakuacija i munjevita pobeda Talibana koju niko nije očekivao (kladim se da je slabije informisane iznenadilo da oni uopšte postoje) zaprepastila je svet. Postavlja se pitanje kako Amerikanci nisu predvideli šta će se dogoditi i da će avganistanska vojska od tri stotine hiljada ljudi naoružanih američkim puškama, hamvijima i onim high tech special ops naočarama za noćno osmatranje, ali bez junačkog srca, tako promptno izgubiti rat od vojske u ritama i sandalama naoružanih kalašnjikovima? Da li je za to kriva obaveštajna zajednica koja je loše procenila talibansku snagu? Donekle, ali to nije zadovoljavajuć odgovor, jer u američkoj politici, posebno u oblasti spoljne politike koju malo ko razume, za brljotine je najlakše okriviti CIA-u i ostale obaveštajne agencije koje optužbe političara uglavnom mutavo oćute zbog tajne prirode mnogih njihovih delatnosti koja ih na to obavezuje.
Možda bi potpuniji odgovor glasio da je greška sistemska i manifestacija neefikasnosti sve glomaznijeg državnog aparata SAD usled preplitanja nadležnosti, drugačijih interesa i pogleda na spoljnu politiku različitih agencija i aktera uključenih u proces odlučivanja i sprovođenja odluka. Recimo to ovako, ako ne postoji jasan cilj već samo maglovite smernice i ako predsednik SAD na vrhu američke političke hijerarhije, koji je jedini sposoban da koliko toliko centralizuje odlučivanje, nema viziju i odlučan stav o rešenju avganistanskog problema (sa izuzetkom stava o povlačenju), onda će više slobode u delovanju biti povereno Stejt departmentu, Pentagonu, USAID-u i nizu drugih agencija. To samo po sebi nije loše i osnova je sistema kočnica i ravnoteža, ali u uslovima birokratske ekspanzije koja od Frenklina D. Ruzvelta traje neprekidno, vodi sukobu oko nadležnosti, ciljeva i metoda rada. Slabije američko prisustvo u Avganistanu zadnjih nekoliko godina, a posebno posle sporazuma u Dohi ograničilo je američke obaveštajne potencijale, informacije su bile šture, a i takve su prolazile kroz birokratskog toplog zeca gde svaka instanca dodaje i oduzima ono što želi shodno svojim interesima i shvatanjima šta je najbolje činiti. Rezultat ove institucionalne kakofonije bila je zatečenost uspehom talibanskog blickriga i najmoćniji čovek na svetu koji u debelom hladu Kemp Dejvida nema pojma šta se dogodilo, kao da mu reputacija senilnog starca nije dovoljna.
Tako je nation building u Avganistanu u režiji SAD propao. Pre njih slično su se proveli Britanci i Rusi, ali i čitav niz obezglavljenih i prognanih istorijskih vladara ove srednjazijske zemlje koji su se osetili pozvani da organizuju nešto nalik državi u tamošnjim planinama. Uspeh Talibana može se objasniti upravo time što su jedini bili sposobni da na teritorijama pod svojom kontrolom uspostave kakav takav red i stabilan politički poredak, pa makar i tiranski, ali tamo gde poretka nije ni bilo svaka organizacija je korak napred. Međutim, izgradnja nacije u Avganistanu naknadni je cilj Bušove administracije, dok se prvobitni odnosio na sprečavanje terorističkih napada na tlu SAD i kažnjavanje odgovornih za 11. septembar. Uzevši u obzir inicijalni cilj misija u Avganistanu bila je donekle uspešna, jer su glavni organizatori napada na Kule bliznakinje uveliko pokojni. Amerika se osvetila i zadnjih godina se gotovo isključivo bavi domaćim terorizmom, a ne uvezenim islamistima od kojih je toliko strepela 2000-ih. Njihovih akcija na teritoriji SAD u poslednjih dvadeset godina nije bilo. Američki poraz iz tog razloga nije apsolutan, prekretnica ili početak nekakvog kraja, niti je Avganistan uporediv sa Vijetnamom.
Uspeh Talibana može se objasniti upravo time što su jedini bili sposobni da na teritorijama pod svojom kontrolom uspostave kakav takav red i stabilan politički poredak, pa makar i tiranski.
Stoga ako već želimo da govorimo o ponavljanju istorije možda je pametnije ovu američku avanturu posmatrati u okvirima avganistanske prošlosti kao još jedan propali pokušaj strane sile da drži kontrolu nad njenim negostoljubivim vrletima i pustinjama. Američko povlačenje nema veliki geopolitički značaj, bar ne za samu Ameriku (mi ćemo tek videti) niti su njeni komercijalni interesi ugroženi. Međutim, ovo jeste udarac reputaciji SAD čije su se rukovodstvo i birokratski aparat pokazali neodlučnim i zbunjenim, a aktivnosti nedovoljno koordinisanim i efikasnim. Ova slabost mogla bi osmeliti njene protivnike i zabrinuti saveznike koji se jedino mogu nadati da će njihov anđeo čuvar izvući pouke. No, zaključimo time da ako Amerika već nije znala šta hoće i kako to što ne zna šta je planira da ostvari onda je i bolje da se što pre povuče i što uspešnije sprovede evakuaciju iz Kabula kako bi sačuvala bar malo časti, pa makar i po cenu prepuštanja Avganistana uticaju drugih država. Malo je sramota ali je dugoročno verovatno najbolji potez. Istorija nas uči da u Avganistan ne treba ići sa krajnjim namerama, pa ukoliko neko želi da se okuša i popuni prazninu neka izvoli i radi bolje ako ume. America is out.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.
Master politikolog