Često ćete naići na misao da u „kapitalizmu bogati postaju još bogatiji, a siromašni siromašniji“. Ali da li je zaista tako?
Siromašni u ekonomski slobodnim zemljama imaju višestruko viši dohodak nego siromašni u zemljama koje nisu ekonomski slobodne. Drugim rečima, nigde nije prijatno biti siromašan, ali dok u nekim zemljama biti siromašan znači živeti u kolibi od blata, raditi naporne fizičke poslove od jutra do mraka i brinuti se za svaki naredni obrok, u drugima to ipak znači možda veoma skroman, ali život koji ima mogućnosti da se unapredi.
Kada se ovo sagleda jasno je da je tržišna privreda (ili ono što se kolokvijalno naziva „kapitalizmom“) bolja za siromašne od bilo koje alternative, jer život u ekonomski uređenim društvima na takav način značajno povećava njihov dohodak i životni standard. U pažnji koja se posvećuje siromaštvu ili nejednakosti često postavljamo pogrešno pitanje, koje glasi: kako nastaje siromaštvo? Ovo pitanje je promašeno jer je siromaštvo osnovno stanje čovečanstva. Ljudska vrsta najveći deo svog postojanja provela je u užasnom siromaštvu i samo je deo čovečanstva tokom prethodna dva veka uspeo da mu pobegne. Pravo pitanje koje sebi treba da postavimo jeste: kako nastaje prosperitet?
Zašto je za siromašne bolje da žive u ekonomski slobodnijim zemljama?
Najvažnije pitanje svakako je koji su čvrsti pokazatelji koji upućuju na tezu iz uvoda? Iako nam samo letimičan pogled na evropske ili zemlje Severne Amerike govori da nisu sve privrede iste, već i da među njima postoje često i značajne razlike, moramo razmotriti neke opipljive i prihvaćene kriterijume. U pomoć nam ovde priskače Indeks ekonomskih sloboda, koji meri to koliko se zemlje približavaju zamišljenom idealu slobodne tržišne utakmice, kroz niske poreze, garanciju imovinskih prava, slobodnu međunarodnu trgovinu, valutu stabilne vrednosti i bez preterane poslovne regulacije. U razvijanju ovog indeksa učestvovao je veliki broj naučnika, uključujući i nekoliko dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, kao što su Daglas Nort, Geri Beker ili Milton Fridman.
Indeks ekonomskih sloboda pokazuje da stanje nije crno – belo, već da je svet više u raznim nijansama sivog. Prema poslednjem izveštaju koji prikazuje podatke iz 2019, Hong Kong i Singapur su na vrhu kao ekonomski najslobodnije zemlje sa skorom od 8.94 i 8.65 (od maksimalno 10), dok se na dnu nalaze Sudan i Venecuela sa skorom od 4.21 i 3.34.
Kada zemlje grupišemo prema njihovim rezultatima na ovom indeksu, dobijamo jako zanimljive rezultate. Prvo, ekonomski slobodnije zemlje su i ekonomski razvijenije, pa imaju znatno veći dohodak, što je možda i intuitivno – slobodnije privrede po pravilu imaju povoljnije poslovno okruženje što pozitivno utiče na investicije. A investicije danas znače ekonomski rast sutra.
Nivo ekonomskih sloboda i dohodak po stanovniku, u tekućim dolarima. Izvor: Fraser Institute i Svetska banka.
Ali šta nas se ovo tiče? Ekonomski razvoj je dobra stvar, ali ako se plodovi tog razvoja raspodele samo među bogatima, za siromašne neće ništa ostati, pa je ova slika lažna. Problem u ovakvom rezonovanju jeste samo u tome što nema jasne veze između učešća nivoa dohotka najsiromašnijih i nivoa ekonomskih sloboda. „Bogati postaju sve bogatiji, a siromašni siromašniji“ imala bi smisla ako bi uočili jasnu negativnu vezu između nivoa ekonomskih sloboda i prihoda siromašnijih. Ali nje jednostavno nema.
Nivo ekonomskih sloboda i udeo prihoda najsiromašnijih 10% stanovnika. Izvor: Fraser Institute i Svetska banka.
I kao što smo na samom početku rekli – nigde nije prijatno biti siromašan, ali na ovim grafikonima možemo videti tu bitnu razliku između siromašnog stanoviništva u bogatim i siromašnim zemljama.
Nivo ekonomskih sloboda i udeo prihoda najsiromašnijih 10% stanovnika. Izvor: Fraser Institute i Svetska banka.
Isti ljudi ali sa ogromnim razlikama u standardu – važnost prirodnih eksperimenata za ekonomiju
Često se treba podsetiti da je definisanje nekog ekonomskog sistema kao „kapitalizma“ prilično loše i zastarelo, jer se bazira na davno prevaziđenom marksističkom pogledu na svet – samo kroz proizvodne snage. Kapital podrazumeva sredstva za proizvodnju, ali ona ne moraju biti samo u privatnom, već mogu biti i u državnom vlasništvu. Na primer, fabrike i mašine su postojale i u SSSR-u, ali su bile u vlasništvu države, ne privatnih preduzetnika. U ekonomiji Kine i pojedinim zemljama bogatim prirodnim resursima kompanije u državnom vlasništvu i dan danas igraju važnu ulogu, pa se „državni kapitalizam“ spominje kao jedan od načina organizovanja ekonomskog života. Stoga je izraz tržišna privreda mnogo bolji opis onoga što se kolokvijalno podrazumeva pod kapitalizmom: ekonomski sistem baziran na privatnoj svojini i slobodnoj tržišnoj razmeni, preko informacionog mehanizma cena.
Prirodni eksperimenti su događaji u kojima je silom prilika došlo do onih uslova koje je nemoguće zadovoljiti u društvenim naukama zarad eksperimentalnog proučavanja nekog fenomena. U dihotomiji kapitalizma / socijalizma (mada je mnogo bolji izraz, kao što smo rekli, tržišna / planska privreda) postoji nekoliko situacija koje su usled političkih prilika tokom Hladnog rata postale neka vrsta prirodnog eksperimenta. U pitanju su zemlje koje su podeljene kao interesne sfere između SSSR-a i SAD nakon Drugog svetskog rata, kao što su Severna i Južna Koreja ili Zapadna i Istočna Nemačka (da se ne zamaramo njihovim pravim imenima, pošto ako neka zemlja u svom nazivu ima izraze kao „demokratska“ i „narodna“ najčešće demokratije nema ni za lek, a njome ne upravlja narod nego partijska oligarhija). U pitanju je isti narod, sa istom kulturom, sličan ili jako blizak geografski položaj i prisustvo prirodnih resursa. Ove države su se najviše razlikovale (a u slučaju Koreje tako je još uvek) po svom ekonomskom uređenju: sa jedne strane tržišna, a sa druge planska privreda.
Već posle par decenija postala je jasna razlika u ekonomskim posledicama ova dva različita ekonomska sistema: dok se u Zapadnoj Nemačkoj bogati vozili Mercedes, a radnička klasa Folksvagen, u Istočnoj Nemačkoj su to bili trabant i bicikl. U slučaju Koreje je stanje još gore, jer dok je Južna Koreja postala jedno od glavnih mesta za proizvodnju elektronike i automobila (a potom i filmova i sladunjavog popa), Severna Koreja još uvek nije rešila pitanje sigurnog snabdevanja svog stanovništva hranom, pa se tamo još uvek dešavaju sporadične gladi koje odnose ljudske živote i u čije rešavanje su uključeni međunarodni donatori.
Važnost ovakvih prirodnih eksperimenata ogleda se upravo u tome što je sistem tržišne privrede bolji za siromašnije delove stanovništva od bilo koje dosadašnje alternative. Samim tim floskula da su u kapitalizmu siromašni sve siromašniji sigurno ne stoji, te ako se teži pristojnom životu većine građana tržišna privreda, praćena vladavinom prava je put kojim se stiže do tog cilja.