Siniša Vulić

Istoričar

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Wikipedia

Svetoandrejska skupština je predstavljala novi veliki korak u srpskoj političkoj istoriji i ideološkoj diferencijaciji njenih subjekata.

 

Stvaranje i dolazak ustavobranitelja na vlast u Srbiji predstavljali su uspon prve unutarpolitički organizovane grupe na ovom prostoru. Ustavobraniteljsko ideološko usmerenje bilo je prilično rudimentarno, a njihova vlast je ubrzo postala paralisana političkim podelama. Bili su to znaci da je došlo vreme da se političko organizovanje u Srbiji digne na viši nivo. Tako nešto se i dogodilo na jednom okupljanju koje je označilo kraj ustavobranitelja i prekretnicu u političkom razvoju u Srbiji. Bila je to Svetoandrejska skupština.

 

Okolnosti održavanja

Narodna skupština nije se sastajala deset godina posle Petrovske skupštine 1848, usko vezane za tadašnje revolucionarne događaje. Posle poraza Rusije u Krimskom ratu, knez Aleksandar se sve aktivnije okreće Austriji, čemu se protivila većina članova Saveta. Upravo u to vreme, 1857. godine, razotkrivena je zavera pod vođstvom člana Saveta Stefana Stefanovića Tenke, čiji je cilj bio da se nasilnim putem obavi smena na samom prestolu. Zavera je poslužila kao povod da se smene „sumnjivi“ savetnici, pre svega Toma Vučić Perišić i Ilija Garašanin. Međutim, Porta je u ovoj političkoj krizi videla priliku da „zamuti vodu“ i ponovo ojača svoj uticaj. S tim ciljem iz Carigrada je kao izaslanik poslat Etem-paša, po čijim preporukama su Vučić i Garašanin vraćeni na savetnička mesta. Savet je, predvođen njima dvojicom, doneo uredbe koje su knezu praktično vezale ruke: ukinuto mu je pravo apsolutnog veta, odluke Saveta uvek su imale prednost u odnosu na kneževe, sam Savet odlučivao je može li da se sudi njegovim članovima, a suđenje je mogao da obavlja samo kasacioni sud. Takođe, popečitelji su odgovarali pre svega Savetu.

Razotkrivanje zavere nije poništilo nezadovoljstvo knezom i zahtevi da se sazove skupština na kojoj bi se odlučivalo o novom vođstvu Srbije postajali su sve glasniji. Vučićeve i Garašaninove zahteve prihvatila je većina u Savetu i knez je na kraju bio primoran da pristane na donošenje Zakona o narodnoj skupštini koji je omogućio njeno sazivanje. Po zakonu je predviđeno da na skupštini učestvuju izabrani i postavljeni poslanici. Na izborima sprovedenim 16/28. septembra 1858. godine izabrano je 376 poslanika iz osamnaest okruga, koji su uz 63 postavljena poslanika učestvovali na skupštini.

 

Klikni ovde i podrži Talas

 

Tok skupštine

Zasedanje je počelo na praznik svetog Andreja 30. novembra/12. decembra. Na početku, Skupština je potvrdila zakon po kom je izabrana. Pred samu Skupštinu, unutar opozicije knezu profilisala su se tri tabora. Najbrojniji i institucionalno najmoćniji bili su konzervativci, koje su predvodili Vučić i Garašanin, a koja je značajnu podršku imala od najbogatijeg srpskog trgovca, Miše Anastasijevića, koji je smatrao da Skupština treba da smeni kneza i oformi namesništvo, a da onda Velika narodna skupština za kneza izabere Đorđa Karađorđevića, Aleksandrovog bratanca i Anastasijevićevog zeta. Nasuprot njima stajali su liberali, koji su se zalagali za korenite ustavne reforme u Kneževini Srbiji. Njihov najvažniji zahtev bio je inistucionalizacija Narodne skupštine, njeno redovno sazivanje i uvođenje u ustav. Takođe, liberali su na mestu kneza videli Miloša Obrenovića, što ih je vodilo udruživanju sa trećom političkom grupom, obrenovićevcima, sa kojima su činili protivtežu većinskim konzervativcima.

Konzervativci su, kao nadmoćni, izabrali predsednika skupštine iz svojih redova, Mišu Anastasijevića. Potpredsednik je bio obrenovićevac iz Jagodine Stevča Mihailović, a dužnost sekretara obavljao je vođa liberala Jevrem Grujić. Upravo je Grujić sprečio da se na samom početku zasedanja smeni knez, pošto je tu odluku uslovio institucionalizacijom Narodne skupštine. On je tada predstavio nacrt Zakona o narodnoj skupštini kojim je predviđeno da se ona sastaje najmanje jednom godišnje, isključivo od izabranih poslanika. Skupština bi morala da odobri sve zakone vezane za najviše državne institucije, a imala bi i pravo veta na sve ostale zakone. Takođe, po Grujićevom nacrtu, u nadležnost Narodne skupštine prešla bi i fiskalna politika, a ona bi mogla i da pozove popečitelje na krivičnu odgovornost.

Ovakvom nacrtu su se usprotivili pre svega Garašanin i Anastasijević. Posle dugih pregovora liberala i konzervativaca, donet je zakon lišen većine ključnih odredaba. Osim što su ukinite mogućnosti da Narodna skupština presudno utiče na budžet i da pozive popečitelje na odgovornost, odbačeni su i svi članovi koji su Narodnoj skupštini davali prednost u odnosu na ostale institucije. Konačno, usvojen je zakon po kom je Narodna skupština mogla samo da vraća zakone na doradu, nije vodila fiskalnu politiku i, uopšte, ovlašćenja su joj bila uglavnom savetodavna.

Pošto je rešeno pitanje zakona, prešlo se na pitanje kneza, koje je i bilo povod za sazivanje skupštine. Narodna skupština je sastavila akt u kom je od kneza Aleksandra tražila da podnese ostavku, što ovaj nije inicijalno prihvatio. Pošto je knez ipak odlučio da napusti zemlju, skupština se našla na ivici sukoba između konzervativaca, koji su tražili formiranje namesništva i liberala i obrenovićevaca, koji su instistirali na povratku kneza Miloša. Pošto je tesnom većinom i pozivajući se na autoritet kojim je izabrala kneza Aleksandra, Narodna skupština smenila njega i izabrala Miloša, dogovoreno je da upravo ona do njegovog povratka obavlja ulogu namesništva, dok je Stevči Mihailoviću pripao nadzor nad vojskom i policijom.

Međutim, konzervativci su odlučili da iskoriste pravni propust koji su poslanici napravili. Naime, odluka o izboru kneza Miloša doneta je pre nego što je Savet potvrdio Aleksandrovu smenu. Konzervativci su nastavili da insistiraju na obrazovanju namesništva, što su bile spremne da iskoriste preostale Aleksandrove pristalice među članovima Saveta. Oni su iskoristili svoj uticaj u vojsci da je pozovu da rastera skupštinu. Pošto vojska nije uspela da to učini samim pritiskom, ubrzo je napustila zasedanje. Ovaj događaj je poslanicima stavio do znanja da je opasnost po njihove interese i dalje prisutna i da je neophodan dogovor. Konzervativci su ipak prihvatili povratak kneza Miloša, a liberali da se pre toga oformi namesništvo koje bi činili Ilija Garašanin, Stevča Mihailović i Jevtimije Ugričić. Prenos vlasti je obavljen neometano.

Osmanlije su od odluka Narodne skupštine prihvatile samo smenu na prestolu, mada je njihov uticaj bio suviše umanjen da bi išta od njih sprečila. Austrija je bila izrazito nezadovoljna smenom kneza koji joj je bio naklonjen i bila je spremna da interveniše u njegovu korist, ali su se tome usprotivile Francuska i Rusija, pošto bi takvo mešanje u unutrašnja pitanja jedne od podunavskih kneževina predstavljalo kršenje Pariskog mirovnog ugovora.

 

Tekovine Svetoandrejske skupštine

Za mesec i po dana zasedanja u Velikoj pivari u Beogradu nije doneta samo odluka o smeni kneza, nego i odluke poput zabrane zelenašenja, manje ustavne promene, a najavljene su i reforme sudstva i poreskog sistema, sprečavanje zloupotreba činovništva, uvođenje odgovornosti ministara i donošenje zakona o slobodi štampe, kao i jačanje seoske samouprave. Međutim, možda je i najvažnije bilo rađanje nove političke struje, formirane oko mladih intelektualaca obrazovanih u inostranstvu. „Stranka Svetoandrejske skupštine“, kako ju je nazivao Jevrem Grujić, okupila je, do formiranja Liberalne stranke 1881, niz značajnih ličnosti, poput Milovana Jankovića, Jovana Ilića, Vladimira Jovanovića, Ranka Alimpića i Andrije Stamenkovića. Svetoandrejska skupština je tako predstavljala novi veliki korak u srpskoj političkoj istoriji i ideološkoj diferencijaciji njenih subjekata.

Pročitajte i: 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *