Vreme čitanja: 10 minuta

Foto: Unsplash

Mi nismo slobodni da odlučimo šta će nam pasti na pamet. Mi smo svesni slike tj. predstave o jednom filmu već kada se ona (misteriozno) stvorila tu u našoj glavi.

 

U horor filmu „Luda ljubav“ iz 1935. godine u kome glavnu rolu igra legendarni Piter Lori, jedan od junaka, Stefan Orlak, nesrećno gubi obe šake. Doktor Gogol (Lori), inače zaljubljen u ženu ovog nesrećnika uspeva da presadi nove šake Orlaku, koji je nekada bio profesionalni pijanista. Ali sada, Orlak, inače pitome prirode, umesto da znalački udara po klavirskim dirkama uspeva samo vešto da barata nožem. Kada vidi nož ili neko drugo sečivo, on oseti neverovatnu strast da ubada i gađa nožem. Ređaju se incidenti sa sečivima koji na kraju kulminiraju ubistvom. Orlak najzad saznaje od doktora Gogola da su presađene ruke ruke ubice koji je nedavno završio na giljotini.

Ovaj filmski primer lepo ilustruje centralnu poentu argumenta protiv slobodne volje koju je u više navrata izneo popularni filozof i podkaster Sem Haris (Free Will, 2012). Metafora ubilačkih ruku upućuje na ideju da čovek nije gospodar svojih odluka, da je slobodna volja iluzija i da smo svi robovi sopstvene prirode koju nismo birali.

Za slobodoljubive ljude ova pomisao je više nego odvratna. Ona rađa nelagodu i baca u depresiju. Razlog je to što, ukoliko je tačna, ona prisiljava na duboko pronicanje u motive sopstvenih radnji, u mehanizam sopstvene svesti i suočavanje sa mogućim ponorom koji se tamo može naći. To kakvi ste i šta ste ne zavisi od vaše svesne odluke već od vaše prirode kakva je data rođenjem, genetikom i ukupnim univerzumom čiji ste vi deo. Misao da je slobodna volja iluzija je sa jedne strane poražavajuća, jer nipodaštava ulogu čoveka kao primarnog aktera ali je, po Harisu, takođe i oslobađajuća, jer skida preveliko breme lične odgovornosti. Naročito u slučaju osećaja krivice zbog neispunjavanje životnih planova ili nedovoljne ambicioznosti, ona je lekovita. Haris kaže, to što smo lenji ili vredni, pametni ili glupi, uspešni ili potpuno neuspešni nije stvar naše zasluge, već sreće. Ali sreće ne u smislu da smo pametno odigrali na dobru kartu već sreće da smo uopšte rođeni kao takvi, sa određenom neurofiziologijom mozga. Ukratko, ne treba hvaliti preterano uspehe u računanju i listanju bezbrojnih podataka ljudi sa fotografskim pamćenjem, jer to nije njihova zasluga. Ne treba, takođe ni kuditi ljude sa slabim pamćenjem, jer ni to nije njihova zasluga. Treba se pomiriti sa činjenicom da nismo sami birali svoju prirodu.

 

Klikni ovde i podrži Talas

 

Međutim, Haris ne brani svoje argumente o iluzornosti slobodne volje samo filozofski. On se poziva i na eksperimente iz sfere neuronauke koji ukazuju na zaprepašćujući  nalaz da ljudi donose odluke i pre nego što imaju svest da su doneli odluke. Fiziolog Bendžamin Libet je u svom eksperimentu, koristeći EEG pokazao da se „aktivnost u motornom korteksu mozga mogu detektovati nekih 300 milisekundi pre nego što osoba oseti da se odlučila na pokret“. U jednom drugom eksperimentu u kome je korišćeno mapiranje funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMNR), pokazalo se da  je mozak već odlučio šta treba da uradi, u ovom slučaju koju sliku, od ponuđenih, treba da odabere, nekih 7 do 10 sekundi pre nego što je doneta svesna odluka. Ali Harisu nisu neophodni ovi skupi i precizno osmišljeni eksperimenti. On nas poziva da se igramo igre asocijacija. Probajte odmah da proizvedete u svojoj svesti ideju bilo kog filma bez prethodnog razmišljanja. Koji film vam prvi pada na pamet? Neka to bude Kum I (za vas neka bude, naravno, ono što vama prvo padne na pamet). Srpska kovanica „pada na pamet“ lepo ilustruje Harisovu poentu. Mi nismo slobodni da odlučimo šta će nam pasti na pamet. Mi smo svesni slike tj. predstave o jednom filmu već kada se ona (misteriozno) stvorila tu u našoj glavi. Mi nismo odabrali tu predstavu, već se ona nekako pojavila, „pala na pamet“ — lanac  uzroka koji je proizveo predstavu u našoj glavi je od nas skriven, barem najvećim delom. Ovaj jednostavan primer ukazuje na složeno poreklo predstava, poreklo koje se tiče nesvesnih procesa koji sve vreme teku u našem mozgu. Ono što svesni deo mozga radi jeste samo da „kompajlira“, tj. prezentuje ili ozvaničava postojeće stanje. Nema tu nikakve slobode.

Ono što svesni deo mozga radi jeste samo da „kompajlira“, tj. prezentuje ili ozvaničava postojeće stanje.

Ova konstatacija nije tako bezazlena kao što priroda ovih eksperimenata nagoveštava. Haris daje primer iz stvarnog života, slučaj dva razbojnika koji su neplanirano silovali i pobili skoro celu porodicu. Naime, kada je razbojnicima plan počeo da se izjalovljava oni se odlučuju da zapale celu kuću, nerazmišljajući da su u njoj ostavili dve vezane devojčice. Na pitanje kako je ovakav previd bio moguć glavni počinilac, Komisajrevski, je rekao da mu to „prosto nije palo na pamet“. Ono što ovaj primer otkriva jeste da su razbojnici radili po svojoj prirodi, instinktivno i neplanirano, nikada ranije nisu počinili ništa slično i sami su, post festum, bili iznenađeni „odlukom“ koju su doneli. Sâm Haris kaže, da bi i on, da je bio u koži sociopate Komisajrevskog uradio isto. Poenta je da nije Komisajrevski odgovoran za ono što je uradio, već njegova priroda i pre svega loša sreća što nije rođen kao normalnije ljudsko biće, a ne kao sociopata čiju prirodu je razotkrio ovaj incident i koje ni on sam nije bio svestan.

Ovakvi primeri ekstremnog nasilja koje nije moguće detektovati unapred i čije privlačnosti nisu svesni ni njihovi počinioci samo su ilustracija, doduše ekstremna, koja ukazuje koliko malo smo mi, kao svesni subjekti, izvorni donosioci odluka. Na drastičnim primerima poput ovih cela stvar se jasnije vidi nego na primerima iz svakodnevnog iskustva koje samo poneki filozof pedant podvrgava oštroj analizi. Ali je logika ista kod jednih kao i kod drugih. Ne postoji „ja“ koje donosi odluke, tj. akter koji bira između ponuđenih opcija, već postoji lanac odluka, jedan nesvesni proces koji postaje osvešćen kada „ja“ oseti da je donelo odluku. U stvari, „ja“ je samo ozvaničilo unapred donešenu odluku, a osećanje je dokaz za to.

Ne postoji „ja“ koje donosi odluke, tj. akter koji bira između ponuđenih opcija, već postoji lanac odluka, jedan nesvesni proces koji postaje osvešćen kada „ja“ oseti da je donelo odluku.

To je osnovni razlog zašto Haris odbacije libertarijanizam (ne politički, već filozofski) ali i kompatibilizam kao srednju poziciju između determinizma i libertarijanizma. Naime, veliki zastupnici kompatibilizma poput čuvenog filozofa Danijela Deneta tvrde da je moguće pomiriti determinizam—to da su mnoge stvari predmet automatskih, nesvesnih procesa—i libertarijanizam, da se neke odluke ipak donose po slobodnoj volji. Po kompatibilistima sve ono što nije protiv naših iskrenih stremljenja, što nas ne koči, već nam omogućava da radimo po svojoj volji jeste karakteristika slobodnog odlučivanja. Po Harisu to samo znači da se slobodnim izborom zove prihvatanje našeg habitusa, kao kada bi meni koji volim teget boju neko zabranio da nosim bilo šta teget. Ali, zašto ja volim teget boju? To je pitanje na koje kompatibilisti ne mogu da odgovore a da se ne pozovu na nevidljive uzroke ponašanja, pa tako i na determinizam. Haris upućuje na reči čuvenog pesimiste, Šopenhauera: Čovek može da uradi ono što hoće ali ne može da hoće ono što hoće.

Za Harisa tako postoji samo jedna dilema. Ili se svesne odluke donose na osnovu prethodnih nesvesnih odluka ili su one proizvod slučajnosti. U pogledu ovog drugog, Haris ističe kako veliki broj zastupnika slobodne volje polaže nade u neku vrstu primene kvantne fizike na pitanje slobode volje. I kao što se subatomska čestica može pojaviti na određenom mestu u prostoru bez prethodnog uzroka tako bi i odluke mogle biti proizvod „kvantnog skoka“, dakle, odlučivanja bez prethodne determinisanosti. Ali avaj, ni ovaj pokušaj spašavanja slobodne volje nije dobar, jer u nasumičnom opredeljivanju između dve opcije nismo  mi ti koji se svesno odlučujemo za jednu od njih, već se ona prosto pojavljuje kao „prihvatljiva“ varijanta a naše „ja“, kao kompajler je ozvaničava. To će reći slučajnost i sloboda ne idu jedno sa drugim, čak ni konceptualno—slučajni izbor nije slobodni izbor.

Slučajnost i sloboda ne idu jedno sa drugim, čak ni konceptualno—slučajni izbor nije slobodni izbor.

Naravno, glavno je pitanje šta ova koncepcija znači, kako za pojedince tako i za društvo u celini. Najpre, ona, u prvom koraku, uništava samopercepciju čoveka kao slobodnog i odgovornog bića, u drugom koraku, ona nudi „spasonosno“ i „saosećajno“ shvatanje koje na čoveka gleda bez velikih očekivanja i podjednako odbacuje konzervativnu etiku rada i samopregalaštva kao i levičarsko insistiranje na obrazovanju i prosvećivanju. Ako neko nešto radi zato što njegova priroda, njegovi nagoni to nalažu i u odnosu na koje on nema kontrolu, onda on ili ona ne mogu biti u punom smislu odgovorni za svoje činove. To je razlog što Haris odbacuje ideju retributivne pravde jer je besmisleno kazniti nekoga za nešto za šta on, u moralnom smislu, nije kriv. Haris ide toliko daleko da gradirajući različite primere hipotetičkih zločina nad ženama kaže da na kraju nema mnogo razlike, barem u moralnom smislu, između nekoga ko je silovao i ubio jednu žensku osobu, a da pritom nema iza sebe istoriju zlostavljanja i da je vaspitavan u dobroj porodičnoj atmosferi i nekoga ko bi isto to uradio sa dijagnozom tumora na mozgu u delu koji utiče na emocije i bihevioralne impulse. Suštinske razlike nema, pa tako ne treba da bude ni tipične moralne osude, jer ne postoji u pravom smislu akter koga bi trebalo osuditi, pa onda i kazniti za takva dela. Naravno, Haris smatra da zatvori i kazne imaju smisla, ali ne i osnovnu moralnu motivaciju iza tradicionalne kaznene prakse, iako je dovoljno obazriv da kaže da neki put „osveta“ ima smisla.

Dalje, ovakva koncepcije udara u krivično-pravne temelje modernog društva koji vode poreklo od judeohrišćanske pravnopolitičke tradicije. Sve deklaracije o pravima čoveka i svi pozitivni ustavi demokratskih zemalja počivaju na ideji čovekove slobode. Ukoliko se ta premisa ukine, gubi se legitimitet i čitav pravni okvir na kome je sazdan savremeni svet.

Šta se dobija zauzvrat? Dobija se, kako Haris kaže, „naučni“ pristup u razumevanju ljudske slobode po cenu odbacivanja velikih narativa o čovekovoj vrednosti. Ova slika važi čak i ako se ne prihvati filozofski materijalizam već se brani postojanje duše kao nematerijalnog elementa. Haris kaže da čak ni to ne menja mnogo na stvari, jer bila materijalna ili nematerijalna, duša ipak funkcioniše po determinističkim zakonitostima.

Nudi se, dakle, jedna scijentistička slika sveta u kome benevolentni naučnici poput Sema Harisa saosećajno analiziraju i ocenjuju dela drugih ljudi, bez predrasuda, bez politike, bez preteranog moralisanja. Po toj slici sveta neki ljudi su nepopravljivi i treba ih zatvoriti ili vakcinom uspavati, dok su drugi negde na granici, a tu je velika većina, i oni ostali, „normalni“ koji ne mogu da prave puno društvene štete. Ta slika odbacuje, potpuno u skladu sa drugim Harisovim pogledima, religiju i bilo kakvo pozivanje na onostranost, transcendenciju, ali i uopšte značaj imaginacije i mitova. Zato je ta predstava, pa čak i ako je u potpunosti tačna, po svom karakteru redukcionistička. Kažem, uprkos tome ako je tačna, jer sama činjenica prevlasti „mitološkog mišljenja“ ljudske vrste govori o dimenziji produkciji imaginarne, ali za one koji drže do nje, objektivne stvarnosti kao prirodne potrebe i elementarne karakteristike ljudske prirode. Ako je slobodna volja iluzija kako kaže Haris, ona je neophodna za ljude, baš kao iluzija, kao i mnoge druge iluzije, jer ljudska bića ne mogu da funkcionišu bez mašte, bez iluzija. Oduzeti im njihove najdragocenije iluzije znači lišiti ih njihove čovečnosti i želeti od čoveka napraviti potpuno racionalno, sterilno  i bezinteresno biće. Nije li uraditi tako nešto previše arogantno za nekoga ko želi da razume svet kao naučnik i filozof? Zar kao element u definiciji ljudske prirode, pored determinizma, ne treba uvesti i ovu čudesnu produkciju imaginarnog sveta koji utiče, barem posredno, i na naše odluke? Nisu li, jednom rečju, najvažnije iluzije stvarnosti, baš zato što se ne može bez njih?

Ako je slobodna volja iluzija kako kaže Haris, ona je neophodna za ljude, baš kao iluzija, kao i mnoge druge iluzije, jer ljudska bića ne mogu da funkcionišu bez mašte, bez iluzija.

I upravo tu se može nazreti jedna od pukotina u inače briljantnoj analizi Sema Harisa. Kada govori o odlučivanju on isuviše često stvari gleda „sinhronijski“ bez imalo „dijahronijskog“ sagledavanja. To će reći, stvari posmatra samo u prizmi konkretnih uzroka konkretnih odluka ne osvetljavajući moguće pozadinske faktore koji utiču na odluke. Neki od kompatibilista su davno tvrdili da je i nesvesni agent delovanja agent te da postoji odlučivanje i na nesvesnom polju. U krajnjoj liniji, zašto bi nesvesni subjekt morao biti različit od svesnog? Haris ne daje odgovor na to pitanje. Nesvesni subjekt pripada mom telu kao i svesni subjekt, on se ne nalazi „tamo negde“, nezavisno od svesnog subjekta. Dalje, postoje gradacije svesnosti a ne samo osnovna podela svesno-nesvesno, itd. Stiče se utisak da Haris traži neki krucijalni dokaz slobode, neko „super-Ja“ koje bi bilo vidljivo iz aviona. Haris traži apsolutnu ili savršenu slobodu tamo gde nje ne može biti.

Ima nečeg sholastičkog pa tako i opsesivnog u njegovim analizama što ga sprečava da razmisli o graničnim slučajevima, kao što su primeri neodlučnosti ili sukoba više podjednako željenih namera. Kako u tom slučaju dolazi do odlučivanja? Želim da popijem kafu ali podjednako želim i čaj ali ne i jedno i drugo u istom trenutku. Kako se opredeliti? Zar sama želja da se opredelimo ne pobuđuje čitav neurološki proces u mozgu da nađe razloge za jedno ili drugo, koliko god ti razlozi mogli biti banalni? (na primer, juče sam popio tri šoljice kafe i ni jednu čaja, uzeću zato kafu). Da, nâs volja vodi ali i mi utičemo na volju, to je mera koju bi valjalo prihvatiti, kontra Šopenhaueru, i Harisu.

Takođe, za čitav proces odlučivanja važne su i druge dimenzije poput onoga što se čuje i vidi, razume i sazna, iskusi, sve to doprinosi tome da se naši izbori iako ne savršeno slobodni stvaraju u procesu u kome naša volja ipak igra neku ulogu, ako ne primarnog kreatora sadržaja odlučivanja (kao u našem primeru predstave filma Kum I) onda ipak kanalisanja toka predstava. Drugo, ako Haris odbacuje samu ideju slobodne volje kao lažnu ideju, kako može da prihvati potencijalno problematičnu ideju „uzroka“. Pojam uzroka je za jedan broj filozofa potpuno mračan i u najmanje neadekvatan koncept (Peter van Invagen) koji treba da nadomesti naše nesnalaženje u razumevanju prirodnih fenomena. Najčešće, uzrok se svodi na finalni, ili najvidljiviji element, koji aktivira nešto ili proizvodi neku posledicu, a da se pri tome zapostavlja nelinearna i nestatička priroda uzročnosti: bilijarska kugla sa brojem1 nije uzrok udara kugle sa brojem 2 već čitavog procesa u kome je udarac samo krajnja faza. To će reći da i pojam uzroka, baš kao i pojam slobodne volje, može takođe biti samo proizvod prakse nastale u evoluciji jezika bez ikakvog utemeljenja u fizičkoj realnosti.

U svom poslednjem, martovskom razmišljanju o slobodi volje (“Final Thoughts on Free Will“, podkast Making Sense), Haris pravi jedno malo proširenje objašnjenja delovanja dajući drugim faktorima, poput faktora saznanja i racionalnosti određeni značaj. Po njemu, istina „2 + 2 = 4“ je prisiljavajućа, u nju ne mogu verovati samo oni bez minimuma kognitivnih sposobnosti. Racionalne istine i razne vrste spoznaja tako doprinose našim odlukama. Ali to nije neka velika relativizacija teze o determinizmu. Racionalni uvidi mogu biti samo “ulari” koji neke ljude, srazmerno normalne, mogu kanalisati, utičući na njihovo delovanje. Oni ne govore ništa o slobodnom izboru.

Davno pre nego što sam čitao Harisa i slušao njegove emisije, film o rukama koje same bez svesne volje i izričitog htenja rade strašne stvari, užasavao me je zbog autentične metafore o istinski mračnom karakteru ljudske prirode koju su narativi o slobodi volje, duši, samilosti, ljubavi i ostalim svetlim idealima antropomorfne mitologije vekovima gurali duboko u podsvest. Zasluga Sema Harisa je u tome što je tu „zver“ elegantno izveo iz pećine opominjući nas da budemo realisti. Naš zadatak mora da bude da živimo sa tom zveri ni po koju cenu ne odričući se ljudskih, isuviše ljudskih slabosti i maštanja bez kojih je život besmislen.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *