Foto: iStock
Prema novim poreskim pravilima, frilenseri se nalazi u prilično povlašćenom položaju u odnosu na sve ostale, bilo da su to ljudi u stalnom radnom odnosu, bilo ljudi koji rade po ugovorima o autorskom delu.
Saga sa frilenserima još uvek nije zvanično završena, iako se stanje primirilo. Nakon toga što je Poreska uprava počela da šalje rešenja o plaćanju poreza i to za 5 godina unazad fizičkim licima kojima su stizale uplate iz inostranstva, a koji to nisu prijavljivali kao oporeziv prihod, došlo je do protesta frilensera. Nakon prvih nepomirljivih stavova „da svi moraju da plaćaju porez“, Ministarstvo finansija je ipak u aprilu značajno popustilo prema frilenserima, smanjujući im poresku osnovicu. Prema novim poreskim pravilima, frilenseri se nalazi u prilično povlašćenom položaju u odnosu na sve ostale, bilo da su to ljudi u stalnom radnom odnosu, bilo ljudi koji rade po ugovorima o autorskom delu.
Za frilensere je uveden neoporezivi deo od 32.000 dinara mesečno, uz normirane troškove (koji su vrsta poreskog opterećenja) od 50% na preostale prihode preko te sume, na koje se plaćaju porez na dohodak i doprinosi. Ovo frilensere stavlja u značajno povoljniji poreski položaj – što se i vidi na grafikonu. Na bruto prihod od 100.000 dinara, poreski klin se razlikuje od vrste do vrste ugovora o angažmanu i iznosi čak 40% kod standadnog ugovora o radu, 32% u slučaju autorskog honorara, ali tek 19% u slučaju frilensera.
Poresko opterećenje na bruto prihod od 100.000 rsd (u slučaju zaposlenog bruto 2 tj. sa uključenim porezima i doprinosima na teret poslodavca), u slučaju autorskog ugovora normirani troškovi od 43% i plaćanje zdravstvenog osiguranja).
Ali ovakvo rešenje je izgleda privremeno, kako je najavilo i samo Ministarstvo finansija, već bi trebalo da se pitanje oporezivanja frilensera reši na neki drugi način početkom naredne godine. Ovakvo rešenje je najverovatnije iznađeno da bi se primirilo nezadovoljstvo frilensera koji su u tom trenutku bili na ulicama i organizovali proteste. Ovo jeste veliki ustupak frilenserima imajući u vidu kolike su njihove obaveze bile pre usvajanja ovih pravila koja važe retroaktivno i deluje kao neki vid poreskog „nek drži vodu dok majstori odu“ da bi se prekinuli protesti frielnsera i situacija smirila politički.
O tom budućem rešenju za sada nema puno informacija u javnosti, tako da izgleda da su sve karte i dalje na stolu. Ali kada se priča o oporezivanju frilensera važno je imati u vidu nekoliko stvari.
1.Najveći problemi nisu bili u domenu plaćanja poreza, već socijalnih doprinosa. Prvo, poreske stope na dohodak u Srbiji su niže od stopa socijalnih doprinosa, kao i u drugim bivšim zemljama u tranziciji, usled karakteristika socijalnog osiguranja koje je Bizmarkovog tipa. Od gore prikazanih 19.000 dinara obaveze koje plaća frilenser na bruto prihod od 100.000 dinara mesečno, porezi čine 36% ukupne obaveze, dok ostatak čine socijalni doprinosi. Najveći deo ljudi koji su frilenseri ne žele da plaćaju socijalne doprinose, jer ne vide svrhu u njima – dok su mlađi nemaju puno potrebe za lekarima, a kada im zatrebaju leče se privatno; na državnu penziju ne računaju, jer ne veruju da će je dočekati, niti da će od nje moći da žive, jer vide da su penzije niske.
2. Naš sistem socijalnog osiguranja zamišljen i implementiran za vreme socijalističke privrede i brze industrijalizacije zemlje gde je najveći broj radnika provodio u jednom istom preduzeću ceo radni vek, najčešće na istom poslu i to puno radno vreme od 40 časova nedeljno. Tektonski poremećaji tokom prethodnih par decenija potpuno su promenili ovu sliku: većina radnika sada je angažovana u mikro, malim i srednjim preduzećima, umesto u gigantskim preduzećima, sigurnost radnog mesta značajno je smanjena, a radnici menjaju ne samo firme u kojima rade nego i profesije, a pojavila se i visoka nezaposlenost, barem tokom perioda tranzicije. Drugim rečima, dok se društveno i ekonomsko okruženje fundamentalno promenilo, sistem socijalnog osiguranja ostao je isti, okamenjen u vremenu i dalje je dominantno povezan sa radnim statusom osiguranika.
3. Postoje različite kategorije frilensera. Nekima od njih je ovo glavni ili jedini izvor prihoda, drugima je to samo povremeni ili dodatni izvor; neki rade direktno sa svojim klijentima, a neki samo preko platofrmi za frilensere; samim tim neki frilenseri imaju visoke, neki prosečne, a neki niske prihode od ovih delatnosti. Samim tim, jako je teško napraviti jedno rešenje koje treba da tretira sve na adekvatan način. Na jedan način treba da bude tretiran onaj ko ima relativno redovne i visoke prihode, a frilenserski rad mu je glavno zanimanje – on je de facto preduzetnik, a ne frilenser. Na drugi način treba tretirati onog koji ima relativno neredovne i niske ovakve prihode, bez obzira da li je negde drugde u radnom odnosu ili ne.
Kada se pogleda ovo privremeno rešenje za frilensere, vidimo da tu postoji problem horizontalne poreske pravičnosti: frilenseri plaćaju znatno manje poreza i doprinosa u odnosu na ostale kategorije radnika, što se vidi iz gore prikazanog poreskog klina na bruto prihode. Imajući u vidu da frilenseri koriste sopstvene resurse za obavljanje posla (pošto rade od kuće), pa su tu troškovi za komunalije i Internet, kompjuter i ostalu opremu za rad, isto kao i ostali koji rade preko autorskog ugovora, ima smisla da i dalje koriste normirane troškove.
Ali problematično je tako visoko poresko oslobođenje – ako ste u radnom odnosu, za vas poresko opterećenje iznosi 18.300 rsd i to važi samo za porez na dohodak, ne i za socijalne doprinose koje plaćate od prvog dinara plate. Ali ako ste frilenser, imate oslobođenje koje je skoro duplo veće (32.000 rsd) i odnosi se ne samo na poreze, već i na socijalne doprinose. Stoga ako ste frilenser plaćaćete značajno niži porez, čak iako imate iste prihode i radite isti posao. Tako gledano, bilo bi razumno i u skladu sa dobrom poreskom praksom da poresko oslobođenje bude istovetno za sve: bilo da to znači da će se povećati za ljude koji su zaposleni, bilo da će se smanjiti za frilensere.
Najsloženije jeste pitanje socijalnih doprinosa: bez njih sistem socijalnog osiguranja ovakav kakav je trenutno u Srbiji ne može da funkcioniše (a sa njim ni zdravstveni, ni penzioni sistem) pa je jasno da se frilenseri ne mogu osloboditi njihovog plaćanja, bez toga da se ceo sistem dubinski ne reformiše, za šta sam poprilično siguran da nema političke volje, kako među političarima, tako ni među građanstvom. Ako se frilenseri ne uvedu u sistem, to će značiti freeriding tj. da će troškovi socijalnog sistema za njih i njihove porodice pasti na sve ostale koji te doprinose plaćaju. Stoga je jedino moguće rešenje uvesti ih u sistem tako da i oni imaju prava na zdravstveno i penziono osiguranje, jer je jedna od njihovih dosadašnjih primedbi bila da su oni socijalne doprinose morali da plaćaju, ali da zauzvrat nisu bili zdravstveno osigurani, pa nisu mogli da se leče, niti im je tekao radni staž za penziju.
Ali ovo najviše ima smisla kod onih frilensera koji imaju redovne i visoke prihode, te im oni predstavljaju pojedinačno najvažniji prihod. Za većinu ostalih, kojima su ovo prihodi povremeni ili privremeni, a imaju neki drugi izvor osiguranja (na primer, već su zaposleni) ima smisla da budu oslobođeni njihovog plaćanja u potpunosti. Ovo se već radi u slučaju doprinosa za zdravstvo, jer se oni plaćaju samo jednom: ako ste zaposleni i imate prihode po osnovu autorskog ugovora, na njih se oni neće obračunati. Ovo bi trebalo uraditi i sa doprinosima za penziono osiguranje, ali bi shodno poreskoj jednakosti, to pravilo trebalo raširiti i na one koji su angažovani po autorskom ugovoru. Ovakvi frielenseri bi plaćali samo porez na dohodak.
U slučaju onih koji nisu osigurani po drugom osnovu (nisu zvanično zaposleni) dobro rešenje bilo bi ponuditi im izbor punog ili delimičnog socijalnog osiguranja. Puno socijalno osiguranje bi podrazumevalo plaćanje punih doprinosa, kao i do sada, a uz to bi donosilo i pune benefite zdravstvenog i penzionog osiguranja u vidu prava na lečenje i upisani radni staž. Delimično socijalno osiguranje podrazumevalo bi mogućnost da se pored punih zdravstvenih doprinosa, plaćaju samo minimalni penzioni doprinosi (za 2021. oni se obračunavaju na osnovicu od 28.402 rsd pa iznose nešto preko 7.200 rsd). Zauzvrat, ovo bi smanjilo kasniji iznos penzije, po postojećem pravilu da manje uplaćenih doprinosa danas znači i niža penzija sutra, ali bi i dalje imali pravo na penziju.
U posebnoj kategoriji bi trebalo da se nalaze oni koji imaju niske i povremene prihode od frilensinga, ali koji nisu ni drugačije osigurani. Pošto su ovo oni kojima je radni angažman privremen ili povremen, nema puno smisla naplaćivati im penzione doprinose (ali zato ne bi imali ni radni staž) sve dok se ti prihodi ne ustale i pređu zacrtanu visinu (na primer, bruto iznos minimalne zarade, koji trenutno iznosi 50.000 rsd) pa se može smatrati da su zaposleni ili dok ne nađu pravi posao ili registruju preduzetničku radnju. Za ovakve radnike bilo bi najsvrsishodnije da plaćaju samo porez na dohodak i doprinose za zdravstvo, ali ne i doprinose za penziono osiguranje.
Kakvo god da bude buduće rešenje za frilensere, ono treba da bude sistemsko, da ne bude preveliki poreski teret, ali ni da frilensere ne stavlja u privilegovan položaj u odnosu na druge vrste anagažovanih radnika. Pravila moraju biti i dovoljno fleksibilna, da bi mogla da se implementiraju u promenljivom društvenom i ekonomskom okruženju, naročito imajući u vidu trendove u vidu automatizacije radnih mesta, te sve većeg rada od kuće umesto u kancelarijama, koji će imati sve veći uticaj na radno okruženje, a tako i na broj frilensera i na karakter njihovog rada.
Glavni urednik Talasa