Foto: Unsplash
Prikaz knige Helen Plakrouz i Džejmsa Lindzija Cinične teorije: kako su univerziteti sveli sve na rasu, rod i identitet – i zašto to šteti svima (Swift Press, London, 2020)
Pluckrose, H. & Lindsay, J. 2020, Cynical Theories: How Universities Made Everything About Race, Gender, and Identity—and Why This Harms Everybody (Swift Press, London)
U jednoj od najluđih manifestacija postmodernističkog „osvešćivanja“, NASA je nedavno promovisala „Misiju jednakosti ishoda“ (Mission: Equity), za koji skupo napravljeni spot pokazuje navodne duge i teške pripreme astronauta i drugog osoblja za dostizanje… ne Meseca, Marsa ili asteroida, već besmislene ideološke mantre „jednakosti ishoda“! U viziji preplaćenih budala koje rukovode marketingom ove državne svemirske agencije, to je neko divno i čudesno mesto, nešto kao Nedođija ili zemlja Oz; nažalost, ne dobijamo nikakve informacije o tome koliko je tamo snažna gravitacija, kakav je hemijski sastav tla, koliko je opasan fluks kosmičkog zračenja, i slično.
Ovo se, naravno, može posmatrati kao nastavak besmislenog magijskog načina mišljenja koje se već ispoljavalo npr. u promeni imena nebeskih tela koja su iznenada postala politički nekorektna, kao što je transneptunski objekat 2014 MU69 Ultima Thule. O pokušajima da se u okviru zvaničnih univerzitetskih kurikuluma ospori naziv „crna rupa“ za vrstu astrofizičkih objekata, kao što se dešava npr. u ovom zastrašujućem budalašenju na Kornelu, bolje ne trošiti reči. Ovaj otužni aspekt hegelijanskog „duha vremena“ bio bi odista urnebesno smešan, kao nešto stvoreno u umu Montipajtonovaca, samo da nije shvaćen bizarno ozbiljno od strane miliona ljudi koji bi mogli i morali da znaju bolje. Morali bi da znaju za bolje, jer opstanak budućih generacija u vrlo bukvalnom smislu zavisi od toga.
Kada sam ovde pisao o Intelektualnim šarlatanima, napomenuo sam da je toj knjizi i hronološki i logički prethodila čuvena Sokalova podvala. U svojevrsnom ponavljanju istorije, objavljivanju Ciničnih teorija je i hronološki i logički prethodila jedna druga, načelno slična akademska podvala: tzv. afera studija ozlojeđenosti (engl. grievance studies affair) u kojoj je, pored autora ove knjige Helen Plakrouz i Džejmsa Lindzija, učestvovao i američki filozof Piter Bogosijan. Za razliku od Sokalovog satiričnog momenta, ovo troje autora je pristupilo zadatku sprdanja sa raznovrsnim izdancima postmodernizma, socijalnog konstruktivizma i politike identiteta na daleko sistematičniji i temeljniji način. Umesto jednog, oni su poslali 21 „uradak“ totalno lišen ikakvog smisla, ali savršeno usklađen sa ideološkim dogmama akademske ekstremne levice. Neke od tema: „kultura silovanja“ i rodna nejednakost među kućnim ljubimcima, Hitlerov Majn Kampf kao feministička lektira, kako prilagoditi bodi-bilding „studijama debljine“, kako naterati „privilegovane“ bele studente da plaćaju reparacije na predavanjima, šta navodi muškarce da posećuju „brestorane“ (ova lascivna igra reči je očigledno neprevodiva), zašto nam je potrebna (post)feministička astronomija i glaciologija. Već iz ovih primera, svaki razumni srednjoškolac bi zaključio da se radi o skupu besmislica koje sasvim izvesno ne treba da budu štampane i širene putem bilo kojeg akademskog glasila.
Šokantna je činjenica da je samo 9 od ovih besmislenih tekstova bilo definitivno odbijeno od strane humanističkih časopisa u koja su poslata; 7 je bilo objavljeno ili u štampi, dok je preostalih 5 bilo u proceduri u trenutku kada je čitava podvala „provaljena“, pa je eksperiment izgubio dalji smisao. (Objavljeni tekstovi su, naravno, povučeni.) Sam Alen Sokal koji je snažno podržao čitav eksperiment Plakrouzove, Lindzija i Bogosijana, naglasio je u svom komentaru koliko je zapravo uznemirujuće i da je jedna jedina od tih besmislenih salata od reči mogla biti objavljena u recenziranom glasilu. Ovo samo dalje ukazuje na degeneraciju diskursa koja je isprovocirala i pojavu Ciničnih teorija.
Nisu se promenile samo postmodernističke teorije u skoro četvrt veka koliko deli Intelektualne šarlatane od Ciničnih teorija; promenio se i odnos prema „jereticima“ i „neprijateljima naroda“. Nažalost, promena je dramatična i negativna. Videli smo da su ljudi poput Latura žestoko reagovali na pojavu knjige Sokala i Brikmona – u štampi. Bilo je svađa po postmodernističkim konferencijama i hipsterskim kafićima. I time bi se sve završilo! Zlatno doba pre društvenih mreža i Big Tech tiranije, neko će reći (i biti u pravu). Ni Latur, ni Bodrijar, čak ni posebno histerična Julija Kristeva, nisu ni pokušavali da kritičare postmodernog diskursa ućutkaju, otpuste, zastraše ili zloupotrebe institucionalno/državno nasilje protiv njih.
Danas to više nije slučaj. U najnovijoj fazi obračuna radikalne političke korektnosti i politike identiteta sa drugačijim mišljenjem svedoci smo da istaknuti profesori gube posao (Bret Vajnstajn i Heder Hajting, Bo Vinegard, zamalo i Nikolas i Erika Kristakis, Džordan Piterson), da im se retroaktivno oduzimaju odavno stečena i potpuno zaslužena priznanja (Ričard Dokins), ili bivaju poslati na prinudne odmore (Piter Bogosijan), da se to isto dešava i inženjerima zbog verbalnog delikta (Džejms DaMor), da asistenti ostaju bez angažmana (Lindzi Šepard), itd. i sl. Svi oni su pri tom i javno šikanirani, proganjani na društvenim mrežama od strane napujdane rulje, često doksovani, prinuđeni da menjaju mesto boravka, a u ekstremnijim slučajevima (Vajnstajn, Bogosijan) i fizički napadani i maltretirani. Dodatna bizarnost je što se u internet pogrome i lovove na veštice često aktivno uključuju i softverske megakorporacije koje su direktni ili indirektni vlasnici dotičnih foruma. Istovremeno oni su i najveći promoteri različitih „treninga diverziteta“, megaprevara na kojima otvoreni rasisti poput Robin diAngelo ili Ajbrama Kendija uzimaju desetine hiljada dolara po satu brbljanja nelogičnih i nemoralnih gluposti tipa „svi su rasisti, a naročito oni koji ističu kako nisu rasisti“.
Svojevrstan nadir ovog epistemološkog pomračenja svesti može se uočiti u radu različitih „komiteta za inkluziju i diverzitet“ koji su postali svojevrsni inkvizicijski tribunali savremene akademije, iznad svakog zakona i sa apsolutnom moći da suspenduju i/ili otpuste bilo koga, prekinu bilo koji istraživački projekat, promene naziv bilo čega na kampusu i promene čak i same definicije reči ukoliko to politika i ideologija identiteta zahtevaju. Obično skupljeni „s koca i konopca” od svakojakog akademskog polusveta i ološa (anti)humanističke orijentacije i političara u pokušaju, bez značajnih naučnih rezultata ili sposobnosti, ali sa velikom željom za „menjanje sveta“, ovi komiteti su od početka veka počeli da niču kao pečurke posle kiše. Najbolje je funkcionisanje ovih kvaziintelektualnih Einsatzgruppen modernog doba predstavljeno u vezi sa bizarnim dešavanjima na Evergrin Stejt koledžu tokom proleća i leta 2017. godine.
Ova dešavanja, u čijem je epicentru bio evolucioni biolog i liberalni aktivista Bret Vajnstin, je teško čak i ugrubo prepričati, tako da je najbolje čitaocima preporučiti čitav „dosije Evergrin“ u 23 dela koji je ogromnim trudom sastavio pisac, tjuber i bivši student Evergrin Stejta, Bendžamin Bojs. U jednoj nezaboravnoj sceni, „komitet“ pokušava da definiše rasizam preko „bele supremacije“, ali onda se neminovno upetljaju u činjenicu da su „belu supremaciju“ definisali preko… rasizma. Logika i racionalnost su očigledno nepotrebni sastojci u identitetskoj klin-čorbi.
Zbog svega ovoga, od ogromnog je značaja pokušati da se pronikne u ideološku osnovicu ovog novog postmodernističkog zaokreta u provaliju, koji preti daljim urušavanjem već načetih temelja savremene civilizacije. Naravno, kao što Plakrouzova i Lindzi odlično razumeju, najuspešniji đavolov trik jeste što je ubedio ljude da ne postoji – ili da je prevaziđen. Oni posvećuju veliku pažnju raskrinkavanju ovog raširenog mišljenja (npr. str. 42):
Preovlađujući stav mnogih mislilaca danas jeste da je postmodernizam izumro. Mi ne delimo ovaj stav. Mi smatramo da je postmodernizam samo sazreo, mutirao (najmanje dva puta od svojih početaka u 1960-tim) i evoluirao, te da njegova dva karakteristična principa i četiri teme koje smo naveli ostaju sveprisutne i kulturno uticajne.
Celokupna argumentacija sakupljena u preostalih 9 poglavlja Ciničnih teorija dokazuje u kojoj meri su autori ovde u pravu. Naravno, moglo bi se otići i korak dalje i tvrditi da se doktrina o smrti postmodernizma često zloupotrebljava upravo da bi se razvodnila oštrica kritike i da bi se ozbiljan racionalni, pronaučni i pro-prosvetiteljski aktivizam (kao što je onaj Plakrouzove, Lindzija i Bogosijana) olako odbacio kao „šibanje mrtvog konja“, bez da se ulazi u suštinu same stvari.
Šest elemenata prisustva postmodernizma – makar se tako i ne nazivao, makar se nosioci i iskreno ili licemerno odricali te etikete – na koje autori ukazuju su jedan teorijski i jedan praktični princip, te 4 glavne teme. Teorijski princip („postmoderni princip znanja“) sastoji se u radikalnom skepticizmu u pogledu objektivnog znanja i naučne istine. U skladu sa tim načelom, postmodernisti naučnu istinu proglašavaju za legendarni „društveni konstrukt“. Tu na scenu stupa praktični princip („postmoderni politički princip“): verovanje da se svako društvo može svesti na sistem hijerarhije moći.
Naravno, razuman posmatrač bi odmah uočio da su dva postmodernistička principa u koliziji jedan sa drugim. Teorijski princip nas obavezuje na radikalni skepticizam i prema praktičnom principu, koji očigledno nemamo razloga da prihvatimo kao univerzalno načelo. Drugim rečima, pitanje na osnovu čega tačno bi trebalo da prihvatimo tvrdnju da se društvo može svesti na odnose moći nema odgovora, niti ga u okviru postmodernističkog univerzuma uopšte može imati! Ako bi pitanje imalo odgovor, onda bi – obzirom na njegovu univerzalnu prirodu – taj odgovor i postupak stizanja do njega protivurečili postmodernom principu znanja. I tako dalje, i tako dalje, u krugu loše beskonačnosti. Ali, ako suviše insistirate na logici i razumu, neminovno je da privučete pažnju Velikih Ideologa, Aktivista I Influensera, što dovodi do vašeg etiketiranja kao rasisteseksistereakcionaraitdisl, banovanja i otkazivanja (za sada). Što bi rekli zen-budistički mudraci: otpitajte pitanje.
No, vratimo se na retko jasnu i informativnu prezentaciju ideološke močvare postmodernizma koju nude Plakrouzova i Lindzi. Pored dva navedena principa, imamo i četiri glavne teme koje se ukratko mogu navesti kao: (1) zamagljivanje granica; (2) magijska moć jezika; (3) bezobalni kulturni relativizam; i (4) gubitak individualnog i univerzalnog. Uočiti da su ovo samo glavne teme, nikako ne i isključivo prisutne, a kod različitih autora i u različitim vremenima i kontekstima prisutne su u različitoj razmeri. Francuski postmodernisti koje su kritikovali Sokal i Brikmon su, naročito tokom dekonstrukcionističke faze (grubo 1965-1990) insistirali na temi (1) i naročito (2), a neki od njih se čak – stidljivo i izokola, npr. Bodrijar i Delez – suprotstavljali preterivanjima u (4). „Postkolonijalni mislioci“ su, očekivano, stavljali naglasak na (3) i u nešto manjoj meri (2); savremene „kritičke teorije“, naročito kritička rasna teorija i kritički feminizam, najviše investiraju u (2) i (4). Da li ovo pomaže shvatljivosti ili čak samo artikulisanosti ovih sve brojnijih istoimenih ciničnih teorija, čitalac mora za sebe da proceni.
Naravno, pored tematske, Plakrouzova i Lindzi razmatraju i hronološku dimenziju fenomena koje proučavaju. Dok su Sokal i Brikmon razmatrali autore koji, iako poneki i dalje aktivni, imaju relativno zaokruženi opus koji je već deo etablirane istorije ideja, dotle autori Ciničnih teorija imaju daleko teži zadatak da razvrstaju i analiziraju ideje koje su deo savremenih kontroverzi i dinamičnih rasprava, odnosno da istoriju ideja dovedu u kontakt sa sadašnjošću. Oni taj zadatak savršeno obavljaju i to tako što najpre identifikuju prethodnice savremenog identitetskog varvarstva, kao što su na jednoj strani maligna hegelijanska struja, od Marksa do neomarksističke Frankfurtske škole, naročito Markuzea, a na drugoj francuski poststrukturalizam koji doživljava svojevrsni vrhunac sa Deridom i „teorijom“ dekonstrukcije. Faza njihove idejne konsolidacije se uglavnom poklapa sa periodom od hipi-pokreta i studentskih pokreta 1960-tih do pada Berlinskog zida. Nakon 1990. godine, dolazi do onoga što Plakrouzova i Lindzi nazivaju „primenjenim zaokretom“, u smislu da postmodernizam napušta apstraktne akademske rasprave i grana se u pravcima različitih primenjenih (u vrlo, vrlo, vrlo labavom smislu reči) teorija: „postkolonijalna teorija“, „queer teorija“, „kritička teorija rase“ i slično.
Autori kao što su Edvard Said, Džudit Batler ili Kimberle Krenšo su vođe ovog zaokreta. Pretenzije postmodernista su se dramatično povećale u ovom periodu i to naročito u domenu praktične politike, aktivizma i želje za „društveno pravednim“ uređivanjem tuđih života. Ironično, mala struja koja se poziva na klasični marksizam, pa i na neke od umerenijih neomarksističkih mislilaca poput Adorna i Habermasa, danas je najčešće suprotstavljena postmodernističkom divljanju; ovi mislioci, kao što su Noam Čomski ili Mira Nanda, često dobijaju etikete „materijalista“ ili „pozitivista“ – obe reči izrazito pežorativne u savremenom postmodernističkom žargonu. U ovom ključu se može tumačiti i sama Sokalova podvala, naravno; podsetimo se da se Sokal sam izjašnjavao kao pro-sandinistički (tj. marksistički) levičar.
Razlog za bizarno odbacivanje materijalizma nije teško uočiti. U očima većine sledbenika postmodernističkih sekti, materijalizam kao ontološka doktrina o svetu oko nas je, baš kao i prosvetiteljska logika i racionalnost, danas isuviše blisko povezan sa prirodnim naukama. U 1990-tim, Sokal uspeo da stekne deo poverenja uredništva Socijalnog teksta zahvaljujući tome što je došao iz prirodnih nauka koje su bile nedodirnute postmodernističkim intrigama i konstruktivističkim mahinacijama. Čak i kada su zloupotrebljavali nauku za izvođenje bizarnih i neutemeljenih zaključaka (npr. teorija relativnosti kod Bodrijara), postmodernisti iz dekonstrukcionističke faze su to činili upravo zbog epistemičkog autoriteta nauke kao takve.
To doba je prohujalo. Danas se postmodernističke „teorije“ ne samo direktno suprotstavljaju nauci, naročito biologiji, na mnogo mesta (negiranje evolucione osnove ljudskog ponašanja, ignorisanje biološkog utemeljenja kulture, negiranje značaja koeficijenta inteligencije za društvo, odbacivanje elementarnih zakonitosti ekonomije, demografije, pa i geonauka, odbacivanje etabliranih metoda datiranja arheoloških nalaza u korist „etnocentrične istine“, itd.), već i osporavaju sam naučni metod i logiku kao „patrijarhalne rasističke tvorevine belih muškaraca“ i slično. Šokantna rasprava koja se vodila na nalozima Džejmsa Lindzija – inače matematičara po obrazovanju – na društvenim mrežama na temu da li se može „oslobodilački“ i „antirasistički“ tvrditi da je 2+2=5 predstavlja odličan primer ovoga.
Veoma paradoksalno, u očima jednog broja razumnih posmatrača, ovo čini sumanute tvrdnje i pretenzije postmodernista zapravo prihvatljivijim nego što bi inače bile. Psihološki mehanizam kojim se to dešava, koji Plakrouzova i Lindzi više puta apostrofiraju, savršeno je prilagođen današnjem dobu masivnog laganja na internetu: udaljenost brojnih postmodernističkih tvrdnji od realnosti toliko je ogromna, da će dobronamerni ljudi pre poverovati da su oni sami pogrešno čuli ili pogrešno protumačili nego da je neko – posebno ako ima titulu i prestiž istaknute akademske institucije iza sebe – u stanju da javno iznese toliku besmislicu. Naravno, ima tu i Daning-Krugerovog efekta, ima i neskrivene zavisti i posledične mržnje prema uspehu, bilo da se radi o uspešnim oblastima rada (matematika, prirodne nauke, industrija, finansijski sektor) ili uspešnim državama (SAD, Evropa, Daleki istok) ili čak i uspešnim pojedincima (Dokins, Pinker).
Za knjigu posvećenu ovako mračnim temama, Cinične teorije su vrlo živahno i veselo napisane. Stil povremeno odiše sjajnim britanskim crnim humorom, što je verovatno proizvod montipajtonovskog duha Helen Plakrouz, koja sebe često predstavlja kao „izbeglicu iz humanistike“. Knjiga fizički privlačno izgleda, robusno je proizvedena, visokog kvaliteta papira i štampe. Čitav akademski aparat je tu, detaljne fusnote i beleške (na čak 52 strane), opsežna bibliografija i prilično pouzdan indeks (što je danas gotovo postala retkost u izdavaštvu).
Domaći izdavači bi dobro učinili da ozbiljno razmotre ovaj izdavački projekat – ova knjiga je jako oružje u borbi protiv mračnjaštva, iracionalnosti i pseudonauke, dakle upravo onoga što dominira na srpskoj javnoj i kulturnoj sceni. Bitka sa destruktivnim i nazadnim tendencijama koje proističu iz postmodernizma, soc-konstruktivizma i politike identiteta u širem smislu će se svakako nastaviti u decenijama koje dolaze. Čitanje Ciničnih teorija je istinski doživljaj za svakoga ko želi da razume neke od najbizarnijih aspekata današnjeg sveta – a može biti i dobrodošlo otrežnjenje.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu