Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Kretanja na trenutnoj svetskoj sceni govore da postoji prostor za navedeno udruživanje, uz brojne prepreke koje trenutno stoje na tom putu.

 

Kada je u svom drugom mandatu američki predsednik Džordž Buš Mlađi posvetio pažnju Indiji, većini tadašnje javnosti nije bilo jasno šta želi da postigne. Indija je percipirana kao mnogoljudna, ali opet ne toliko važna država, koliko njen sused Pakistan. Nakon dekade loših odnosa, koji su u vreme Bila Klintona uključivali i sankcije, sa novim republikanskim predsednikom odnosi su poboljšani.

Kao jedan od rezultata ovih boljih odnosa spada svakako i formiranje takozvanog “QUAD-a”. Ova organizacija predstavljala je labavu formu bezbednosne saradnje između SAD-a, Indije, Japana i Australije. Ona je omogućavala bolju kooridnaciju između navednih država, uključujući i masovne vojne vežbe na moru. Međutim, nakon pompeznog inicijalnog starta, nije naročito zaživela u praksi.

Deset godina nakon svog osnivanja i padanja u zaborav, ova organizacija pronašla je svoju novu ulogu. Ta uloga je bolja konfrontacija sve agresivnijoj Kini u multipolarnom svetu, koja se u periodu osnivanja QUAD-a nije percipirala kao pretnja te kategorije. Donald Tramp je 2017. oživeo ovu organizaciju, a deluje da aktuelni predsednik Bajden želi da je konsoliduje i dodatno unapredi. U martu ove godine organizovan je i virtuelni sastanak lidera QUAD-a, gde je dat optimističan ton oko unapređivanja bezbednosne saradnje između država članica.

Glavno pitanje u krugovima koji se bave međunarodnom politikom danas jeste da li bi ova organizacija mogla da preraste u svojevrsni “azijski NATO” po nivou saradnje. Trenutno je prilično daleko od te faze, a okolnosti nalažu da bi takva organizacija bila od koristi različitim državama. Kineska sve agresivnija politika prema komšijskim državama i interes SAD-a da umanji kineski uticaj globalno, u ovoj tački se prilično poklapaju. Kretanja na trenutnoj svetskoj sceni govore da postoji prostor za navedeno udruživanje, uz brojne prepreke koje trenutno stoje na tom putu.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Strateška slika na Dalekom Istoku

Kada se pogleda situacija na Dalekom Istoku i odnos snaga, slika je relativno jednostavna. Sa jedne strane nalazi se Kina kao država sa najvećim brojem stanovnika, najvećom ekonomijom i najvećom vojnom potrošnjom u odnosu na sve ostale države regiona. Uz ovu ekonomsku i vojnu superiornost ide i velika ambicija, koja se oslikava kroz sve asertivnije ponašanje i veliki broj sporova sa komšijskim državama.

Osim Kine, u ovom regionu postoji veliki broj država srednje snage koje su u strahu od daljeg jačanja kineskog uticaja. Države poput Japana, Malezije, Južne Koreje, Filipina ili Vijentama imaju značajne pomorske sporove sa ovom rastućom silom. Indija je krajem prošle i početkom ove godine bila u sukobu niskog intenziteta sa Kinom na Himalajima. Ovaj „mini rat“ je čak odneo trocifren broj žrtava, iako je medijski prošao ispod radara. Australija je imala veliki diplomatski spor sa Pekingom, dok građani Tajvana strahuju da uskoro mogu biti meta kineske vojne invazije.

U strateškom smislu, sve navedene manje države imaju interes da blokiraju dalje širenje moći Komunističke partije Kine, ali pojedinačno tu ne mogu imati značajnog uticaja. Ankete govore da je u skoro svim nabrojanim državama Kina vrlo nepopularna sila, a da se taj sentiment pojačao u prethodnih nekoliko godina. Kineska retorski agresivnija „wolf warrior“ diplomatija se smatra za jednu od najuticajnijih u smeru pogoršanja imidža. Jedina mogućnost da dođe do ravnoteže u regionu Dalekog Istoka bilo bi udruživanje srednjih i manjih sila nasuprot Kini, uz spoljnu pomoć SAD-a, koje su već u pomorskom smislu prisutne.

 

Američka uloga i ambicije

Od početka mandata Donalda Trampa svima je postalo primetno da SAD imaju želju da pojačaju fokus u ovom regionu. Državni sekretar iz ovog perioda, Majk Pompeo, obilazio je spomenute manje države u nadi da mobilizuje antikinesku koaliciju. Iako su se i Tramp i Pompeo našli van Bele kuće ove godine, od kada je Džo Bajden stupio na dužnost, ovaj pristup Dalekom Istoku se nastavio većim intenzitetom. Osim što se i sam novi predsednik viđao sa brojnim pacifičkim liderima, njegovi saradnici i članovi kabineta činili su isto. Sektretar odbrane Lojd Ostin, savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven i državni sekretar Entoni Blinken obišli su takođe gotovo sve relevantne države u ovom regionu u prethodnih šest meseci.

Ono što pokazuju prve izjave, naročito nakon samita G7, je da se američka politika neće zadovoljiti samo sa konsolidovanjem i unapređivanjem QUAD-a. Postoji veliko interesovanje da se ovaj „savez” proširi za dodatne članice, te je održan i sastanak sa Vijetnamom, Južnom Korejom i Novim Zelandom. Ujedinjeno Kraljevstvo u sklopu svoje strategije „Globalna Britanija”, takođe razmišlja da se priključi ovom savezu, kao i Kanada. Da li je realno da se sve ove različite države koordinišu i deluju zajednički, ostaje veliko pitanje.

U slučaju okupljanja i koordinacije u ovom obimu, kineska tvrda moć bi bila ograničena. Slobodnije korišćenje prinude i agresivnijih metoda prema nekoj od njenih susednih država, bilo bi ograničeno potencijalnim ogromnim negativnim posledicama kao mera odgovora više koordinisanih država. Od ove godine, svoje pomorsko prisustvo u Južnom kineskom moru povećale su i različite evropske države. Holandija i Nemačka su uputile po fregatu, Francuska nuklearnu podmornicu, dok je Ujedinjeno Kraljevstvo uputilo čak nosač aviona, sa pratnjom, uz podršku plovila australijske i novozelandske mornarice. Pre njih, Kanada je povećala svoje pomorsko prisustvo, a brojne države u ovom regionu, poput Južne Koreje ili Vijetnama povećavaju svoje vojne budžete.

Ove tendencije pokazuju zainteresovanost ne samo pacifičkih, već i aktuelnih NATO članica, da intenziviraju svoje prisustvo u blizini Kine. Postoji velika skepsa u odnosu na delovanje Pekinga od strane različitih država u svetu, ali ostaje pitanje da li bi opcija „azijskog NATO-a“ najrealističnija forma.

 

Realističnost planova

Koliko god reorganizovanje i promena politike brojnih pacifičkih, ali i evropskih država, prema Kini bilo vidljivo, dosta striktnije organizovanje ne deluje kao realistično. Dubinska forma saradnje poput NATO-a ne deluje da će izvesno dobiti svoju pacifičku verziju. Da bi se svi skeptici prema Kini organizovali efikasnije, postoje značajne prepreke.

Prva prepreka su međusobne sumnje država ovog regiona, jer pored toga što se plaše Kine, nisu ni potpuno poverljive jedne prema drugima. Primer za to je skepsa konzervativne vlasti u Japanu prema trenutno liberalnoj vlasti u Južnoj Koreji, kao i obrnuto. Deljenje zajedničke vojne infrasturkture, kao i osetljivih informacija i obaveštajnih saznanja, deluje da je moguće tek u ogranaičenoj formi.

Ono što se može očekivati je da će sam QUAD u svom osnovnom sastavu poboljšati međusobnu koordinaciju, da će QUAD poboljšati saradnju sa drugim pacifičkim državama, kao i da će države članice QUAD-a poboljšati biletaralnu saradnju sa drugim državama koje se protive kineskom jačanju. Sličan proces se već dešava u praksi. Nemačka fregata će pojačati japansku mornaricu, Vijetnam i Australija imaju dogovor o međusobnoj razmeni obaveštajnih podataka vezano za Kinu, a francuska mornarica periodično je prisutna u indijskim lukama. Takođe, značajan broj navedenih država dogovara ili je već dogovorio značajne kupovine američkog naoružanja.

Drugu prepreku predstavljaju ekonomski interesi, s obzirom da je većini pacifičkih država Kina jedan od glavnih, ako ne i glavni ekonomski partner. Teško je očekivati da će pacifičke države ići u preintenzivnu političku konfrontaciju koja može da donese kinesku odmazdu i velike ekonomske gubitke, što među biračima nije popularno. Bez neke forme američkih garancija, ovo je prilično teško očekivati, a trenutno takvih garancija nema.

Međutim, Kina ne bi trebalo da bude u potpunosti spokojna. Izvesno je da se naspram Kine skorije neće okupiti rigidnije organizovaniji i kooridnisani vojni i politički savez država, ali je sve vidljivije da komšiluk Kinu ne gleda kao „dobroćudnog džina“, već više kao najveću pretnju. Naspram Komunističke partije Kine se neće uskoro pojaviti „azijski NATO“, ali će njeni rivali biti sve organizovaniji i koordinisaniji u suzbijanju njenog širenja.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *