Foto: iStock
Osim što je rast cena elektronike nešto što pogađa kupce, nedostatak ovih čipova i poluprovodnika uopšte ima i značajan uticaj na industrijsku proizvodnju automobila i elektronike. Ovo može da ima i značajne ekonomske posledice, prvenstveno po proizvođače u Evropi, što može da uspori ekonomski oporavak nakon pandemije, pošto se očekuje da će tek naredne 2022. ekonomsko stanje da dostigne normalu tj. nivo od pre pandemije.
Fabrike automobila u vlasništvu Dajmlera od nedavno rade sa skraćenim radnim vremenom. Ovo nije prva automobilska kompanija koja je pogođena manjkom ključnih delova kao što su čipovi i poluprovodnici. Ford je u aprilu ove godine počeo da sklapa automobile bez čipova i da ih skladišti do konačne isporuke ovih nedostajućih delova, da bi ih tada kompletirao i predao dilerima koji vrše maloprodaju.
Nedostatak čipova je usporio proizvodnju novih automobila baš u trenutku kada je tražnja za njima počela da raste nakon pada tokom pandemije. Manjak delova doveo je do toga da se budući kupci stavljaju na liste čekanja, kao da je u pitanju kupovina nekih luksuznih i unikatnih automobila, umesto kola koja su standard za srednju klasu. Pa kada nema novih, dobra su i polovna kola – tražnja za njima im je povećala i cenu, i to u SAD prema podacima iz juna, za čak 45% u odnosu na situaciju od pre godinu dana.
Istovremeno, situacija nije bolja ni u 100-ak drugih industrijskih grana koje u svojoj proizvodnji koriste mikročipove – od laptopova, mobilnih telefona, do video konzola. Dok je rast cena elektronike na početku pandemije bio izazvan prekidom lanaca snabdevanja jer su mnoge fabrike bile zatvorene usled epidemioloških mera, sada je to prvenstveno posledica nedostatka čipova. Na primer, u SAD je rast cena kućnih aparata u prethodnih 12 meseci (jun 2020-jun 2021) iznosio 5,8% što je više od opšte stope inflacije koja je bila 5,4%. Razlika deluje malo, ali do sada su cene elektronike uglavnom stagnirale ili se smanjivale, umesto da rastu. Čak su i kompjuteri poskupeli (2,3%), ali manje od televizora (7,6%). Zašto je uopšte došlo do ovakve situacije?
Proizvodnja na ivici kapaciteta i pre pandemije
Da dođe do ovakvih nestašica uticalo je nekoliko faktora. Prvi je proizvodnja na ivici kapaciteta. Još od 2019. počeli su da se osećaju problemi u snabdevanju – tražnja je jednostavno rasla brže od novih kapaciteta za proizvodnju. Ovo je razumljivo imajući u vidu da se mikročipovi sada koriste u proizvodnji sve većeg broja uređaja – umesto samo za kompjutere i pametne telefone, koriste se u autoindustriji, ali i proizvodnji pametnih kućnih aparata koji postaju sve zastupljeniji. Internet of Things je značajno povećao tražnju – automatski usisivači, rerne i pećnice koje se pale putem mobilnog telefona, frižideri koji javljaju ako je nestalo neke od namirnica, smart televizori… za proizvodnju svih ovih aparata neophodni su mikročipovi.
Proizvodnja silikonskih mikročipova izuzetno je komplikovan i zahtevan tehnološki proces, ulaganja u nove kapacitete mere se milijardama dolara (Intel je, na primer, najavio u martu izgradnju svoje nove fabrike čipova u Arizoni i tu investiciju je procenio na 20 milijardi dolara, što je gotovo polovina BDP-a Srbije), pa nije ni čudo što se oni masovno proizvode ne samo u nekoliko zemalja već u samo nekoliko fabrika u SAD, Kini, Južnoj Koreji, Japanu i posebno, Tajvanu. Pored toga, tehnologija se relativno brzo razvija, i poslednje što investitoru treba jeste da napravi fabriku koja je u međuvremenu postala tehnološki prevaziđena. Sve ovo postavlja prilične prepreke pred razvijanje novih kapaciteta za proizvodnju.
Drugi faktor je uticaj pandemije na tražnju za čipovima. Na samom početku, u proleće 2020. došlo je do pada tražnje za nekim proizvodima kao što su automobili jer su ljudi bili manje spremni da uzimaju kredite za potrošnju u situaciji velike krize koja se očekivala – mnoge automobilske kompanije su zbog toga smanjile proizvodnju i samim tim i porudžbine mikročipova. Kada se nakon par meseci tražnja za novim automobilima počela oporavljati, ove kompanije htele su da naruče više čipova da bi povećale proizvodnju. Ali tu ih je sačekao hladan tuš – njihove narudžbine su već bili preuzeli proizvođači elektronike. Rad od kuće je naveo veliki broj ljudi da opremi kancelariju u svom životnom prostoru, što je značilo veliki porast tražnje za kompjuterima, štampačima i sličnom opremom, ali i za uređajima za zabavu, kao što su televizori i video konzole.
Nesreća nikada ne ide sama
Na ove probleme nakalemilo se i nekoliko onih koji nemaju nikakve veze sa pandemijom ili ekonomijom. Prvi je trgovinski rat SAD i Kine koji je započeo 2018. sa visokim carinama i zabranom uvoza pojedinih proizvoda iz Kine, što je poremetilo celokupan lanac proizvodnje čipova i poluprovodnika. Iako je SAD veliki proizvođač u svetskim razmerima, postoji ceo ekosistem međunarodne razmene u ovoj oblasti: Intel ima proizvodnju čipova u SAD, ali i fabrike u inostranstvu, Nvidia samo dizajnira čipove ali se oni prave u inostranstvu i uvoze u SAD, istovremeno neke kineske kompanije uvoze čipove iz SAD a neke ih prave kod kuće i izvoze u SAD, a najveći svetski proizvođači su Samsung iz Koreje i TSMC sa Tajvana, koji fabrike imaju u Istočnoj Aziji, SAD i Evropi. Kineski izvoz čipova u SAD je smanjen na polovinu svog ranijeg nivoa nakon uvođenja carine od 25% od vrednosti u julu 2018, ali uvoz iz drugih krajeva sveta nije nadomestio u potpunosti taj pad. Sa druge strane, pojedine kineske kompanije počele su da prave zalihe čipova (to je su kasnije počeli da rade i drugi, kao na primer, Tojota) jer nisu mogli da predvide da li će doći do novih američkih sankcija.
Ovo se nastavilo u januaru 2019. sa sudskim procesom protiv Huawei-ja, zvanično zbog pranja novca, prevara i ometanja pravde, ali umesto da kompanija bude kažnjena finansijski, američka administracija je odlučila da zabrani izvoz elektronskih delova iz SAD i njihovu prodaju ovoj kompaniji. Ova zabrana izvoza čipova i poluprovodnika je navela proizvođače da odustane od novih investicija za proizvodnju u SAD, a kineske kompanije (uključujući i Huawei) počele su da kupuju delove van SAD, nabavljajući ih sa Tajvana, iz Japana ili Koreje. Onda je američka administracija zabranila izvoz američke tehnologije, prvenstveno mašina i alata, za proizvodnju čipova da bi tako kaznila one kompanije koje su svoje čipove prodavale Kinezima. Ovo je dodatno imalo uticaj na ograničavanje proizvodnje čipova svuda van SAD.
Na ovo su se nakalemili drugi lokalni problemi koji su imali globalne posledice. U martu je požar naterao fabriku mikročipova proizvođača Renesas u gradu Naka u Japanu da privremeno obustavi proizvodnju, a ova kompanija je jedan od glavnih dobavljača čipova za Tojotu, Hjundai i Nisan. Ova fabrika je tek krajem juna, dakle nakon 3 meseca, uspela da se vrati na pređašnji nivo proizvodnje.
Nalet hladnog vremena tokom februara doveo je do ogromnih problema u Teksasu, sa prekidima u snabdevanju strujom i grejanjem, što je poprimilo aspekte humanitarne katastrofe po nezapamćeno hladnom vremenu u tom regionu. Ovo je takođe privremeno zatvorilo proizvođače mikročipova u Teksasu, prvenstveno Samsung i NXP, što nije mala stvar imajući u vidu da je Teksas federalna jedinica sa najvećom proizvodnjom čipova u SAD.
Na drugoj strani sveta, u Tajvanu je zabeležena najveća suša još od 1950-ih godina, pošto su tokom zime u potpunosti izostali monsuni koji donose obilne padavine i pune podzemne rezervoare iz kojih se kasnije koristi voda. Tajvanska Vlada je počela i da ograničava potrošnju vode da bi je bilo dovoljno za stanovnike. Problem leži u tome što je za proizvodnju čipova neophodna ogromna količina vode – ona služi za hlađenje silikona koji se seče u zadate oblike laserima, kao i za ispiranje hemikalija. TSMC, inače najveći proizvođač čipova ne samo na Tajvanu, nego i na svetu, zbog ovoga je počeo da cisternama dovozi vodu do svojih fabrika sa južnog dela ostrva koje je bilo manje pogođeno sušom, ali takođe je počeo i sa izgradnjom fabrike za preradu vode da bi mogao da ponovo koristi istu vodu. Iako zbog toga suša nije dovela do toga da ove fabrike prestanu sa radom, ona ipak jeste uticala na nivo proizvodnje.
Kapaciteti se šire, ali sporo
Tri su glavna regiona gde se planira izgradnja novih kapaciteta: Kina, SAD i EU. Američki predsednik Bajden predložio je Kongresu zakon koji bi pomogao investicije u proizvodnju mikročipova u SAD sa 50 milijardi dolara, prvenstveno kroz poreske olakšice, a konačni zakon je predvideo 52 milijarde. Delimično ponukani time, Intel i Samsung su najavili izgradnju novih fabrika u Arizoni i Teksasu. Kina ima dodatni cilj, a to je smanjenje zavisnosti od američke tehnologije – iako u Kini postoji veliki broj proizvođača čipova, u pitanju su manje kompanije koje nisu u rangu velikih svetskih džinova po obimu, a ni njihova tehnologija nije još uvek u mogućnosti da dostigne parametre konkurencije. Nove investicije u tehnologiju i proširenje proizvodnih kapaciteta nisu jedini način kako kineske kompanije mogu da pokušaju da pariraju SAD, već i privlačenje talenata u ovoj oblasti, prvenstveno sa Tajvana, što je dovelo i do diplomatskih varničenja između njih. EU takođe ima planove o proširenju domaćih proizvodnih kapaciteta, prvenstveno u saradnji sa Samsungom, sa željom da do 2025. proizvodi 20% svetske proizvodnje čipova umesto dosadašnjih 10%.
Veliki rast tražnje i u ovoj industriji dovodi do širenja kapaciteta. Ali za to je potrebno vreme, pa su prognoze da će manjak čipova da nastavi da se oseća barem do jeseni, a možda i do početka naredne godine. Naravno, pod uslovom da ne bude nekakvih novih nepredviđenih iskakanja.
Osim što je rast cena elektronike nešto što pogađa kupce, nedostatak ovih čipova i poluprovodnika uopšte ima i značajan uticaj na industrijsku proizvodnju automobila i elektronike. Ovo može da ima i značajne ekonomske posledice, prvenstveno po proizvođače u Evropi, što može da uspori ekonomski oporavak nakon pandemije, pošto se očekuje da će tek naredne 2022. ekonomsko stanje da dostigne normalu tj. nivo od pre pandemije.