Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 7 minuta

 

Foto: iStock

 

Nije problem što su ove osobe stranci, već što svi oni, bez izuzetka, predstavljaju agente pod komandom Stanislava Lema iz Krakova, Poljska. U pitanju je grupa sa one strane Gvozdene zavese, Lem je verovatno komitet više autora, a ne pojedinac, obzirom da piše u mnogo stilova i ponekad koristi za njega strane jezike, a ponekad ne…

Filip K. Dik (u izmenjenom stanju svesti), pismo upućeno FBI septembra 1974.

 

Ovoga septembra obeležava se tačno 100 godina od rođenja Stanislava Lema, proznog pisca, filozofa i vizionara. Iako nas je Lem fizički napustio 2006. godine, njegove ideje ne samo da su žive, nego je ogromna većina daleko ispred i ovog vremena. Ova godina, koju je poljski parlament proglasio Lemovom godinom, u znaku je brojnih manifestacija, skupova i publikacija posvećenih ovom velikanu evropske i svetske kulture.

Stoga, ovom prilikom ekskluzivno za Talas, objavljujemo tri duža odlomka vezana za „čarobnjaka iz Krakova“ ili „Borhesa kosmičkog doba“ kako ga je nazvao New York Times. Takođe, kao svojevrsna ekskluziva, na kraju ovog teksta objavljujemo nepotpunu, ali prilično reprezentativnu bibliografiju Lemovih izdanja na BHS jezicima.

Prvi odlomak potiče iz knjige verovatno najznačajnijeg poznavaoca Lemovog dela, kanadskog slaviste, književnog kritičara i filozofa Pitera Svirskog, dugogodišnjeg predavača na univerzitetima u Torontu, Helsinkiju i Hong Kongu objavljene 2015. pod rečitim naslovom Stanislav Lem: filozof budućnosti (University of Liverpool Press, Liverpool; str. 8-9, prevod M. Ć.):

 

Kako pisac naučne fantastike postaje čitav književni pokret i kulturni fenomen? Kako neustrašivi inovator, koji postavlja veoma visoke zahteve pred svoje čitaoce, uspeva da proda blizu 40 miliona knjiga na više od 40 jezika? Kako majstor trilera i horora stiče poštovanje visokoprofilnih literata poput Artura Kestlera ili Entonija Bardžesa, kritičara poput Leslija Fidlera i Sjuzan Zontag, te arbitara kulturnog ukusa okupljenih u New Yorker-u ili, na drugoj strani Atlantika, Times Literary Supplement-u?

Kako jedan prozni pisac biva pozvan na prvu Sovjetsku-američku konferenciju o komunikaciji sa vanzemaljskom inteligencijom (CETI), koju je osmislio Karl Segan, na opservatoriji u Bjurakanu usred zabitih jermenskih planina? Kako se postiže da se bude jedini ne-naučnik kojem je učinjena takva čast? Kako dolazi do toga da naučnici i filozofi sve češće koriste njegove fantastičke igrarije kao pojmovna jezgra svojih istraživačkih programa? Kako se desilo da se među njegovim brojnim počasnim doktoratima iz književnosti i filozofije našao i jedan iz računarstva?

Iako nema očiglednih odgovora na ova zagonetna, pa donekle i paradoksalna, pitanja, svaki pokušaj da se život i karijera Stanislava Lema sažmu u jedno poglavlje mora početi sa činjenicom da se radi o jednom od najkreativnijih, najživahnijih, najumnijih, najsnažnije empirijski orijentisanih, ali i analitičkih, sinkretičkih – i konačno najvrednijih ljudskih bića koja su ikada uzela olovku u ruke. (U stvarnosti, pošto se uzdržavao čak i od starinskih word-processor-a, on je gotovo sve svoje knjige iskucao na bučnoj manualnoj Remington pisaćoj mašini koji mu je otac poklonio kada je imao 12 godina!)

Njegov raspon kao stiliste, od arhaičnog rokokoa do hipermodernizma, plus sve ostalo između – od utopijske naučne fantastike do detektivskog romana, horor priča, gotskih romana, bajki, tehno-trilera, groteski, istorijskih romana, filozofskih parabola, eksperimentalnih spisa, ispovednih memoara, akademskih i pseudo-akademskih prikaza – bi zadivio i modnog majstora poput Pola Mičela. U najboljim momentima, Lemovo psihološko nijansiranje je na nivou Džozefa Konrada, njegova filozofska dubina na nivou Lukrecija, a njegov pojmovni svet je jednostavno preširok za standarde ove planete. Rečima jednog od američkih književnih kritičara, on je „Harpo Marks i Franc Kafka i Isak Asimov u jednom pakovanju“.

 

Pored romana i zbirki pripovedaka po kojima je najpoznatiji, Lem je autor i više eksplicitno filozofskih dela, među kojima posebno mesto zauzima Summa Technologiae, ali i Filozofija slučaja i još nekoliko esejističkih antologija. Međutim, više od diskurzivnih rasprava, zanimljive su i inovativne filozofske debate koje se odvijaju u Lemovim romanima, posebno u domenima epistemologije i filozofije nauke (specijalno filozofije biologije). Po mnogo čemu, njegovi filozofski uvidi, baš kao i oni futuristički, bili su ispred svog vremena, ponekad i decenijama ispred.

Lemova filozofska misao naročito je značajna za astrobiologiju: novu multidisciplinarnu oblast koja postavlja neka veoma stara pitanja koja se tiču nastanka i evolucije života u najširem, kosmičkom kontekstu. Stoga ovde navodim odlomak iz svoje astrobiološke rasprave (The Great Silence: The Science and Philosophy of Fermi’s Paradox, Oxford University Press, 2018) koja će se uskoro pojaviti u izdanju Heliksa (prevod S. Janković):

 

Glas gospodara: Možda najbolji roman o SETI koji je ikad napisan je zaista zbijeno štivo, pa bi nam bila potrebna najmanje još jedna ovakva knjiga da bismo istražili sve motive i ideje od značaja za ovo polje. Tekst je višestruko zahtevan; u njemu gotovo i nema dijaloga, kao ni manifestne radnje, ako se izuzme pripovest o SETI projektu koji se ne samo okončao neuspehom, već, štaviše, nikad i nije bio istinski shvaćen! Da ne otkrivam suviše, u ovom romanu čija se radnja odigrava u doba kada je neutrinska astrofizika dovoljno uznapredovala da omogući detekciju potencijalnih modulacija, naučnici otkrivaju da iz tačke na nebu udaljene nekih 1,5 stepeni od zvezde Alfa Malog psa dopire neutrinski signal koji se ponavlja na svakih 416 sati. U cilju dešifrovanja tog vanzemaljskog signala se u najstrožoj tajnosti organizuje istoimeni projekat, opterećen čitavom hladnoratovskom paranojom i nemilosrdnom birokratijom druge polovine dvadesetog veka.

Intrigirajuća posledica Lemovog scenarija je uviđanje da, iako se detektabilnost u načelu uvećava s napretkom naše detekcione tehnologije, do tog uvećanja dolazi krajnje neujednačeno, u trzajima ili skokovima. Iako je moćni izvor „poruke“ u romanu bio tu više od milijardu godina, postalo ga je moguće registrovati tek pošto je razvijena istančana oprema za detekciju neutrina. Čak je i tada do otkrića signala došlo sretnom slučajnošću. Otud bismo u racionalnom pristupu SETI – koji se u praksi, avaj, ne upražnjava tako često – pitanje detektabilnosti morali sasvim odvojiti od pitanja sinhronizacije (mere u kojoj su nam druge inteligentne vrste savremenici).

Fermijev paradoks se u Glasu gospodara (za razliku od mnogih drugih Lemovih dela, a posebno njegovog podjednako veličanstvenog romana Fijasko) ne pominje izričito, i to iz naizgled očitog razloga: „pismo sa zvezda“ je oduvek bilo tu. Mogućnost njegovog otkrivanja je pak, barem jednim delom, funkcija ljudskog istorijskog razvitka. A u kontekstu zapleta romana postoji i sasvim realna mogućnost da „pismo“ uopšte ne potiče od inteligentnih bića. Knjiga doseže prelomnu tačku kada se umornim istraživačima predstave tri radikalne hipoteze, među kojima jedna pripisuje „pismo“ posve prirodnim astrofizičkim procesima! No čak i u tom revizionističkom slučaju postoje drugi problemi, posebno u svetlu činjenice da signal ispoljava „biofilna“ svojstva: on potpomaže složene biohemijske reakcije, pa Lemovi naučnici spekulišu o mogućnosti da je svojevremeno potpomogao i nastanak života na Zemlji (abiogenezu). Ukoliko je bilo tako, isto se moralo dogoditi i na mnogim drugim planetama u galaksiji, što dovodi do zaoštravanja Fermijevog paradoksa.

 

Konačno, dajmo reč samom Lemu. Jedan od najmanje uočenih i najslabije poznatih aspekata njegovog dela jeste humor i satira; nigde se ovo ne manifestuje bolje nego u legendarnim Zvezdanim dnevnicima Ijona Tihog. Lem je napisao docnije i nekoliko romana sa istim glavnim protagonistom, neumornim istraživačem, avanturistom (zli jezici tvrde i lažovom) Ijonom Tihim. To su romani Futurološki kongres, Provera na licu mesta i poslednji, a verovatno i najimpresivniji, Mir na Zemlji; ali ništa od toga ne dostiže autentičnu borhesovsku ironiju i sviftovsku satiru prve zbirka priča koja se pojavila sredinom 1950-tih (!) godina. Sledi početak Putovanja #12 (prev. D. Đurišić i U. Radnović; Nolit, Beograd, 1964, str. 48-49):

 

Valjda ni na jednom putovanju nisam izbegao tako strašnu opasnost kao u ekspediciji na Amauropiju, planetu u sazvežđu Kiklopa. Za sve što sam na njoj preživeo mogu da zahvalim profesoru Tarantogi. Ovaj učeni astrozoolog nije samo veliki istraživač. Kao što je poznato, on se u slobodnom vremenu bavi pronalascima. Između ostalih, pronašao je tečnost za vađenje neprijatnih uspomena, novčanice sa vodoravnom osmicom, koja daje predstavu o beskonačno velikoj sumi novaca, tri načina bojenja magle u boje prijatne za oko, a takođe i specijalni prašak kojim se mogu posipati oblaci i otiskivati u odgovarajućim kalupima, pa se zahvaljujući tome dobijaju trajniji, čvrsti oblici. Njegovo delo je i aparatura za iskorišćavanje dečije energije, koja se obično rasipa. Deca, kao što je poznato, ne mogu nijedan trenutak da budu mirna.

Taj uređaj predstavlja sistem ručica, čekrka i poluga koji vire iz raznih mesta u stanu. Deca ih guraju, vuku i pomeraju za vreme igre, nesvesno pumpajući na taj način vodu, ljušteći krompire, proizvodeći struju, itd. U brizi za naše najmlađe, koje roditelji ponekad ostavljaju same u stanu, profesor je izmislio i nezapaljive šibice, koje se već masovno proizvode na Zemlji.

Jednog dana mi je profesor pokazao svoj najnoviji pronalazak. U prvi mah mi se učinilo da imam pred sobom gvozdenu peć. I doista, Tarantoga mi je poverio da je takva peć u stvari i poslužila kao polazna tačka za taj proizvod.

 – To je, dragi Ijone, vekovni ljudski san koji je dobio realan vid – otkri mi on – to će reći rastegljač ili, ako hoćeš, usporač vremena. On omogućava proizvoljno produžavanje života. Jedan minut traje u njemu oko dva meseca, ako se nisam prevario u računu. Hoćeš li da probaš?

Kao i obično, radoznao na tehničke novotarije, klimnuh spremno glavom i ugurah se sam u aparat. Samo što sam čučnuo, profesor zalupi vratanca. Zagolicalo me je u nosu, jer je potres od zatvaranja peći podigao u vazduh neostrugane ostatke čađi, tako da sam udahnuvši vazduh kinuo. U tom trenutku profesor uključi struju. Usled usporenja vremena moje kijanje je trajalo pet dana, i kad je Tarantoga ponovo otvorio aparat, ugleda me skoro onesvešćenog od iscrpljenosti.

 

Za sam kraj, podsetiću da svuda, pa i u kulturi, treba tražiti komparativne prednosti, makar i male, ukoliko postoje. Za čitaoce sa srpsko-hrvatsko-bošnjačkog jezičkog područja, velika je sreća i komparativna prednost što je veliki deo Lemovog dela odavno preveden, dobrim delom zaslugom velikog čoveka, slaviste Petra Vujičića (1924–1993). Vujičić je bio jedan od velikana koji su učinili mnogo za lokalnu kulturu, a prema kojima se ova sredina nezahvalno i maćehinski ponela, sve vreme promovišući lažne vrednosti i kulturne poraze, a veličajući tirane, despote i ratne vođe. Na Ulicu Petra Vujičića u Beogradu ćemo još dugo čekati; važno je da postoje čak dve ulice nazvane po Stefanu Lazareviću, a uskoro verovatno i neki bulevar ponese ime Gorana Vesića.

Postojanje kvalitetnih prevoda se odnosi na sva četiri Lemova najznačajnija, kanonska romana (Solaris, Nepobedivi, Glas gospodara i Fijasko), kao i na najznačajniju njegovu diskurzivnu rasprava, veličanstvenu Summa Technologiae. Takođe su prevedene i brojne Lemove pripovetke, kako one iz ciklusa o Ijonu Tihom i pilotu Pirksu, tako i druge. Ovo, začudo, nije slučaj sa brojnim drugim, daleko većim jezičkim područjima. Zapravo, ako računamo sva eks-jugoslovenska BHS izdanja, domaće jezičko područje je po broju izdanja Lema na istom nivou kao i englesko, a ispred su samo nemačka i ruska izdanja.

Nažalost, ovo veliko postignuće ovdašnje kulture je maltene na nivou državne tajne, jer je svrsishodnije i logičnije zamlaćivati biračko telo populističkom izdavačkom produkcijom koju kreiraju kvazidržavni monopolisti. Mnoga od izdanja navedenih dole su antikvarne retkosti, mada se često mogu naći po bibliotekama i na sajmovima knjiga. I ukoliko smo toga bili svesni ranije (i samim tim bar za nijansu srećniji od većine), a takođe ukoliko smo tek sad tu „tajnu“ rasvetlili, poruka je jasna: knjige u šake!

Pročitajte i:


MALA I NEPOTPUNA BIBLIOGRAFIJA LEMOVIH IZDANJA NA SRPSKOHRVATSKOM/BHS JEZIKU (1963-2020)

1963, Invazija sa Aldebarana (prev. U. Radnović; Nolit, Beograd)

1964, Povratak sa zvijezda (prev. M. Krukowska; Zora, Zagreb)

1964, Zvezdani dnevnici Ijona Tihog (prev. D. Đurišić i U. Radnović; Nolit, Beograd)

1965, Ana sa zvezda (prev. V. Nowinska Hamm; Epoha, Zagreb)

1972, Solaris (prev. P. Vujičić; BIGZ, Beograd)

1976, Nepobedivi (prev. P. Vujičić; Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd)

1977, Summa Technologiae (prev. P. Vujičić; Nolit, Beograd)

1978, Glas gospodara (prev. P. Vujičić; Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd)

1988, Fijasko (prev. E. Bogdanović; Otokar Keršovani, Rijeka)

1988, Solaris (prev. P. Vujičić; Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd)

1989, Nepobedivi (prev. P. Vujičić; Prosveta, Beograd)

1989, Eden (prev. P. Vujičić; Prosveta, Beograd)

2003, Solaris (prev. P. Obućina; Kojot, Beograd)

2004, Solaris (prev. M. Martić; AGM, Zagreb)

2014, Solaris (prev. P. Vujičić; Solaris, Novi Sad)

2015, Eden (prev. P. Vujičić; Solaris, Novi Sad)

2016, Nepobedivi (prev. P. Vujičić; Solaris, Novi Sad)

2017, Glas gospodara (prev. P. Vujičić; Solaris, Novi Sad)

2020, Bajke o robotima (prev. A. Cvitanović; Hangar 7, Zagreb)


*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *