Aleksandra Popović

Novinarka dnevnog lista "Danas"

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

Ako je Ceca majka nacije – one srpske, nastale u krvavim tragovima devedesetih, da li je Lepa Brena pre nje bila simbol „jugoslovenštine“, a posle nje došla Jeca kao simbol eksplozivnog i nesnađenog bunta na prelazu u novi poredak?

 

Fenomen „srpske majke“ ponovo je uzburkao javnost, probudio duhove ratne prošlosti i otvorio stare podele. Podele na prvu i drugu Srbiju, na elitu i masu, one koji su uvek bili uz „mejnstrim“ popularnu kulturu i one druge koji to nikako ne bi nazvali kulturom, već kičom i šundom. 

Jedna od epizoda autorskog serijala „Junaci doba zlog“ iz produkcije JSP, emitovanog na televiziji N1, izazvala je posebnu buru u domaćoj javnosti zbog glavne junakinje – srpske majke – Svetlane Cece Ražnatović. 

Kada se već javnost zabavila podsećanjem na fenomen srpske majke, ne bi bilo zgoreg, radi negovanja kulture sećanja i šireg sagledavanja pojedinih ciklusa, podsetiti se i drugih fenomena jednako kulturološki, politički pa i ideološki zanimljivih i nerazdvojivih od društvenih prilika koje su oblikovale život na Balkanu. 

U takvom osvrtu može se izdvojiti niz heriona – junakinja svojih doba – jedna je poznata kao „Jugoslovenka“, druga već pomenuta kao „Srpska majka“, treća često nazivana „Mala od skandala“. 

Od socijalističkog bratstva i jedinstva, preko nacionalističkih bratoubilačkih ratova, do tranzicione anarhije koja je revolucijom pokušala da se izbori za neke nove slobode – svako od ovih doba izgleda da se nedvosmisleno vezalo za jednu junakinju, poznatu široj javnosti po glasu i stasu, po zabavljanju ili šokiranju masa i oblikovanju popularne kulture. 

Ako je Ceca majka nacije – one srpske, nastale u krvavim tragovima devedesetih, da li je Lepa Brena pre nje bila simbol „jugoslovenštine“, a posle nje došla Jeca kao simbol eksplozivnog i nesnađenog bunta na prelazu u novi poredak? 

Ili su one samo proizvodi poretka u kome su se izdvojile iz mase onih koji su u ove ideologije verovali? 

 

Postani Prijatelj Talasa

Jugoslovenka – Lepa Brena za četiri osobe

Pre nego što je postala pevačica, igračica, glumica, poslovna žena i suverena vladarka balkanskog šou-biznisa, insipracija za predstavu „Lepa Brena project“ i mit i fenomen, Lepa Brena je morala biti „jugoslovenka“ da bi u svemu ovome uspela. 

Fenomen „Brena“ izrastao je u očima i ušima publike širom bivše Juge kroz stihove o „duši slovenskoj“, usklike „Živela Jugoslavija“, pevanje drugu Titu na sletovima, čime se jačao njegov kult ličnosti, a paralelno sa tim gradio jedan novi – kult ličnosti Lepe Brene. 

Lepa Brena poslužila je za održavanje mita o drugarskoj ljubavi svih nacija širom socijalističke Jugoslavije jer Brenu su svi voleli – ona je bila i pevačica narodne muzike i glasnogovornica seksualne revolucije, spajajući tako one najrazličitije grupacije među tih 20 miliona drugova i drugarica. Kolektivističkoj ideologiji upravo je bio potreban takav zajednički simbol koji će svi neupitno obožavati. I danas ona, ili barem vreme njene najveće slave, mnogima služi da evociraju „slatka“ sećanja na „vreme kada se bolje živelo“, kada su se slušale ploče, išlo do Trsta po kafu i farmerke. 

Ali sve ono što je Brena za društvo simbolizovala može se sagledati i kroz kultnu repliku Srećka Šojića koji u kafani naručuje „Lepa Brena za četiri osobe“, i to „na račun preduzeće“. Kroz ove reči izbija nehajan odnos prema zajedničkim resursima koji se posmatraju kao ničiji i svačiji, dati i pali sa neba, kojima se plaća pesma u kafani kad zatreba, jer „svakome prema potrebama“. 

Stvaranju fenomena „Brena“ doprineli su i talasi modernizacije nosača zvuka, pojava televizora u boji i ostalih izuma na kojima se mogla širiti Brenina popularnost. I novi tehnološki trendovi, kao i trendovi u popularnoj kulturi koji su stvorili sve ono zbog čega su mase volele Brenu, došli su sa tada prezrenog, kapitalističkog Zapada. Ipak, oni su pripisivani „uspesima“ socijalizma, čiji je i Brena bila plod u uverenjima javnog mnjenja. Jer ona je bila – naša – „Brena nacionale“. Već taj epitet „nacionale“ ukazivao je na turobnu ideologiju koja će zameniti čitav „jugo-hajp“. 

 

Srpska majka – nacija se rađa u krvi 

Pevačica folk muzike, Arkanova udovica, „majka nacije“, „nanogica“ ili jednostavno – Ceca – našla se u glavnoj ulozi nedavno emitovanog serijala „Junaci doba zlog“, protiv svoje volje, zbog čega je putem svojih advokata negodovala i pretila tužbama, pa posle uklanjala epizodu sa Jutjuba. A ulogu glavne junakinje ponela je upravo zbog svih ovih epiteta koji joj se godinama pripisuju, od pozitivno konotiranih do onih pravno i moralno problematičnih, kao i činjenice da je osim neupitne estradne slave, u delu javnosti poznata i po vezama sa političkim i kriminalnim strukturama, čime od jednog kulturološkog fenomena, Ceca postaje simbol mnogo šireg društveno-političkog obrasca. 

Simbol jedne ideologije. Ratne, ekstremno nacionalne, propagandne. 

Kada je mit o Jugoslaviji došao do svog maksimuma i morao da se uruši zbog neodrživosti sistema u kome se naručivala „Lepa Brena za četiri osobe“, trebalo je taj prazan prostor ideja popuniti nekom koja može brzo da „ugreje“ srca masa ali i posluži kao obrazloženje i pokriće za raspad dotadašnjeg poretka. Ne bi lepo zvučalo da se reklo da samoupravni socijalizam ipak nije bio sposoban da sam sobom upravlja, te se pribeglo opravdanjima nacionalnih podela. 

Kako bi se rodila nacija, morala se prvo pronaći i roditi „majka nacije“. I tako je nastao mit o Ceci. 

Devojčurak, kako ju je javnost gledala kada se pojavila kao „cvetak zanovetak“, koji potiče iz skromne porodice u unutrašnjosti Srbije, izrasta i zauzima patrijarhalno mesto žene moćnika i ratnika. Ona je osećajna kakve su bile njene pesme, ali ipak dovoljno jaka da bude stub tradicionalne porodice, a kasnije i preuzme ulogu udovice, sa kojom bi se mogle poistovetiti mnoge žene koje su članove porodice izgubile, možda baš od metka pomenutog ratnika. 

Ipak, ona uspeva da bude uzor mnogim ženama kao sposobna da „održi kuću na okupu“ vodi poslove o kojima do tada ništa nije znala, ima sopstvenu uspešnu karijeru, sama „izvodi decu na put“. Usput biva predmet istrage državnih organa, „zaglavi“ robiju odnosno kućni pritvor sa merom nošenja nanogice, ali uspeva da zadrži simpatije nacije koja, kroz saosećanje prema Cecinim zakonskim posrnućima, nalazi opravdanje za sopstvene greške u turobnim vremenima. 

 Jer je sve je to bilo potrebno naciji da preživi i nastavi da ide ka nekom novom poretku. 

 

Mala od skandala – od podzemlja do prajda 

Jelena Karleuša je simbol tranzicije – iz društva koje pokušava da raskrsti sa kriminalnim miljeom devedesetih – podele beogradskog podzemlja na klanove koje su vodili razni „žestoki momci“ od kojih je za jednog slovio i Zoran Davidović Ćanda, tadašnji Karleušin dečko, ubijen na beogradskim ulicama. Kao mlada zvezda u usponu, Karleuša se uklopila u imidž pevačice čiji je partner moćnik iz političkih, poslovnih ili kriminalnih struktura. Na kraju krajeva takav imidž i kult već je izgradila, pre nje pomenuta, Arkanova Ceca. Karleuša je, čini se, samo nastavila trend. 

Sa takvom reputacijom, Karleuša je imala sve predispozicije da predstavlja jednu novu generaciju, da bude simbol pomenute tranzicije i pokušaja stvaranja nekog novog poretka. Od društva anarhije kakvo je bilo na početku 2000-tih godina, uvođenja demokratije i višestranačja, u svojim turbulentnim fazama postajalo je društvo kojim su upravljali kontroverzni biznismeni sa kapitalom stečenim u sumnjivim tokovima, daleko od bilo kakvog pravnog poretka i vladavine zakona. Uz njih su često išle i poznate pevačice hitova novog turbo zvuka, kakva je bila Karleuša. 

Kako je društvo, više ili manje uspešno, pokušavalo da stvori pravila igre – koja će važiti za sve jednako i u kojima će fer tržišna utakmica zameniti pojam „kontroverznog biznismena“, tako su se menjala i lomila neka druga pravila. Uporedo sa tim i mala od skandala postajala je simbol one koja „lomi“ neka pravila i ustaljene šablone. Pokušava da se bori za prava manjina, otvara pitanje položaja LGBT zajednice, dobija čak i titulu „kume“ parade ponosa, intrigira javnost rušenjem različitih tabua, neretko se „meša“ u politiku u kojoj do tada ženi i „pevaljki“ nije bilo mesta, kako se ustaljeno mislilo. U svemu ovome, ona je često bila ismejana, osuđena, dočekana na nož u javnosti, nekada sa dobrim argumentima, nekada ne, baš kao što su i to doživaljavale i druge progresivne ideje. 

Seks, folk i kult = kolektivizam

Iako potpuno različite, u javnosti često sukobljene i posvađane, naše tri herione imaju više zajedničkog nego što se na prvi pogled vidi. 

Na prvom mestu – to što su žene – najavljivalo je značajne promene koje će doći kasnijim razvojem feminizma, a kroz odnos javnosti i mase prema fenomenima Brene, Cece, Jece, moguće je videti kako su se menjali odnos i očekivanja društva od rodne uloge žene.

Zatim, sva tri mita nastala su po istom obrascu, iz potrebe za stvaranjem kulta ličnosti, koji nije ekskluzivno rezervisan samo za politiku i ne gradi se samo oko lidera koji vode zemlju. Baš naprotiv, liderima sa jakim kultom ličnosti neophodne su ovakve „potporne“ uloge koje će im davati podršku i deo svoje slave u ključnim društvenim trenucima.  Sve one bile su simboli nacije – bilo one multietničke, ili konzervativno shvaćene, pa i one modernije koja teži građanstvu. 

Konačno, sve tri su simboli kolektivizma koji traži jedan centralni pojam, ideju ili osobu koja će postati predmet obožavanja, integracije, nekada i mržnje, dokle god je ona zajednička, kolektivna. A širi zajednički motiv ovde je fenomen turbo-folk muzike koji je u kontekstu njegovog društvenog i političkog značaja mnogo ozbiljnije proučavan od strane brojnih uglednih autora i autorki. 

Fenomenima Brene, Cece, Jece i drugih heroja i heroina tranzicionih društava na akademskom nivou bavila se dr Ketrin Bejker, profesorka na Univerzitetu Hal u Velikoj Britaniji, specijalista za post-hladnoratovsku istoriju, sa posebnim fokusom na proučavanju trendova masovne kulture na prostoru bivše Jugoslavije. 

Žene, nacija i turbo-folk u post-jugoslovenskoj Srbiji bile su tema proučavanja i Marije Grujić na doktorskim studijama Centralno-evropskog univerziteta (CEU). Ona je argumentovala kako su novo-komponovana folk muzika, a kasnije i turbo folk, kao glavne žanrovske i ideološke vrednosti, služile izgradnji veze između pojedinca i zajednice i pokazala kako je nacionalizam nastao i razvio se kroz „scenske identitete“ žena koje su bile glavne junakinje turbo-folka. 

Te veze nacionalizma i turbo-folka kasnije je, takođe na CEU proučavala Rori Arčer, kroz svoju master tezu o turbo-folku i balkanskom diskursu u post-jugoslovenskom kulturnom prostoru. 

Tako su Brena, Ceca i Jeca, između ostalih, dospele i u akademske krugove kao predmet izučavanja, osim što su se upisale u sećanja i svest najširih društvenih slojeva. 

Kakve god bile, one jesu simboli određenih epoha, ali ti simboli nisu ništa više do slika i projekcija onoga što je preovladavalo u društvu u tom trenutku. Kao što epohe prolaze i slava pojedinih pevačkih imena bledi, tako i današnje trendove, kako u mejnstrim muzici tako i u društvu, oblikuju neka nova imena čiji će se uticaj tek analizirati. 

Koju ideologiju predstavljaju danas popularne – Maya, Senidah, Breskvica ili neko još neotkriveno ime i koja će od njih preovladati na zvezdanom nebu – prosudiće neke buduće generacije. 

Pročitajte i:

*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove dnevnog lista Danas. 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *