Nemanja Todorović Štiplija

Glavni i odgovorni urednik portala European Western Balkans

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock

Tokovi kapitala koji iz autoritarnih zemalja dolaze u nekonsolidovane demokratije ili hibridne režime često budu iskorišćeni za uvećanje ekonomskog profita nauštrb domaćeg prosperiteta, što je neretko praćeno i ostvarivanjem političkog uticaja.

 

U multipolarnom svetu kakav danas poznajemo, punog izazova i geopolitičkih trvenja, male i ne baš razvijene zemlje su često primorane da se prilagođavaju novonastalim okolnostima i da osluškuju eho velikih. Srbija, kao zemlja koja je u poslednje dve decenije oscilirala između krhke demokratije i hibridnog režima kakvog danas poznajemo, uz slabo razvijenu ekonomiju, predstavlja privlačni ambijent za strani kapital, koji osim novca u nekom obliku, često sa sobom nosi i negativne efekte po lokalne institucije i domaću ekonomiju. Demokratski deficit i nedostatak vladavine prava su često u prošlosti predstavljali privlačni ambijent za korozivni kapital iz zemalja koji je dodatno podrivao demokratske institucije i prakse.

Nije svaki kapital koji dolazi u zemlju, bilo u obliku stranih direktnih investicija (SDI), kredita ili nekog oblika finansijskog partnerstva, nužno sam po sebi dobar. Empirijska iskustva pokazuju da, posebno u zemljama sa slabim lokalnim institucijama, strane države preko kapitala koji investiraju mogu koristiti domaće manjkavosti za povećanje sopstvenih profita, ali i za ostvarivanje različitih oblika političkog uticaja. Sve to može doprineti daljem razvoju štetnih praksi, što na kraju krajeva nije dobro niti za zemlju primaoca, niti za razvoj njenih institucija, a ni za njene građane.

 

Prodaja domaće naftne industrije kao deo političke trgovine

Srbija je 2008. godine doživela svojevrsni potres jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, koje je rezultiralo njegovim masovnim priznavanjem od strane država širom sveta, mahom zapadnih saveznika i njihovih partnera. Tokom istog perioda vlast u Srbiji donosi strateške političke i ekonomske odluke koje su manje ili više bile povezane sa otporom prema kosovskoj nezavisnosti. Jedna takva odluka se ticala i prodaje 51% akcija Naftne industrije Srbije (NIS) ruskom Gazpromnjeftu za 400 miliona evra. Stručna i akademska javnost osporavala je ovakvu odluku smatrajući je, u kratkom i dugom roku, štetnom po ekonomske interese države i njene privrede.

Većinsko vlasništvo u NIS-u tako je pripalo je Gazpromnjeftu, ćerki firmi ruskog naftnog giganta Gazproma, dok je jedan manji deo akcija privrednog društva otkupljen od malih akcionara, zaposlenih i građana, pa je tako ruski suvlasnik još više uvećao svoj procenat vlasništva. To vlasništvo 2021. godine iznosi nešto više od 56%. Republika Srbija i dalje je vlasnik oko 28% ovog privrednog društva.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Jedna od mnogobrojnih kritika upućenih ka ovoj, nadasve spornoj privatizaciji, tiče se same cene prodaje – procene su da je NIS privatizovan ispod cene, koja je i do četiri do pet puta niža od realne. Na ovaj način, Srbija je izgubila stotine miliona evra, dok su ruski partneri već nakon nekoliko godina povratili uloženi novac. Pretpostavka je da je prodaja NIS-a potplaćena kao deo političke trgovine koja je podrazumevala budzašto prodaju u zamenu za podršku Ruske Federacije u borbi protiv kosovske nezavisnosti na međunarodnoj sceni. Ignorišući na trenutak negativne ekonomske posledice ovakvog posla, može se postaviti i pitanje koliko se zapravo ovakav potez i politički isplatio i da se podrška Rusije po tom pitanju mogla obezbediti i bez ovakvog i ovolikog „poklona“.

Pretpostavka je da je prodaja NIS-a potplaćena kao deo političke trgovine koja je podrazumevala budzašto prodaju u zamenu za podršku Ruske Federacije u borbi protiv kosovske nezavisnosti na međunarodnoj sceni.

Još jedan problematičan aspekt odnosi se na rudnu rentu koju sama kompanija plaća Republici Srbiji. Rudna renta kao naknada za korišćenje prirodnih bogatstava u Republici Srbiji prema zakonu iznosi 7%. Nju plaćaju svi privredni subjekti, bez obzira na delatnost i poreklo kapitala, koji eksploatišu rude i druga mineralna bogatstva na teritoriji čitave zemlje. Na osnovu međudržavnog energetskog sporazuma Srbije i Rusije iz januara 2008. godine, NIS je dobio povlašćen položaj prema kojem rudnu rentu plaća samo 3% uz ograničenje da će ovakva povlastica važiti dok svi projekti pobrojani u sporazumu ne dostignu punu isplativost. Iako je NIS iz godine u godinu beležio profite, ova povlastica je i dalje na snazi, a država Srbija se nije usudila da primeni važeći zakon i naplati rentu po zakonskoj ceni. Procene su da je država neprimenjivanjem zakona prema, sada već većinski ruskom NIS-u izgubila najmanje 32 miliona evra. Poređenja radi, rudna renta u rudna renta u Rusiji iznosi 22%, dok u susednoj Mađarskoj, ali i Bugarskoj ona iznosi 12%.

Ekonomski štetna prodaja i davanje povlašćenog položaja koji se i dalje održava, bez političke volje da se menja, je prvenstveno problematičan iz ekonomskog aspekta, jer su država Srbija i njeni građani izgubili ogroman deo novca koji je mogao biti iskorišćen u neke druge svrhe, na primer investicije, infrastrukturu, unapređenje zdravstva ili obrazovanja. Dodatno, ova veza predstavlja i udar na vladavinu prava i tržišne principe zato što se odbija primenjivanje važećeg zakona o rudnoj renti, dok se ekonomski neopravdano daje povlašćen položaj samo jednom privrednom društvu.

Država Srbija i njeni građani izgubili ogroman deo novca koji je mogao biti iskorišćen u neke druge svrhe, na primer investicije, infrastrukturu, unapređenje zdravstva ili obrazovanja.

Sporni odnosi Srbije i Rusije u energetskom sektoru, međutim, ne završavaju se NIS-om.

 

Gubici Srbijagas-a nagrada za političku lojalnost

Srbija je u vrhu zemlja Evrope koje skoro u potpunosti zavisne od uvoznog ruskog gasa, dok iz domaće proizvodnje podmiruje samo oko 13% potreba. U kontekstu ove ekonomske zavisnosti, koja neminovno ima i političke implikacije, postavlja se pitanje diversifikacije gasnih izvora, koje se već duže vreme ne rešava.

Naime, vodi rasprava oko načina upravljanja Srbijagasom, velikih gubitaka ovog javnog preduzeća, transparentnosti njegovog rada i brojnih organizacionih problema. Srbijagas posluje sa gubicima sa ukupnim dugom prema državi u iznosu od 1.2 milijarde evra, koji je na kraju i otpisan od strane Vlade 2019. godine. U okviru procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji, EU i Evropska energetska zajednica, čiji je Srbija punopravni član, od 2013. zahtevaju restrukturiranje Srbijagasa i podelu na dva preduzeća – ono za snabdevanje i ono za isporuku gasa – razdvajanje različitih energetskih delatnosti s ciljem pomaka u pravcu uspostavljanja slobodne konkurencije na tržištu gasa, ali i drugih energenata. Međutim, ovome se od samog početka protivi dugogodišnji generalni direktor Srbijagasa i funkcioner SPS-a, Dušan Bajatović, koji smatra da bi ovakva reforma preduzeća naštetila kompaniji ali i ugrozila strateške odnose koje Srbija ima sa jedinim partnerom – Gaspromom. Kako je i sam Bajatović jednom prilikom naveo, problem su sa jedne strane nerešeni imovinski odnosi između Srbijagasa i NIS-a (gde je Gasprom većinski vlasnik), a sa druge  politički uslovi evropskih partnera, koji bi, po njegovim rečima, podrazumevali uticaj na energetsku saradnju sa Ruskom Federacijom.

Još od prvih dana koalicione vlade SNS-a i SPS-a u Srbiji 2012. godine, nastaje sukob između Ministarstva energetike na čelu sa Zoranom Mihajlović i generalnog direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića. Od tada pa do danas, taj sukob nije ni prestajao. Neko vreme se činilo da je gubitnik ovog internog sukoba bila ministarka Mihajlović, kojoj je u 2014. godini, resor energetike zamenjen resorom građevine i saobraćaja. Formiranjem nove vlade 2020. godine, Zorana Mihajlović vraća se na čelo Ministarstva rudarstva i energetike. Iako Srbijagas posluje sa gubicima, što je daleko od česte pojave za slične energetske kompanije širom sveta, Bajatović i dalje ostaje na vodećoj poziciji. Spekuliše se da je ruski faktor onaj koji ga zapravo štiti s obzirom na njegovu lojalnost saradnji sa Rusijom i Gaspromom, ličnog poznanstva u uticajnim krugovima, ali i odbijanjem da se kompanija restrukturira kako bi se poboljšali rezultati poslovanja i tržište uskladilo sa Energetskom zajednicom, ali i diversifikovani izvori gasa.

Iako Srbijagas posluje sa gubicima, što je daleko od česte pojave za slične energetske kompanije širom sveta, Bajatović i dalje ostaje na vodećoj poziciji.

Bitno je napomenuti da i bez transparentne cene gasa koju Srbija plaća Rusiji, stručna javnost sumnja da Srbija plaća možda i najskuplju cenu gasa u Evropi. Ovo se delimično može objasniti ogromnim dugom Srbijagasa prema Gaspromu, ali i NIS-u, a delom koruptivnim poslovima političkih elita i pregovarača. Primera radi, Srbija je Rusiji tokom 2013. godine po 1000 kubnih metara gasa plaćala 720 dolara, što je znatno više od prosečne cene koju joj plaćaju mnogo razvijenije i bogatije evropske zemlje, poput Nemačke, Francuske, Holandije i drugih. Takođe, Srbija je jedina zemlja koja ne uvozi gas direktno od Gazproma, nego preko posredničke firme Jurosogas. Ova posrednička firma formirana je po međudržavnom sporazumu sa Rusijom iz 1996. godine, gde polovinu udela u vlasništvu ima Gasprom, dok drugu polovinu dele Srbijagas i još jedna kompanija za koju se veruje da je ćerka firma Gasproma. Početkom 2000-ih, Vlada Zorana Đinđića isključila je Jurosogas kao posrednika u snabdevanju gasom, ali ju je Vlada Vojislava Koštunice vratila na to mesto. Od tada do danas njeno mesto u ovom sistemu nije menjano. Sam Bajatović, član je nadzornog odbora Jurosogasa.

U međuvremenu u maju 2021. godine dolazi do određenih pomaka kroz potpisivanje sporazuma o izgradnji gasnog interkontetora sa Bugarskom, koja će biti podržana i finansirana od strane EU. Gasni interkonektor Srbija-Bugarska ima za cilj diverzifikaciju gasnih izvora i omogućio bi dopremanje prirodnog tečnog gasa iz Bugarske i Grčke od strane više dobavljača, na primer, Azerbejdžana. Diverzifikacija gasnih izvora doprinela bi većoj energetskoj nezavisnosti Srbije i mogla biti brana negativnim ekonomskim, ali i političkim uticajima. Ipak, ovo je jedan korak, i sasvim je sigurno da je uticaj Rusije na Srbiju kroz gasnu zavisnost i dalje ogroman.

Diverzifikacija gasnih izvora doprinela bi većoj energetskoj nezavisnosti Srbije i mogla biti brana negativnim ekonomskim, ali i političkim uticajima.

Na kraju, ostaje  pitanje gde je tu Srbija i njeni građani i zbog čega plaćaju preveliku cenu uvoza gasa. Iako je možda upitan manevarski prostor Srbije po pitanju gasnih izvora s obzirom na prohodnost, dostupnost i cenu drugih izvora, kontinuiran način vođenja Srbijagasa predstavlja obimne ekonomske gubitke za Srbiju. Dodatno i ne manje bitno, onemogućuje se razvoj tržišta, što se onda koristi ne samo za ostvarivanje političkih interesa, već i nečijih ličnih interesa. Sporazum iz 1996. ističe 2021. godine, stoga će naredni koraci Vlade biti ključni za pravac kojim će se rešiti nagomilani izazovi oko uvoza gasa i samog Srbijagasa.

 

Nabavka vojne opreme iz Rusije

Svako ko je pratio medije u Srbiji zna da energetika nije jedini ni najvidljiviji oblik saradnje Srbije i Rusije. U poslednjih nekoliko godina došlo je intenziviranja vojne saradnje između dve zemlje kroz kupovine i donacije helikoptera, lovaca, borbenih i izviđačkih oklopnih vozila, raketnih sistema i sl. Iako, naravno, vojna saradnja sama po sebi ne mora biti upitna, neki od ovih poslova nailazili su na kritiku stručne javnosti po pitanju svrsishodnosti kupovine, kao i transparentnosti procesa nabavke.

Srbija je tokom 2019. povećala izdatke za odbranu za gotovo trećinu (28,7%), što je svrstalo na sam vrh Evropskih zemalja po rastu budžeta za odbranu. Značajan deo ovog uvećanja usmeren je na vojno opremanje iz Rusije, delom na osnovu sporazuma iz 2019. godine. Kupovina pet helikoptera Mi-17V-5, raketni sistem Pancir S1 ili donacija šest lovaca MiG-29, samo su neki od oblika ekonomskog dela vojne saradnje između Srbije i Rusije u poslednjih nekoliko godina. Ipak, da ne ide sve tako glatko ukazuje manjak transparentnosti u vezi ovih i ovakvih nabavki kroz budžet Republike Srbije. Naime, tokom 2019. godine, nakon niza upita medija o ceni nabavke vojne opreme i naoružanja iz Rusije, Ministarstvo odbrane Republike Srbije je na upit odgovorilo tako što je podatke o donacijama iz Rusije i Belorusije proglasilo tajnim, uprkos rešenju Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da je Ministarstvo odbrane dužno da podatke dostavi podnosiocima zahteva. Na netransparentnost budžeta za odbranu takođe je ukazivao i Fiskalni savet Srbije. Takođe, nepoznanica je i cena remonta ruskog polovnog naoružanja koje Srbija nabavlja, ali i ukupna vrednost donacija Ruske Federacije Vojsci Srbije.

Netransparentnost u trošenju sredstava i enormno povećanje budžeta odbrane uprkos suprotnim stavovima relevantnih institucija ukazuje na štetne prakse koji proizilaze iz ove vojne saradnje.  Manjak transparentnosti uvek otvara prostor za korupciju ali i za druge negativne pojave koje dodatno podrivaju poverenje u domaće institucije.

Netransparentnost u trošenju sredstava i enormno povećanje budžeta odbrane uprkos suprotnim stavovima relevantnih institucija ukazuje na štetne prakse koji proizilaze iz ove vojne saradnje.

Kontrolni mehanizmi i domaće institucije

Tokovi kapitala koji iz autoritarnih zemalja dolaze u nekonsolidovane demokratije ili hibridne režime često budu iskorišćeni za uvećanje ekonomskog profita nauštrb domaćeg prosperiteta što je neretko praćeno i ostvarivanjem političkog uticaja. Različita iskustva nam pokazuju da nedostatak kontrolnih mehanizama doprinosi tome da kapital dobije oblik „korozivnosti“, čime se ne samo nadovezuje na anomalije domaćeg sistema, već doprinosi njenom daljem negativnom razvoju.

Posledice ovog i ovakvog ekonomskog ponašanja Rusije i njenih kompanija su višedimenzionalne: kao prvo, gubici za našu državu  kao posledica nepogodnih ekonomskih partnerstava, zatim dodatno slabljenje vladavine prava kroz nepoštovanje zakona, povećanje netransparentnosti i koruptivnih praksi, i naposletku, zaobilaženje tržišnih principa s obzirom na privilegovan položaj ruskog partnera, a koji nema ekonomsko utemeljenje. Ovakvom scenariju dobrim delom doprinose korumpirane političke elite koje u takvim poslovima vide pre svega sopstveni interes, dok najveću cenu plaća budžet, a samim tim građani.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *