Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

*Tekst je deo autorskog serijala „Nova demokratska realnost – Srbija kao hibridni režim“

Demokratija, ljudska prava, ekonomska politika, korupcija? To nije problem zapada. To je na građanima Srbije da izaberu ako ih zanima.

 

Reakcija spoljnih aktera, pre svega predstavnika SAD, EU i pojedinačnih država članica, na bojkot prošlogodišnjih izbora nije opravdala očekivanja opozicione javnosti. Zapad nije podržao odluku o bojkotu, a pojedine države i EU su radili (i još uvek rade) na tome da privole stranke opozicije da se vrate u redovan izborni proces. Takođe, rezultati bojkota (gotovo jednopartijski parlament) takođe nisu naišli na reakciju. Da bi se razumeo ovakav pristup spoljnih aktera, moramo objasniti koncept stabilokratije.

 

Stabilokratija, šta je to?

Stabilokratija (ili ponegde, stabilitokratija) je relativno novi koncept kojim se objašnjava politički fenomen vidljiv pre svega na Zapadnom Balkanu u poslednjoj deceniji, gde stabilnost regiona dobija primat nad demokratskim vrednostima. U praksi, to znači da zapadni akteri podržavaju lidere i režime koji doprinese spoljnopolitičkom cilju stabilnosti, zauzvrat tolerišući kršenja demokratskih normi i vladavine prava unutar pojedinačnih država.

Sa ekonomskom krizom od 2008. godine (koju su pratile kriza EU, političke krize u brojnim članicama, migrantska kriza) spoljnopolitički fokus pojedinačnih članica EU se menja. Evropskim državama je u interesu da ovaj region bude stabilan i usmeren ka Evropi, ali bez žurbe da se priključi Uniji (jer glasači u državama EU ne podržavaju proširenje). Druga strana jednačine su lokalni politički razvoji u pojedinačnim zemljama, gde su na vlast došli populisti, ali populisti koji čvrsto kontrolišu vlast i stoga mogu da „isporuče“ zahtevane ciljeve.

Takav način razmišljanja velikih aktera nije nov. Američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt je još 1940ih, kada mu je neko prebacio da je nikaragvanski diktator Somoza „kopile“, uzvratio rečima: „Možda, ali je naše kopile“. Što će reći, kakav god bio, on je saveznik SAD. Maksima „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“ je puno ostvarenje dobila u hladnoratovskom kontekstu, kada su SAD podržavale brojne diktatore isključivo zato što su se oni nominalno borili protiv komunizma.

Sa Reganovom administracijom, tome dolazi kraj – otpočinje novi talas demokratizacije i brojni nekadašnji saveznici padaju pod pritiskom demokratskih pokreta u svojim državama. Ujedno se kruni i Istočni blok, prestaje hladni rat, pa za SAD postaje spoljnopolitički isplativo da beskompromisno podržava demokratizaciju. Međutim, trideset godina posle, više nismo u talasu demokratske promocije.

Cela stvar je vrlo paradoksalna na Zapadnom Balkanu, koji je i dalje zvanično u procesu EU integracija, koje su nominalno bazirane na demokratiji. Na nivou narativa, i dalje se potencira privrženost lokalnih režima zapadnim vrednostima, dok se u praksi radi na očuvanju spoljnopolitičkog ekvilibrijuma koji obezbeđuje legitimitet polu-autoritarnim režimima. Ovi režimi su zauzvrat voljni da upravljaju napetostima, bilo u regionu ili unutar svojih društava, jer u zamenu za to dobijaju praktično neosporenu vlast.

U suštini, stabilokratija pruža okvir za postojanje hibridnih režima.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Ko je spoljni faktor i šta želi?

U pogledu Balkana, to su pre svega zapadne države – SAD, EU i pojedine geopolitički snažne i zainteresovane evropske države. Taj uticaj zapad duguje činjenici da se region nalazi u njihovoj interesnoj sferi, da je ekonomski, politički, pa i kulturološki bolje povezan sa zapadom, da su drugi konkurentni akteri slabi u sprovođenju presudnog interesa, kao i tome da je zapad politički i bezbednosno investiran u region još od jugoslovenskih ratova – te im je upravljanje post-konfliktnim Balkanom i sprovođenje tada prihvaćenih rešenja važno.

To se najbolje videlo u nizu pritisaka i ograničenja koja su postavljena mladoj srpskoj demokratiji nakon 2000. godine, koja je u amanet dobila rešavanje niza problema bivšeg režima u momentu kada je trebalo da sprovodi tranziciju. Tako su na dnevni red primarno došla pitanja tranzicione pravde, Haškog tribunala, statusa Kosova i Metohije, odnosa sa Crnom Gorom – što je poremetilo rad novih demokratskih institucija, uvelo nove linije podela, vremenom potrošilo legitimitet demokratskih stranaka i na koncu rehabilitovalo stranke starog režima.

Koji su interesi zapadnih država u pogledu Srbije? Oni mogu biti geopolitički (u pogledu Kosova, Republike Srpske, distanciranja od Rusije, eventualnog članstva u NATO) ili mogu dolaziti od strane elektorata – u vidu potrebe zapadnih političara da budu reizabrani u svojim zemljama (pauza u evropskim integracijama, hendlovanje migrantske krize, generalna regionalna stabilnost). Sve te zahteve Vučić u manjoj ili većoj meri ispunjava, ili bar pokazuje spremnost da ih ispuni. U tom smislu, on se smatra pouzdanim partnerom, bar pouzdanijim od alternative. Opozicija je nepoznanica – fragmentirana, nedovoljno jaka da sprovede nivo kontrole koji SNS ima, sa nejasnim stavovima, sa akterima koji odstupaju. Vučić drži sve pod kontrolom i stoga sa njim može da se „radi posao“.

A demokratija, ljudska prava, ekonomska politika, korupcija? To nije problem zapada. To je na građanima Srbije da izaberu ako ih zanima.

 

Kada prestaje podrška?

Da li to znači da je svaki pritisak na režim, kao što je nedavni izveštaj Evropskog parlamenta, ustvari licemeran jer služi „zavrtanju ruke“, ako lokalni režim ne postupi u skladu sa spoljnopolitičkim očekivanjima? Ne nužno. I interesi unutar zapada su šaroliki, akteri heterogeni, a odlučivanje kompleksno – pa neki od njih zaista mogu biti zainteresovani za kvalitet demokratije. Ali zbog ukupnog pristupa zapadnih država, svaka takva inicijativa nosiće sa sobom sumnju da se radi o disciplinovanju.

U ranijem periodu, podrška „sumnjivim“ režimima bi obično prestajala kada bi se država dovoljno približila ulasku u Evropsku uniju, kako bi se ovim zemljama dozvolilo da uđu u EU bez bremena populističkih ili korumpiranih lidera. Takav slučaj je bio sa Sanaderom u Hrvatskoj ili Nastaseom u Rumuniji. Problem je što su evrointegracije sada praktično zaustavljene, pa nema ni uslovljavanja ovog tipa.

Milo Đukanović je još jedan očigledan primer, gde su zapadni akteri svesni da se radi o autoritarnom lideru u najmanju ruku sumnjivih kriminalnih i koruptivnih veza. Takav primer je bio i Gruevski, ali on je pao iz dva razloga: niz opozicionih strategija koje su uzdrmale režim, ali i pokazale održivu alternativu (takođe sa stanovišta međunarodne kooperativnosti), uz spoljnopolitički zaokret samog Gruevskog. U Albaniji je tu Edi Rama, gde je opozicija pokušala sa bojkotom lokalnih izbora, koji su održani sa bednom izlaznošću od 21 posto, a oko čega se niko na zapadu nije potresao.

Šta ostaje za opoziciju da bi se nametnula u takvoj unapred postavljenoj igri? Primeri Severne Makedonije i Crne Gore pokazuju da je promena možda i moguća. Šta je potrebno za nju? O tome u sledećem nastavku.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *