Foto: iStock
Rešavanje problema na održiv način zahteva sveobuhvatniji i inkluzivniji pristup. Postavlja se pitanje da li je neko win-win rešenje, gde bi sve strane bile zadovoljene, moguć.
Problem noćne buke u Beogradu već godinama je pitanje spora između grupa građana pogođenih bukom i ugostiteljskog sektora u Beogradu. Do sada je ovaj problem rešavan uglavnom ograničenjem radnog vremena lokala. Pored toga što ovakav pristup nije efikasno rešio problem, doveo je i do kontraproduktivnog sukoba u trouglu između grupa građana, gradske uprave i ugostiteljskih objekata u gradu.
Dok čekamo da nacrt zakona o zaštiti od buke uđe u skupštinsku proceduru, pitanje sa kojim se susrećemo je da li je moguće pomiriti sukobljene interese. Svakako će veliku ulogu u daljem rešavanju problema imati lokana samouprava, odnosno grad Beograd.
Šta je problem i kako je rešavan do sada
Prvi pokušaji da se pitanja noćne buke reše došli su za vreme mandata Dragana Đilasa kao gradonačelnika Beograda i uglavnom su se oslanjali na ograničenje radnog vremena lokala. Po otvaranju nekih novih zona noćnog života u Beogradu, poput Savamale, a zatim i Cetinjske ulice, te pojačane aktivnosti splavova na beogradskim rekama i većeg priliva gostiju iz inostranstva, novi zahtevi za rešenjem problema su došli i novim gradskim vlastima, oličenim u Siniši Malom i Goranu Vesiću. Ovde, u potrebi da brzo „nešto učine”, gradski čelnici okrenuli su se nekoj vrsti „čvrste ruke” – novim ograničenjima radnog vremena.
Međutim, iako ova rešenja zvuče na prvi pogled odlučno i obećavajuće, od početka je bilo jasno da će biti kontraproduktivna. Tamna strana ovih odluka isplivala je na površinu u poslednjih 5-6 godina.
Jedan deo problema bio je u samoj primeni – de facto su postojali lokali koji su se ponašali privilegovano, a inspekcijski nadzor često je bio neravnomeran – neki objekti bili su proveravani jako često, a neki nikad. O neefikasnosti primene svedoče primedbe građana na buku koje traju do dan danas – godinama posle donošenja ovih odluka.
Drugi deo problema je ništa manje dramatičan – ograničenja radnog vremena značajno su finansijski pogodila rastući ugostiteljski sektor u Beogradu. Posledica su bile velike – pad profita za lokale, redukcija poslova (često baš onih poslova koji su neophodni mladima da se finansijski osamostale i steknu prva iskustva), ali i pad prihoda od poreza za grad Beograd i za državu Srbiju. U svojoj studiji iz 2017. godine, Libertarijanski klub – Libek procenio je da je ugostiteljstvo u Beogradu istrpelo pad prometa i do 20%, oko 5 milijardi dinara, dok je procena da je budžet Srbije zbog ovog pada ostao uskraćen za oko 7 miliona evra, brojevi koji su u međuvremenu verovatno višestruko porasli. Naravno, postojeći pristup pogađa i sve oni koji odgovorno žele da uživaju u noćnom životu, oduzimajući im priliku da to čine.
Drugim rečima, problem nije rešen, a mnogi su izgubili prihode, posao i perspektivu, dok se stvorio nepotreban sukob.
Drugačiji pristup – i mir i zabava
Rešavanje problema na održiv način zahteva sveobuhvatniji i inkluzivniji pristup. Postavlja se pitanje da li je neko win-win rešenje, gde bi sve strane bile zadovoljene, moguć.
Novi zakon možda jeste osnova za to, ali će mnogo zavisiti od lokalnih samouprava. Dve stvari su neophodne da se dese da bismo bili bliže kvalitetnom rešenju.
Pored toga što je neophodno veće uključivanje kako pogođenih građana, tako i ugostitelja u proces regulacije, potrebno je i pravilnije definisati prioritete. Dobra vest je da je ovako nešto već rađeno u više država Evrope i da se bez većih izazova može primeniti i u Srbiji. U Danskoj, Berlinu i Lisabonu, na primer, lokali rade do jutarnjih sati, a stanovnici ovih gradova nisu otporniji na buku od Beograđana. Stvar je velikim delom u pametnijem, balansiranom pristupu regulaciji. Buduće rešenje moglo bi da podrazumeva nekoliko ključnih stavki:
Za početak, zaista se fokusirati na buku, a ne na radno vreme.
Ako je određeni ugostiteljski objekat dovoljno dobro zvučno izolovan ili jednostavno ne pravi buku, taj objekat bi trebalo da ima pravo da radi dokle želi. Neodgovorne objekte inspekcija može kazniti novčano, zatvaranjem ili oduzimanjem opreme. Na ovaj način, podstaklo bi se odgovorno ponašanje uz poštovanje slobode građana i privrede, a kažnjavalo neodgovorno ponašanje. Oprema kojom se buka meri i koja ovakav pristup čini mogućim postoji, a u medijima se pojavila informacija da Grad kreće da nabavlja dodatnu opremu za ove svrhe.
Ovo rešenje donelo bi nove troškove ugostiteljima, jer bi mnogi morali da ulože u izolaciju. Ali kao što za građane važi ono da „u centru grada ne mogu da očekuju mir kao da su u malom mestu”, i za ugostitelje važi pravilo da u gusto naseljenim zonama ne mogu da se ponašaju kao da su sami”. Nijedan pristup verovatno neće biti idealan, ali ovaj bi bio pravedniji i balansiraniji. Inicijalni trošak bi vodio povećanom prometu u budućnosti, a građani koji žive u blizini lokala imali bi mirniji život i san. Mnogi ugostitelji već su spremni na ovakvu vrstu ulaganja i kompromisa.
Zatim, neophodno je ograničiti svu buku, a ne samo buku iz lokala.
Građani se ne žale uvek na buku iz samih lokala već na takozvanu sekundarnu buku – buku koja dolazi sa ulice dok ljudi napuštaju lokale, čekaju taksi i slično. Za ovu buku nisu odgovorni sami ugostitelji, a njeno ograničavanje spada u domen Komunalne milicije i policije. Lokali bi mogli da se uključe, kroz upozorenja gostima da vode računa o komšiluku kada napušaju lokal (neki ovo već rade), pa čak i zapošljavanjem redara u vreme najveće posećenosti. Ovo predstavlja minimalan trošak i mnogi lokali bili bi spremni da ovo urade.
Treće, grad nije svuda isti!
Nacrt zakona donosi odredbe o zoniranju, a ovo bi valjalo iskoristiti tako da se napravi razlika u regulaciji u odnosu na rizik od buke u datom delu grada. Grad bi ovim mogao da se dodatno pozabavi i proglasi različite „zone noćnog života”.
Na primer, uže gradsko jezgro bi moglo da bude zona visokog rizika u kojoj važe strožija pravila – pored izolacije, lokali bi vikendom morali ovlaste redare koji upozoravaju ljude pri izlasku, dok bi patrole komunalne milicije, policije i inspekcija bile česte ili stalne u vreme najveće aktivnosti. Sa druge strane, lokacije udaljene od stambenih zgrada mogle bi da budu zone niskog rizika sa minimalnim ograničenjima. Između toga mogu postojati ralzličita rešenja za različite delove grada.
Ova stavka dodatno bi rasteretila građane koji trpe buku, a ugostiteljima i posetiocima objekata dale veću fleksibilnost.
Pametnija regulacija bi radila za sve
Pametnija regulacija je zapravo logičnija regulacija. Fokus na buku, a ne na radno vreme bi zasigurno smanjio buku kroz bolju izolaciju. Obračun sa sekundarnom bukom i zoniranje bili bi dodatni slojevi zaštite građana. Istovremeno, rastuća industrija zabave i ugostiteljstva nastavila bi sa razvojem, a bilo bi i više poslova, pre svega za one kojima je finansijska samostalnost potrebna a koji tek počinju da rade. I što je veoma bitno – bila bi ispoštovana potreba Beograđana da se opuste i zabave onako kako oni žele, sve dok svojim ponašanjem ne smetaju onima koji žele da se odmore.
Ceo sukob između pogođenih građana, lokala i grada Beograda, zapravo je neportreban, jer nijedna od ovih strana ne živi izolovano od ostalih. Vlasnici lokala, a i njihovi posetioci, često i sami žive u blizini bučnih objekata i nisu otporniji na buku od ostalih bilo da ta buka dolazi od saobraćaja, noćnog života ili bučnih komšija; građani koji se na buku žale, zapravo mogu imati veliku korist od daljeg razvoja ugostiteljstva u gradu, jer pored kvalitetnih mesta za opuštanje i druženje, grad postaje bolje mesto kroz stvaranje poslova za one kojima su potrebni. A svi i ugostitelji i građani i sam grad Beograd mogu imati koristi od prihoda koji se mogu uložiti u stvari korisne za ceo grad. Iz tog razloga, fokus bi trebalo da bude na rešenju, a ne na svađi, a odgovornost je na sve tri strane da se takav pristup primeni.
Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.
