Foto: iStock
Tekst je deo serijala “Srbija i strani kapital”
Apsolutno je nesporno da je RTB Boru bio neophodan (domaći ili strani) strateški partner sa kapitalom i znanjem, koga vlasti nisu uspele da pronađu skoro dve decenije posle demokratskih promena.
Borski proizvođač bakra, tri godine posle prodaje strateškom partneru iz Kine, gotovo je školski primer u kome se, u svetlu najnovijih globalnih geopolitičkih previranja i ekonomskih i ekoloških trendova, prelamaju svi elementi značaja i uloge Srbiji oduvek neophodnog stranog kapitala za ekonomski rast i privrednu modernizaciju.
Upravni odbor Luke Rijeka iznenada je poništio postupak davanja 50-godišnje koncesije za razvoj, poslovanje i upravljanje kontejnerskim terminalom i odlučio da pokrene novi tender. Od dve pristigle ponude za koncesiju kao već sigurnog pobednika svi su videli kinesku Ningbo Zhoushan Port Company, koja upravlja jednom od najvećih luka na svetu. Razlozi poništavanja postupka pretposlednjeg dana prošle godine nisu saopšteni, ali je odluka u poslovnim kuloarima protumačena kao rezultat pritiska Evropske unije. Primer Luke Rijeka nije usamljen. Wall street journal navodi da su zemlje od Baltika do Jadranskog mora (pored Hrvatske i Rumunija, Litvanija, Slovenija, Italija, Grčka) nedavno otkazale tendere na kojima su kineske državne kompanije imale pobedničku „siguricu” ili su pokrenule postupke za zabranu kineskim firmama da potpišu ugovore o investiranju. Postupci ovih država u skladu su s namerom Evropske komisije da spreči firme iz trećih zemalja da uz pomoć državnih subvencija preuzimaju kompanije u EU ili dobijaju poslove na javnim tenderima Iako se Kina nigde eksplicitno ne spominje, propis je direktno usmeren protiv Pekinga.
Svetska banka ukazala je nedavno da građani zapadnog Balkana „često udišu vazduh koji je među najzagađenijima na svetu i da je njegovo zagađenje vodeći faktor ekološkog rizika koji najviše doprinosi ukupnom broju smrtnih slučajeva i invaliditeta u ovom regionu, a negativno utiče i na životnu sredinu i ekonomiju”.
Kakve veze imaju ove dve vesti s Rudarsko topioničarskim basenom Bor, odnosno kompanijom Ziđin koper Srbija?
Najmanje, dvostruke.
Prvo, Ziđin koper Srbija je deo kineskog rudarskog konglomerata Zijin Mining Group, koji je 2018. godine kupio 63 odsto vlasništva RTB Bor. Kupoprodaja je obavljena po kratkom i netransparentnom postupku i odmah dobila status „kost u grlu” Evropske unije i aktuelnih evropskih integracija Srbije (zajedno s prodajom železare Smederevo takođe kineskoj kompaniji Hestil group) zbog mogućih državnih subvencija (rudna renta, cena električne energije) i ekologije. S obzirom na novu postpandemijsku politiku EU sve je prisutnije pitanje može li Ziđin koper Srbija doživeti sličnu sudbinu kao riječka Luka?
Drugo, brojne ekspertske nevladine organizacije i udruženja građana upiru prstom u Ziđin koper Srbija kao jednog (pored termoelektrana i železare u Smederevu) od najvećih zagađivača vazduha, vode i zemlje odgovornog za pogoršanje zdravlja stanovnika Bora i okoline. Najsvežiji slučaj registrovan je u maju kad su dozvoljene količine sumpor dioksida u vazduhu u Boru nekoliko puta u više dana bile daleko iznad zakonom dozvoljenog nivoa, što je nateralo kinesku kompaniju da zaustavi rad Topionice i krene u njen remont a nevladine organizacije da traže krivičnu odgovornost vlasnika kompanije.
Borski proizvođač bakra, tri godine posle prodaje strateškom partneru iz Kine, gotovo je školski primer u kome se, u svetlu najnovijih globalnih geopolitičkih previranja i ekonomskih i ekoloških trendova, prelamaju svi elementi značaja i uloge Srbiji oduvek neophodnog stranog kapitala za ekonomski rast i privrednu modernizaciju.
Apsolutno je nesporno da je RTB Boru bio neophodan (domaći ili strani) strateški partner sa kapitalom i znanjem, koga vlasti nisu uspele da pronađu skoro dve decenije posle demokratskih promena. U tom tumaranju za vlasnikom/strateškim partnerom pokazala se sva beda državnog vlasništva i partijskog upravljanja tim preduzećem. I vlast, ali i srpska javnost olako su prešli preko podatka da su borskom Kombinatu, sve dok nije prodat, opraštane desetine miliona evra poreza i računa za struju i tolerisano katastrofalno upravljanje. Ne manje od dve milijardu evra za desetak godina država je uludo potrošila pokušavajući da održi vlasništvo nad borskim Kombinatom i dokaže svoje menadžersko umeće. Veliko finale državnog fijaska u Boru bila je izgradnja nove Topionice, koju je započela prethodna a finalizirala aktuelna vlast (poveznica te dve vlasti bio je ministar ekonomije) čija je cena s planiranih 135 miliona evra narasla na 302 miliona evra bez da je ikada poreskim obveznicima položen račun za taj trošak i procesuirani odgovorni za moguću pljačku i korupciju. Topionica je počela da radi 2015. godine a šest godina kasnije njen kineski vlasnik saopštio je (14. maja 2021.) da je „zbog povišenih vrednosti sumpor-dioksida na pojedinim mernim mestima u Boru odmah zaustavio rad konvertora i proizvodnju prilagodio dotrajaloj metalurškoj opremi”. Dotrajaloj!!! Posle samo šest godina rada???
Ispostavilo se da je ekološki apsekt kuproprodajnog ugovora između kompanije Zijin mining group i države Srbije postao kolateralna žrtva modela burazerske (bratske) trgovine borskim Kombinatom. Potreba srpske vlasti da dokaže svoju sposobnost i brže-bolje nađe strateškog partnera RTB Boru nadjačala je dugoročnu brigu i strategiju za zdravu sredinu ali i trezvene procene međunarodnih implikacija tog posla. Umesto nekog svetski poznatog konsultanta (BSG, na primer), koji bi procenio sve aspekte takvog strateškog partnerstva, posao traženja kupca i ugovoranja prodaje preuzelo je neovlašćeno lice i amater u tom poslu.
Odluka da kineska kompanija Zijin Mining Group dokapitalizuje RTB Bor s 350 miliona (a ne s 1,4 milijardu dolara kako je srpska vlast tvrdila. Razlika je kapital za investiranje koji se obezbeđuje iz poslovnog prihoda borskog Kombinata) i tako postane vlasnik 63 odsto udela kompanije bila je slaganje još jedne kockice u ”kineskom mozaiku” spoljnopolitičke orijentacije predsednika Aleksandra Vučića koji je procenio da nova politika nesvrstanosti (model „tri stolice”) može biti blagotvorna po ekonomski razvoj Srbije. Taj impresivni „mozaik”, za sada, čine kineske kompanije Hestil, Linglong, Xingyu Automotive Lighting Systems, Yanfeng, CMEC, Power China, Huawei i infrastrukturni objekti (most Zemun-Borča, pruga Beograd-Budimpešta, autoput Miloš Veliki). Stručnjaci za strana ulaganja i ekonomski eksperti s dovoljno argumenata pokazali su da najveći deo kineskih ulaganja nisu klasične investicije (kako srpska vlast tvrdi) nego, uglavnom, državni i ne baš povoljni krediti dobijeni u nestransparentnim međudržavnim sporazumima koje ekskluzivno dogovaraju i sklapaju predsednici Kine i Srbije, Si Đinping i Aleksandar Vučić. Cena (kamata), grejs period i ročnost, povlastice i ostali uslovi otplate ostali su skriveni od očiju domaće ali i međunarodne javnosti koja ima sve manje razumevanja za kinesku ”avanturu” Srbije.
Vučićev izbor „treće stolice” samo je nastavak spoljnopolitičke diversifikacije privlačenja stranog kapitala koju je započeo politički tandem Boris Tadić (predsednik)-Vojislav Koštunica (premijer), uvođenjem „druge stolice” i predavanjem srpske energetike u naručje Rusije – davanjem monopola Gaspromnjeftu u srpskom naftno-gasnom sektoru i (srećom) neuspelim pokušajem da EPS prodaju ruskoj državnoj firmi Inter Rao. Vučićev potez ključni je spoljnopolitičko-ekonomski zaokret Srbije u 21. veku, iako srpski predsednik ritualno ponavlja kako je strateški interes države priključenje Evropskoj uniji.
Inače, „prva stolica” srpske strategija privlačenja stranog kapitala, znanja i tehnologije bila je opredeljenje demokratskih vlasti posle 2000. godine da se oslone na Sjedinjene Američke Države i Evropsku uniju odakle su i došli neki od najpoznatijih investitora (US Steel, Michelin, Lafarge, Philip Morris, BAT, Aktavis, Karlsberg, Siemens).
Šta je presudilo da Vučićeva „treća stolica” bude Kina ostaje nepoznanica. Ali, u svim dosadašnjim aražmanima s kineskim kreditorima/investitorima postoje neke zajedničke karakteristike koje odslikavaju kvalitet te saradnje: presudna uloga dva predsednika, netransparentnost, skrivena korupcija, niska ekološka svest. Sve to efektno je sublimiranu u jednom slučaju – prodaji RTB Bor.
Prodaja RTB Bora počela 18. jula 2018. godine kad je Vlada Srbije raspisala javni poziv za izbor strateškog investitora. Vreme za podnošenje prijava bilo je mesec dana i rok je istekao 20. avgusta 2018. A mesec dana po zatvaranju javnog poziva, 17. septembra 2018. potpisan je s kineskom kompanijom Zijin mining group ugovor o strateškom partnerstvu za RTB Bor. To znači da je Ziđin imao samo mesec dana (18. jul-20. avgust) da dostavi ponudu i da uradi due diligence studiju (tehnička, finansijska, ekološka, pravna, kadrovska), da analizira pravno-sistemski ambijent u Srbiji, sačini biznis plan i sagleda opravdanost ulaganja. Šta taj navrat-nanos završen posao sugeriše? Pa da je, recimo, aranžman dogovoren godinu dana ranije na sastanku „u četiri oka” predsednika dve države, Vučića i Si Đinpinga i da je sve posle toga bila formalnost. To onda znači da je kompanija Ziđin nesumnjivo bila insajderski, privilegovani partner i da je taj dil moguće bio podložan koruptivnim radnjama. Tu se krije i odgovor na pitanje šta piše u kupoprodajnom ugovoru a domaća javnost o tome nije upoznata – koliko godina će Ziđin da plaća rudnu rentu po dogovorenoj ceni, da li dobija nižu cenu električne energije i gasa, kolika je minimalna zarada u Kombinatu, kako izgleda detaljan ekološki plan zaštite vode, vazduha i zemlje i kakve su po tom pitanju obaveze kupca. Primera radi, Ziđin nikada nije saopštio podatke o stepenu zagađenosti koje je zatekao preuzimanjem RTB Bor i planovima šta će preduzeti i u kom periodu da otklonite uzroke. Umesto toga, Ziđin koristi SNS strategiju – čim ga udruženja građana i ekspertske organizacije uhvate u trovačkim aktivnostima i prekomernom zagađivanju životne sredine oglasi se pi-ar agencija koja izdeklamuje fraze tipa kako će „Novo Cerovo biti prvi zeleni rudnik u Srbiji”, da je za šest godina ”u upravljanje životnom sredinom i ekološku obnovu kompanija uložila 77,68 miliona dolara” (baš polovinu od obećanih 136 miliona do 2024.) ili „Bakar bi mogao da postane crveno zlato”.
Nedavno priznanje prekomernog zagađenja vazduha sumpor dioksidom i nešto ranije otkriveno zagađenje Borske reke i Peka (što je građane Kučeva ostavilo bez pijaće vode) pomno se beleži u Evropskoj uniji koja je na svojoj agendi ozdravljenja privrede posle ekonomske krize i pandemije Kovid-19 visoko postavila ciljeve zasnovane na zelenoj ekonomiji i nultoj toleranciji prema zagađivačima. Tu temu evropski zvaničnici uporno nameću kineskom predsedniku Si Đinpingu i traže opipljive korake Kine za smanjivanje zagađenja i zaštitu prirodne sredine. Inače, zbog posledice zagađenja iz Bora, koje ugrožava njihove građane Rumunija i Bugarska najavile su tužbe protiv Srbije.
Ništa manji, ako ne i mnogo veći, problem koji stiže iz Brisela a tiče se Srbije (pa i borskog proizvođača bakra) je generalna promena evropske spoljnopolitičke strategije prema Kini. Od strateškog partnera Kina je za EU postala strateški rival kome se više ne sme gledati kroz prste kao nerazvijenoj državi koja nekažnjeno krade patente i slobodno kupuje strateške kompanije po Evropi. „EU prestaje da bude naivna, Kina predstavlja partnera za saradnju ali i ekonomskog konkurenta i sistemskog suparnika”, poruka je iz Brisela. Otkako je počela pandemija Kovid-19 na kineski novi „put svile” (platforma „17+1”) u Evropskoj uniji ne gleda se više s oduševljenjem i dobrodošlicom kao pre pandemije. Naprotiv. Litvanija je već odlučila da napusti tu evropsko-kinesku alijansu. A Italija, iako je 2019. godine potpisala strateške sporazume i pristupila kineskoj infrastrukturnoj inicijativi „Put i pojas” kao prva članica grupe G7, sada pod pritiskom Brisela i domaće javnosti uvodi zaštitu za automobilsku i industriju čelika od nasrtljivog kineskog preuzimanja. Sve su učestaliji pozivi vladu da zaštiti proizvođača kamiona i autobusa Iveco kao stratešku imovinu od prodaje kineskoj grupaciji FAW. Za očekivati je da relativno brzo grupa „16+1” izgubi većinu evropskih članica.
Hoće li EU u jednom trenutku i u okviru strategije odbrane od kineske investicione halapljivosti posegnuti za protekcionističkim merama prema pojedinim kineskim robama? Da, recimo, pooštri uvoz kineskog bakra iz Bora, kao što je to učinila pre dve godine uvodeći preferencijale (kvote) na kineski čelik iz Smedereva. To je za sada nepoznanica, ali takvu reakciju EU ne bi trebalo isključiti s obzirom na strategiju i tempo zaoštravanje globalnih ekonomski (i političkih) odnosa. Srbija već ima neprijatno iskustvo s tom evropskom praksom jer su kvote značajno ugrozile poslovanje železare Hestil u Smederevu i primorale srpskog predsednika da za jednom svečanom večerom u Briselu moljaka evropske zvaničnike da malo progledaju kroz prste Srbiji, s obzirom na presudni značaj Železare u spoljnotrgovinskom bilansu zemlje. S ovako masivnim kineskim učešćem u vlasništvu domaćih kompanija iz strateških industrija (crna i obojena metalurgija) i kineskim širenjem u infrastrukturi Srbija u postkrizno vreme, koje oblikuje pandemija Kovid-19, postaje ranjiva i suviše izložena rizicima evropske odbrambene strategije prema Kini. U kontekstu novih međunarodnih odnosa Srbija bi morala da povede računa kad i ako bude morala da rešava još jedna akutan privredni problem – Fabriku automobila – ukoliko Fijat odluči da se povuče iz zajedničkog dila sa državom Srbijom. U Beogradu se često čuje da to neće biti problem jer će u Kragujevac odmah „uskočiti Kinezi”. Pitanje je, međutim, s koliko bi se blagonaklonosti u Briselu gledalo tako značajan ulazak Kineza i u srpsku autoindustriju.
Odnosi Kine sa Evropskom unijom i SAD definitivno su poremećeni i teško da će se ikada vratiti na pretpandemijska podešavanja. S tog stanovišta srpska strategija nesvrstanosti teško da može biti održiva na dugi rok. Krhku politiku miroljubive koegzistencije (sedenje na tri stolice) i dosadašnje ekonomske benefite srpske saradnje s Kinom mogao bi da naruši samo jedan naizgled mali potez Evropske komisije – odluka da uvede preferencijale i tako učini skupljim kineski bakar iz Bora na evropskom tržištu. Dogodi li se to, sve dosadašnje računice o isplativosti kineskog strateškog partnerstva u Boru menjaju predznak. A da se EU (uz pomoć SAD) ne šali, na svojoj koži osetile su, za sada, Hrvatska i Italija.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.
Novinar