Foto: iStock
Ako vode nema dovoljno – razlog tome su mali kapaciteti prerade vode, a pošto je ovo problem koji se javlja gotovo svake godine, znači da je pravi način njegovog prevazilaženja povećanje kapaciteta i proizvodnja veće količine pijaće vode.
Već nekoliko dana postoje problemi sa snabdevanjem vodom po rubnim opštinama Beograda. Ovo nije nešto novo – tokom visokih letnjih temperatura potrošnja vode se značajno povećava, ali proizvodnja vode koja nije optimizovana to ne može da isprati. Tako je bilo i ranijih godina, naročito tokom vrelih talasa. Isto je i sada potrošnjom električne energije, koja tokom vrelih dana vrtoglavo raste.
Povodom toga se oglasio nedavno čak i gradonačelnik Radojičić, koga baš i ne viđamo puno po medijima za razliku od njegovog zamenika Vesića. On je izjavio da su i požari po trafo stanicama u Beogradu posledica prevelike potrošnje struje zbog korišćenja klima uređaja, a da su glavni krivci za nedostatak vode nasi sugrađani koji se „neodgovorno ponašaju“ time što vodu koriste za pranje betona, zalivanje bašti i punjenje bazena.
Gradonačelnik je onda opomenuo deo sugrađana da se ponašaju nesavesno, jer previše troše vode. Ali da li su zaista krivi ljudi koji koriste vodu više sada kada je napolju vrelo za to što nema vode? Ili krivca treba tražiti negde druge?
Odgovornost i JKP Vodovod
Retki su primeri u kojima bismo mogli da opravdamo to da država ne obezbeđuje dovoljno pijaće vode za svoje stanovništvo – na primer u slučaju jako nerazvijenih zemlja, velikih suša ili siromaštva vodom. Srbija se po nivou razvoja prema podacima Svetske banke računa u zemlje višeg srednjeg nivoa razvoja („upper middle income“). Dakle, dosta smo siromašniji od Nemačke ili čak Slovačke, ali Srbija nije baš Burkina Faso, pa da je razumljivo da ima probleme u orgaizovanju osnovnih državnih usluga kao što je pristup pijaćoj vodi. Takođe, Srbija se ne nalazi u nekom geografskom regionu koji je siromašan vodom, kao veliki broj zemalja na Bliskom istoku koje su praktično u pustinji. Sveže vode u Srbiji ima puno – kroz našu teritoriju prolazi i jedna od najvećih evropskih reka. Takođe nismo trenutno ni pogođeni sušom, kao što je to bio slučaj 2012. godine.
Prema tome, glavni razlog za nestašice vode mora da leži u kapacitetima JP Vodovod i kanalizacija da podmiri privremeni rast tražnje usled visokih temperatura – jer kada je pakleno vruće, ljudi se više tuširaju i češće peru veš, ali zato i zalivaju baštu da im ne uvene cveće i pune bazene da bi se okupali i rashladili. To je potpuno normalna ljudska reakcija. Ako vode nema dovoljno – razlog tome su mali kapaciteti prerade vode, a pošto je ovo problem koji se javlja gotovo svake godine, znači da je pravi način njegovog prevazilaženja povećanje kapaciteta i proizvodnja veće količine pijaće vode.
Ono što je posebno poražavajue jeste to, što prema podacima samog JKP Vodovod i kanalizacija vode ima dovoljno, ali se ona izgubi u sistemu. Prema izveštaju o radu za 2019, proizvedeno je ukupno 191,3 miliona metara kubnih pijaće vode, od čega je u potrošnju potisnuto 174,8 miliona. Ali gubici iznose skoro trećinu vode iz sistema – 55,2 miliona metara kubnih ili 31%.
Odnos vode za potrošnju i gubitaka, u milionima metara kubnih pijaće vode. Izvor: Izveštaj o radu za 2019. godinu JKP Vodovod i kanalizacija.
Odnos kategorija potrošnje vode, u milionima metara kubnih pijaće vode. Izvor: Izveštaj o radu za 2019. godinu JKP Vodovod i kanalizacija.
Kada se pogledaju detaljnije podaci o gubicima, samo manji deo ovih gubitaka je posledica nelegalnih priključaka (krađe vode) ili grešaka u merenju (izmerena je manja potropšnja od aktuelne) već lavovski deo odlazi na gubitke usled procurivanja i prelivanja na rezervoarima, curenja na transportnim i distributivnim cevovodima i na samim priključcima. Drugim rečima, usled lošeg sistema čak četvrtina vode potisnute u sistem za potrošnju jednostavno iscuri u zemlju.
Nestašice ili poskupljenje?
Kada se nađemo u situaciji gde tražnja prevazilazi ponudu, postoje dva načina za njihovo susretanje. Prvi način je racionisanje, čime se ograničava potrošnja, ali cene ostaju iste. Na ovaj način je veštački kreirana nestašica: veliki broj ljudi i dalje želi da kupi dati proizvod, ali njega jednostavno nema. Ovo je bio način kako je uglvnom bio rešavan problem 1990-ih kod nas kada niste mogli da kupite onoliko mleka, ulja ili šećera koliko želite, već je svaki kupac mogao da kupi po određenu manju količinu, na primer dva litra mleka ili ulja. Ovaj način je zbog tehničke prirode veoma teško primeniti u vodovodnom sistemu, jer je gotovo nemoguće izvršiti racionisanje – nestašice vode nastaju samo u pojedinim delovima grada kao što su Grocka ili Mladenovac, ne svuda. Osim toga, ako isključite vodu na primer Vračaru na dva sata dnevno, to ne znači da će se potrošnja vode smanjiti, već da će samo da se prebaci iz onih časova kada vode nema u one kada je ima, ali će otprilike ostati ista.
Drugi način da se prevaziđe nestašica jeste promena cena. Veća tražnja od ponude znači da je moguće povećati cenu datog proizvoda – usled čega dolazi do promene ponašanja kupaca. Na ovaj način će se tražnja ponovo susresti sa ponudom, samo po višoj ceni nego pre. Nestašica neće biti. Ovaj mehanizam cena znači da ako voda bude bila skuplja određeni broj ljudi razmisliti da li da je olako troši – umesto da preko cenovnog mehanizma apeluje na novčanike neumerenih potrošača. Vodovod je za sada odlučio da apeluje na njihov osećaj zajedništva i humanosti. Stoga nije ni čudo da se situacija još uvek nije poboljšala – ovakvi apeli retko kada funkcionišu u praksi, ali su zgodni za političare, jer menjanju fokus sa toga ko je glavni uzročnik problema – to više nije komunalno preduzeće koje loše radi svoj posao, ni političari koji su postavili njegov menadžment, već nesavesne komšije. Slični apeli 2014. za vreme velikih poplava da ne treba praviti zalihe flaširane vode da bi je ostalo za one kojima je stvarno potrebna ili za vreme pandemije 2020. da se ne kupuju tone toalet papira ili litri asepsola da bi ga ostalo dovoljno za sve, takođe su nam pokazali da apeli na savest ne daju baš dobre rezultate.
Imajući u vidu da je ovaj pritisak na potrošnju vode sezonski i da traje samo leti tokom velikih vrućina znači da cena vode ne treba da se menja tokom cele godine, već samo po potrebi. Drugim rečima, cena vode reba da se koriguje samo onda kada preti da dođe do nestašice kao što je to sada slučaj. Najlakše je urediti da se cena vode tokom letnjih meseci povećava za određeni procenat, na primer tokom juna, jula i avgusta. Ali najbolje rešenje je ono koje neće biti linearne nego će zaista gađati izvor problema: velike potrošače. Može se urediti da se cena vode automatski povećava onda kada se poveća nivo potrošnje u odnosu na postavljene granične vrednosti tokom godine bez obzira na kalendarske ili vremenske prilike, i to čak da bude postepeno kaskadno povećanje koje će u obzir da uzme i količinu potrošene vode – tako da porast cene vode najmanje pogodi obična domaćinstva, a najviše one koji troše baš puno vode jer imaju velike bazene ili (što je mnogo češće slučaj), koji koriste vodu iz vodovoda za zalivanje bašti i voćnjaka.
Samo ova mera može da dovede do racionalnije potrošnje vode, i samim tim, do ukidanja nestašica vode. Još ako bi se ova sredstva koristila za unapređenje vodovodne mreže i smanjenje gubitaka vode na distributivnoj mreži, što bi značajno olakšalo situaciju, utoliko bolje. Ali ovo je politički nepopularno – svi potrošači će čuti za poskupljenje vode pa će biti nezadovoljno čak i ako ih ono ne bude pogodilo, a retko ko će ovu meru povezati sa time što i dalje ima pristup pijaćoj vodi. Umesto toga, verovatno ćemo i dalje slušati političare kako apeluju da vodu treba racionalno trošiti, a deo naših sugrađana će i dalje biti suočen sa nestašicama pijaće vode u XXI veku.
Glavni urednik Talasa