Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock

Ako imate decu, ili dugo sećanje na sopstvene traume od igle i uboda, svesni ste da deca ne vole vakcine. Otac dve ćerke, Hileman je takođe toga bio svestan i tako je 1971. nastala prva kombinovana vakcina – MMR, koja umesto 3 uboda zahteva samo jedan.

 

Imena brojnih naučnika koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji i budućnosti ljudske civilizacije, dobro su poznata. Proslavljeni su kroz državna i naučna priznanja, pisana i filmska dela i usmena predanja i mitove.

Međutim, neki su se provukli ispod radara popularne kulture i opšte poznatosti i priznatosti, iako bez njihovog dela ne bi bilo sveta kakav poznajemo danas (cinici bi rekli da to možda i nije tako loše). Bez Normana Borlaua ne bi bilo zelene revolucije i Maltusova predviđanja opšte gladi i pomora ljudske civilizacije bi, vrlo moguće, bila ostvarena sa rastom populacije. Dženifer Dudna je otkrila način za primenu CRISPR tehnologije precizne izmene gena koja može imati nesagledive posledice po budućnost medicine i čoveka uopšte. Džozef Lister je pionir sterilizacije ruku i opreme s kojima se vrše hirurški zahvati i bez njegove spoznaje čovečanstvo bi nastavilo da pati zbog ogromnog postoperativnog mortaliteta. Džonu Bardinu možemo zahvaliti na teoriji superprovodnosti i tranzistorima i informatičkom dobu…

Lista je preduga, a na njenom vrhu zasluženo stoji čovek kome možemo zahvaliti na tome što smo živi posle desete godine – Moris Hileman.

 

Rano detinjstvo i rad

Hileman je rođen 1919, u jeku Španske groznice, opake pandemije gripa koji je ubio više ljudi nego Prvi svetski rat, u Majls Sitiju u američkoj saveznoj državi Montani. Kao poslednje od osmoro dece, zauvek je nosio krivicu zbog smrti svoje majke 2 dana nakon porođaja. Zbog teških materijalnih okolnosti (i možda budenbrokovske mržnje oca prema sinu koji je „ubio“ majku) rastao je odvojen – svega nekoliko stotina metara, od svoje braće i sestara, na farmi kod tetke. Iako je imao redovan kontakt sa svojom porodicom, zajednicom i crkvom i bio svestan njihovih konzervativnih i religijskih stremljenja, on je težio knjigama poput „Porekla vrsta“ i raspravljao se sa lokalnim parohom oko religijskih paradoksa. Njegova skepsa prema utanačenim pravilima, prgavost i intuitivno korišćenje naučne misli i logike odveli su ga na put korenite promene kvaliteta života svakog čoveka na svetu – preko Državnog univerziteta u Montani i potom Univerziteta u Čikagu, gde je 1944. odbranio doktorsku disertaciju dokazom da je klamidija bakterija (koja se može lečiti antibioticima), a ne virus i već na početku karijere duge više od pola veka dao važan doprinos ljudskom (seksualnom) zdravlju.

Brojni pozivi da ostane u akademiji i bavi se naukom iz fotelje su ostali neuslišeni. Moris je želeo da svoje znanje i strast za naukom ukombinuje sa željom da promeni svet i pogotovo da pomogne deci koja pate od ogromnog broja danas zaboravljenih bolesti; to je mogao da uradi jedino u jednoj od farmaceutskih kuća, koje su tada izdvajale ogromne iznose za naučnoistraživački rad na vakcinama. Prvi veći projekat na kom je radio u firmi E. R. Squibb and Sons je vakcina protiv Japanskog encefalitisa – bolesti koja je na pacifičkom bojištu komarce činila ubojitijim od japanske pešadije. Hilemanova vakcina, nastala u rekordnih 30ak dana, utkala je put proboju Marinaca do Okinave skoro koliko i amfibije i razarači koji su ih prevozili.

Moris je želeo da svoje znanje i strast za naukom ukombinuje sa željom da promeni svet i pogotovo da pomogne deci koja pate od ogromnog broja danas zaboravljenih bolesti.

Godine 1948. zapošljava se u Volter Rid Vojnom Istraživačkom Institutu gde se pretežno bavi respiratornim bolestima. Tamo dolazi do jedne od najvažnijih spoznaja u antiepidemijskim istraživanjima – da virus gripa trpi sezonske promene koje ga čine nemogućim za identifikaciju od strane imunog sistema, te je prethodno stečeni imunitet beskoristan. Ovaj proces, nazvan „drift and shift“ i dalje je baza modernih vakcina protiv gripa. Svoju teoriju je u praksi testirao 1957, tokom epidemije Azijskog gripa, koji je započeo porastom broja zaraženih u Hong Kongu. Nabavio je uzorke krvi pacijenata, uporedio sa uzorcima zdravih ljudi širom sveta i uverio se u to da imunitet ne postoji. Hileman je stavio svoju reputaciju na kocku i odlučio da zatraži masovnu preventivnu proizvodnju vakcine za virus koji još uvek ima relativno mali broj ljudi i koji nije predstavljao neposrednu i vidljivu opasnost po svet, budući da je bio lociran na jednoj tački planete. Kada je virus u sezoni 1957/58 došao do Amerike, dočekalo ga je 40 miliona doza vakcine. Hileman je spasao nebrojene živote svojom pravovremenom reakcijom.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Merk i MMR

Do svojih najvažnija otkrića, međutim, Hileman dolazi u Merk institut za terapeutska istraživanja, gde krajem 1957. postaje nadzornik laboratorije koja se bavi istraživanjem virusa i vakcina. Veština liderstva i, ništa manje, oštrog karaktera koji je odbijao treninge senzitivnosti koji su mu često nametani zbog prekomernog psovanja, pokazala se odsudnom koliko i njegovo beskrajno znanje u oblasti kojom se bavio. Tražio je, i dobio, punu autonomiju nad svojim timom, zgrabio je Merk za kragnu i poveo ih u neka od najvažnijih otkrića u istoriji medicine.

Prvi projekat kojim se bavio u Merku bio je masovna proizvodnja vakcine protiv dečije paralize koju je napravio Džonas Salk. U puštanju te vakcine na tržište došlo je do jedne od najvećih bioloških katastrofa u istoriji Amerike – jedna kompanija, koja je proizvodila vakcinu po Salkovim protokolima, iste nije ispoštovala do kraja i u vakcini je bio živ virus. 120.000 dece je obolelo od dečije paralize, od toga desetine hiljada sa trajnim posledicama. Međutim, ono što je zaustavilo Hilemanov dalji rad na ovoj vakcini je izolovanje SV40 virusa, koji je kod životinja izazivao rak. Iako se kasnije pokazalo da kod ljudi to nije slučaj (srećom, jer je već desetine miliona dece bilo vakcinisano širom sveta), Hileman je bez obzira na užasan finansijski udar po svoju kompaniju obustavio sve aktivnosti na ovom proizvodu.

Bezbednost je postala najvažniji arbitar njegovog rada.

Prvo „M“ u MMR bile su zauške (mumps). Iako kod mnoge dece prođu bez tragičnog ishoda, u velikom broju slučajeva završavale su se virusnim infekcijama mozga i drugim komplikacijama koje su vodile i do smrti. Da bi počeo da radi na vakcini protiv zauški, bio mu je potreban uzorak virusa koji ne inficira mozak. Našao ga je u svom domu, jedne noći kada ga je ćerka Džeril Lin probudila da mu se požali da joj nije dobro. Kratkim pregledom, utvrdio je da boluje od zauški, rekao joj da se vrati u krevet i otišao do laboratorije po bris i epruvetu. Te noći, Hileman je od ćerke uzeo uzorak virusa („the Jeryl Lynn strain“) zahvaljujući kom će 4 godine kasnije vakcinisati svoju drugu ćerku, Kirsten, među prvim eksperimentalnim primaocima novostvorene vakcine. Za masovnu upotrebu odobrena je 1967. Kako je jedan novinar tada primetio, Džeril Lin se potupno oporavila od zauški, ali zauške se nikad nisu oporavile od Džeril Lin – nakon primene ove vakcine, slučajevi su opali za više od 99,99%.

Da bi počeo da radi na vakcini protiv zauški, bio mu je potreban uzorak virusa koji ne inficira mozak. Našao ga je u svom domu, jedne noći kada ga je ćerka Džeril Lin probudila da mu se požali da joj nije dobro.

Sledeća meta bile su male boginje, od kojih je, po podacima SZO iz tog vremena, godišnje umiralo više miliona dece. Prva vakcina napravljena je 1963, ali je davala jaku kliničku sliku i nije bila dovoljno bezbedna. Hilemanova doktrina bila je „slaba ili nikakva klinička slika, ali snažan imuni odgovor“, dok je rezultat mnogih vakcina bio ili preslab imuni odgovor ili prejaka klinička slika. Postao je majstor atenuacije, procesa slabljenja virusa uzgajanjem u jajima. Za ovo je čak širom Amerike tražio vrlo retku vrstu kokošaka koje ne obolevaju od leukemije, tada prevalentne bolesti kod mnogih sorti. To je bilo drugo „M“ u MMR – measles, odobrena od strane FDA 1968.

Rubeole, ili Nemačke boginje, su „R“ u MMR, jedan od vodećih uzroka defekata kod tek rođene dece ukoliko se trudnica zarazi njima u ranoj trudnoći. Epidemija 1964/65 u SAD ostavila je za sobom hiljade takve novorođenčadi i Hileman je postao svestan akutnog problema s kojim se društvo suočava i patnje koju on nanosi. 30.000 dece je bilo mrtvorođeno, a 20.000 imalo ozbiljne defekte, poput moždanih i srčanih oštećenja, slepila ili gluvoće. Na predlog Meri Lasker, jedne od najvećih filantropkinja tog vremena i osobe koja je kroz svoje delovanje i zagovaranje pokrenula Niksonov „rat protiv raka“, Hileman se udružuje sa vladinim istraživačima iz Vašingtona i ubrzava njihov rad na vakcini protiv rubeola. Izolovan je HPV-77 soj kao najpogodniji za vakcinu a vakcina odobrena 1969. od strane FDA i sledeća epidemija se nije desila nikada. Hileman je, otkrivši nekoliko godina kasnije da je Stenli Plotkin napravio bolju vakcinu, iz soja RA-27/3, odlučio da svoju vakcinu zameni njegovom. Rubeole su 2005. potpuno iskorenjene u SAD.

Ako imate decu, ili dugo sećanje na sopstvene traume od igle i uboda, svesni ste da deca ne vole vakcine. Otac dve ćerke, Hileman je takođe toga bio svestan i tako je 1971. nastala prva kombinovana vakcina – MMR, koja umesto 3 uboda zahteva samo jedan.

Među više od 40 vakcina koje je napravio, nalazi se i jedna koja je pomogla čovečanstvu u misiji iskorenjivanja gladi – vakcina protiv raka kod kokošaka. Ova vakcina direktno je uticala na eksponencijalni rast pileće i industrije jaja i time na popularizaciju piletine kao priuštivog i kvalitetnog izvora proteina. Nakon toga, napravio je i prvu vakcinu protiv ljudskog raka – Hepatitisa B, virusa koji je zaslužan za rak jetre. Nastala je 1981. od najopasnije početne materije, krvi inficiranih ljudi, i koincidirala je sa početkom epidemije AIDS-a u SAD. Iako je lično primio eksperimentalnu dozu (zajedno sa još 8 kolega iz Merka), iako je virus u krvi prolazio kroz trostruki proces ubijanja, iako je 5 godina uspešno primenjivana na ogromnom broju ljudi, vakcina je izgubila bitku sa onim protiv čega nauka može malo toga da učini – javnim mnjenjem i strahom. Ovu vakcinu je morao da napusti, ali je u narednoj deceniji napravio vakcinu koja je odobrena 2000. za upotrebu u celom svetu i koja se ne pravi od ljudske krvi već genetskom rekombinacijom.

Kao što svaki Betmen ima svog Džokera, tako je i Hileman imao Enrdjua Vejkfilda, poznatog po „otkriću“ da MMR vakcina izaziva autizam. Dokazano je da je Vejkfildova studija potpuno falična, njegov članak iz Lanseta je povučen i on lišen medicinske licence, ali i dalje crni oblak njegovog „istraživanja“ stoji nad percepcijom javnog mnjena kada je u pitanju MMR.

 

Pozni rad i zasluge

Godine 1984, Hileman je ušao u dob kada je penzija u Merku bila obavezna. Čovek koji je verovao da odmor dolazi tek kada rigor mortis nastupi, ostao je, u savetodavnoj ulozi, blizak istraživanjima, doživevši vreme u kom je investiranje u vakcine od strane kompanija sve više opadalo. Vakcine nisu Viagra ili Prozak, uzimaju se uglavnom jednom u životu ili jednom godišnje kada su sezonski virusi u pitanju i predstavljaju mizeran deo profita farmaceutskih kompanija. Takođe je doživeo generacije roditelja i lekara koji nikada nisu svojim očima videli bolesti na čijem iskorenjivanju je on radio i koji su se više plašili (prenaduvanih i izmišljenih) neželjenih efekata vakcina nego smrtonosnih i obogaljujućih bolesti koje one sprečavaju. Kako je Entoni Fauči jednom rekao (i pokvaren sat tačan je dva puta dnevno – prim. aut), mnoge od vakcina koje primamo su protiv bolesti koje ne dobijamo i potpuno zaboravljamo kakvu one pustoš za sobom mogu da ostave. Donekle zahvaljujući samom Hilemanu, nastupila je potpuna socijetalna amnezija kada su epidemije u pitanju. Nakon decenija rada protiv virusa i bakterija kao glavnih neprijatelja, u svojoj poznoj starosti susreo se sa novom vrstom, ovog puta društvenog patogena – antivakserima.

Nakon decenija rada protiv virusa i bakterija kao glavnih neprijatelja, u svojoj poznoj starosti susreo se sa novom vrstom, ovog puta društvenog patogena – antivakserima.

Danas živimo sa virusom koji nas je izbacio iz koloseka i koji kao stalna pretnja visi nad nama. Iako su njegove posledice mnogostruko manje od patnji koje su čovečanstvu bile viševekovna svakodnevnica koju je Hileman svojim radom prekinuo, jasno je da su vakcine jedini način da trenutna patnja prestane – ali, kako je Hileman jednom prilikom rekao, možda je upravo patnja neophodna da shvatimo vrednost vakcina.

Tokom svoje duge karijere, Hileman je napravio više od 40 vakcina i to 9 od 14 koje pedijatri preporučuju u SAD, i širom sveta za (pored već navedenih): varičele,  adenoviruse, meningokoke, pneumokoke, hepatitis A i dr. Njegov rad je direktno zaslužan za stotine miliona ljudi koji su preživeli detinjstvo i za skok u očekivanom životnom veku od oko 30 godina tokom 20. veka. Jedan od najvećih naučnika u istoriji čovečanstva umro je 2005. kako je i živeo – bez velike pompe i poznatosti, radeći tiho i efikasno do poslednjeg dana. Dobitnik je najvišeg naučnog priznanja u SAD, Nacionalne medalje za nauku i brojnih drugih. Za sobom je ostavio 2 ćerke iz dva braka i unuke vakcinisane vakcinama koje je on otkrio.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *