Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Kako nam je „nova normalnost“ izmenila radni život i da li ćemo se lako vratiti na staro?

 

Sa promenom epidemiološke situacije i ukidanjem restriktivnih mera uvedenih da bi se sprečilo širenje pandemije, počelo je i da se postavlja pitanje da li treba da se vraćamo u kancelariju i prestanemo sa radom od kuće. Pojedine velike kompanije su se već vratile na rad iz kancelarije, makar i u modifikovanom obliku, a neke druge su blizu donošenja odluka o tome. Kako nam je „nova normalnost“ izmenila radni život i da li ćemo se lako vratiti na staro? Majkrosoft je izvršio istraživanje u okviru svog godišnjeg Work Trend Index-a, koje upućuje na to da će fleksibilan način rada (p)ostati jedna od novih karakteristika rada gde god je to moguće. Istraživanje je sprovedeno tokom januara 2021, na uzorku od 31 092 zaposlena u 31 državi.

Na početku, treba biti svestan da veliki broj radnika nikada nije bio u mogućnosti da radi od kuće – prilikom epidemije korona virusa mogućnost rada od kuće postala je nova granica podele među zaposlenima, umesto do tada neprikosnovene metrike visine zarade ili pozicije u kompaniji. Tokom pandemije su se zaposleni, koji su zbog prirode posla mogli da svoj posao obavljaju od kuće, suočili sa mnogo manje restrikcija i radna mesta su im bila sigurnija, a najveći broj njih bio je u sektoru usluga u standardnim kancelarijskim poslovima. Radnici u proizvodnji, oni koji koriste posebne mašine i alate ili čak kompjuterske programe, nisu imali ovakav luksuz izbora i morali su da i dalje rade na svojim radnim mestima.

 

Fleksibilnost će (p)ostati normalnost, ali ne i potpuni rad od kuće

Preko 70% ispitanih radnika želi da se nastavi sa fleksibilnim radnim odnosima, ali istovremeno i 65% radnika želi da više vremena provodi sa svojim najbližim kolegama sa kojima sarađuje. Deluje kontradiktoro, ali ovo je u skladu i sa nekim drugim sličnim istraživanjima: najveći broj radnika ne želi da bira dihotomiju između „rad od kuće“ ili „rad iz kancelarije“ nego žele po malo od oba. Tačnije, da rade deo radnog vremena rade od kuće, a deo iz kancelarije.

Koji su razlozi za ovo? Najveći deo radnika kaže da im rad od kuće odgovara, jer ne gube vreme na prevoz do posla i nazad do kuće, kao i mogućnost da fleksibilnije organizuju svoje radno vreme – da prave pauze kada im odgovara, pa čak i da rade van standardnog radnog vremena ako tokom dana imaju neke druge obaveze, prvenstveno oko dece.

Razlozi za delimičan povratak u kancelariju leže u domenu protoka informacija i korišćenju kancelarijske infrastrukture. Deo radnika se žali prvenstveno na slab protok Interneta kao ograničavajući faktor, deo na nedostatak kućne poslovne infrastukture – specijalizovane programe ili mašine (npr. štampači ili skeneri) koji se inače koriste u poslu. Protok informacija postao je dosta zvaničniji i ograničeniji nego ranije – ispostavlja se da nikakav Zoom sastanak tima ne može da zameni neformalnu pauzu za kafu u kuhinji ili puš pauzu na terasi, kada se važne informacije zapravo i prenose među zaposlenima.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Visoka produktivnost, ali i zamor zaposlenih

Postoji jasna diskrepanca između rukovodoioca i onih koji su na izvršilačkim pozicijama, i profesionalaca sa iskustvom u odnosu na one na početku karijere među ispitanicima: ovi prvo znatno bolje opisuju svoju situaciju, dok i objektivni parametri to potvrđuju, kao što su broj dana godišnjeg odmora koje su iskoristili ili rast zarade. Iako najveći broj poslodavaca i menadžera kaže da je produktivnost njihovih preduzeća ostala otprilike ista sa prebacivanjem na rad od kuće, ovo nije osećaj i velikog broja zapsolenih, koji kažu da se pritisak na njih u međuvremenu i povećao. Obim posla ostao je isti, kao i pre prelaska na rad od kuće, što je i razumljivo, ali je zato došlo značajno do povećanja broja onlajn sastanaka, i pismene komunikacije sa drugim članovima tima ili direktno sa nadređenima. Ovo jasno pokazuje i metrika: vreme provedeno na Microsoft Teams sastancima povećano je 2,5 u odnosu na prethodni izveštaj, ali i dalje nastavlja da raste, a prosečna dužina sastanka se povećala sa 35 na 45 minuta. Ovo znači ne samo da zaista postoje teškoće u komunikaciji među kolegama koji rade u istom timu kada nisu u istom prostoru koje se obično razrešavaju blic komunikacijom, već i da značajan deo menadžera ne može da se snađe u novoj situaciji da proceni koliki protok informacija je neophodan, a šta je zapravo samo gubljenje vremena. Jedan od mogućih razloga za to što je u nekim slučajevima teško proceniti produktivnost pa menadžeri mnogo više nego ranije pokušavaju da proveravaju i nadgledaju rad podređenih, po principu: „ako te ja ne vidim da radiš, to znači da ne radiš“.

 

Bez netvorkinga nema napretka

Bez kontakta sa drugim zaposlenima, osim sa najbližim članovima istog tima sa kojim radite, nema više prenosa informacija koji je važan za kompaniju, ali ni upoznavanja novih ljudi i uspostavljanja novih veza ili učvršćivanja postojećih, koje su važne za pojedinačni napredak u karijeri. Ovo možda nije problem ljudima sa već profilisanim i izgrađenom profesionalnom karijerom nekog specijaliste, ali svakako da ima mnogo veći uticaj na one na samom početku svoje karijere. Ove veze su možda i značajnije u neformalnijim kulturama i društvima gde formalne institucije slabo rade, kao što je i Srbija. Ovaj prekinut lanac komunikacije i susretanja kolega iz svog i drugih timova verovatno će imati negativan uticaj na napredak onih koji su tek počeli da rade.

 

Promene stavova kod radnika

Novo stanje nije uticalo samo na ponašanje kompanija, već i samih radnika. Povećao se broj pozicija koja se unapred oglašavaju kao ona gde se radi od kuće u odnosu na prethodne godine, ali se takođe i značajno povećala spremnost radnika da napuste svog trenutnog poslodavca i da potraže drugog – ovo je izjavilo čak 41% ispitanika u istraživanju. Pored toga, vidi se i veća spremnost da se aplicira za pozicije gde se radi od kuće kod drugih kompanija gde to ranije nije bilo moguće zbog fizičke udaljenosti: sada više ne morate živeti u San Francisku da biste radili za tehnološki start ap, niti živeti u Njujorku da biste bili investicioni bankar ili broker. Ovo naravno znači i da kompanije mogu da prošire polje kada traže talente, naročito za specijalizovane poslove za koje se do sada smatralo da se ne mogu ili ne trebaju raditi van kancelarije. Ovo može biti još jedan vetar u leđima tome pokušajima kompanija iz razvijenih zemalja da zapošljavaju radnike izvan svojih tržišta usled velikih ušteda u troškovima plata, pod uslovom da postoje adekvatni tehnološki uslovi.

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *