Kako do vrline i svrhe? O knjizi “Put ka karakteru”
Foto: iStock
Dejvid Bruks u knjizi “Put ka karakteru” (The Road to Character) pruža interesantnu kritiku savremene kulture rada na sebi.
Kako se postaje dobra osoba sa svrhom u životu? Ovo najčešće nije pitanje koje ćemo guglati ili postaviti našim roditeljiima. Ne samo da ne razmišljamo o tome šta znači biti dobro ljudsko biće, već smo gotovo isključivo fokusirani na to šta znači biti ljudsko biće sa brojnim postignućima koje drugi vrednuju. Dejvid Bruks u knjizi Put ka karakteru (The Road to Character) iz 2015. godine pokušava da pronađe odgovor upravo na ovo pitanje, istovremeno pružajući interesantnu kritiku savremene kulture rada na sebi.
Ko su Adam 1 i Adam 2?
Dejvid Bruks je jedan od poznatijih kolumnista časopisa New York TImes i autor nekoliko bestseler knjiga. Bruks se profilisao kao kolumnista koji naginje pojedinim konzervativnim idejama, neki mediji su ga prozvali “omiljenim konzervativcem predsednika Obame”, a njegove kolumne uglavnom se fokusiraju na politiku, društvo, pitanja moralnosti i međuljudskih odnosa. O neobičnom profilu govori i to što je Bruks tokom rada na knjizi Put ka karakteru paralelno radio i kao profesor na Jejl Univerzitetu držeći kurs o, ni manje ni više, poniznosti.
Iako je Bruks očigledno neko ko je stekao prilično opipljive karijerne uspehe, Put ka karakteru počinje uvođenjem razlike između vrlina koje stavljamo u CV i vrlina koje pominjemo u posmrtnim govorima i eulogijama. U prvu grupu spadaju karakteristike poput stanja na bankovnom računu, statusa i karijernog uspeha. Vrline koje se spominju u govorima nakon nečije smrti drastično su drugačije. Da li smo pokazivali ljubav, da li smo bili iskreni, pošteni i hrabri uglavnom su stvari koje se pominju nakon smrti. Koje vrline su važnije? Većina ljudi bi rekla da je mnogo bitnije ostati upamćen kao iskrena i poštena osoba, nego kao neko sa velikim karijernim uspehom i vikendicom na Bahamima. “Zašto onda većinu vremena provodimo jureći CV postignuća, na uštrb dubljeg rada na sebi?” je Bruksovo ključno pitanje čitaocima. Upravo iz ovog nepoklapanja onoga što mislimo da je važno i onoga što u praksi pokazujemo počinje i Bruksova potraga za tim šta znači izgraditi svoj karakter.
Bruks, na tragu knjige Usamljeni vernik (The Lonely Man of Faith) iz 1965. godine, podseća čitaoce i na Adama 1 i Adama 2, dve strane ljudske prirode. Adam 1 predstavlja deo naše ličnosti koji je karijerno orijentisan, vođen spoljnim uspesima i ambicijom. S druge strane, Adam 2 je onaj deo ličnosti mnogo više okrenut unutrašnjim procesima, sa jakim osećajem za dobro i zlo, željom da služi drugima i nekom višem cilju. Adam 1 je fokusiran na ostvarivanje sopstvenih želja, dok Adam 2 živi po drugačijoj moralnoj logici u kojoj pokoravamo želje. “Dok Adam 1 želi da pokori svet, Adam 2 želi da ispuni svoj poziv i služi svetu”, ističe Bruks.
Većina nas živi u tenziji između dva Adama. Da bismo usrećili Adama 1 razvijamo karijeru, dok zbog Adama 2 moramo da se suočimo sa svojim moralnim kompasom i slabostima. Ovaj konflikt pogoršava i trenutna kultura u kojoj imamo isključivi fokus na Adama 1 i ogromno zanemarivanje Adam 2. Svakodnevno smo bombardovani savetima kako da “brendiramo sebe”, zadobijemo nove veštine i postanemo još uspešniji na radnom mestu. Ono što gotovo uopšte ne čujemo su saveti kako da istinski pogledamo u sebe, pronađemo smisao života koji vodimo i budemo ponizniji i bolji prema svima koje volimo. Dok naporno radimo na karijernom uspehu koji ponosno možemo podeliti na Instagramu, ostajemo moralno osrednje ličnosti, bez jasnog moralnog etosa i svrhe. Bruks priznaje da je on takođe odgovoran za zanemarivanje rada na svom karakteru, dobroti i poniznosti, kao i da njegov karakter pati od moralne osrednjosti. Poprilično jedinstvena izjava u svetu gde po svaku cenu želimo da se predstavimo u što ružičastijem svetlu.
Kako izgraditi karakter?
Pored velikih kritika koje Bruks upućuje na račun toga što većina nas provodi 0 sekundi razmišljajući o svom karakteru i moralnom kodeksu, on pronalazi olakšavajuću okolnost u potpuno drugačijoj kulturi koja je postojala pre nekoliko decenija. Ostavljajući na stranu sve mane početka dvadesetog veka u Americi, Bruks podseća na specifičnu vrstu poniznosti, skepse prema svojim željama i svesnosti sopstvenih mana tog doba. Danas smo mnogo više ubeđeni u sopstveni važnost i nepogrešivost, što Bruks potkrepljuje podatkom da je u Americi prosečan rezultat na testu narcisizma porastao za 30% u protekle dve decenije. Koliko smo ubeđeni u sopstveni značaj svedoči i ogroman porast broja ljudi koji žele da postanu slavni ili jednostavno budu u blizini slavnih ljudi. Kako onda i da verujemo da umesto hvalospeva, treba dobro zagledati u svoje greške i moralne promašaje?
Nije teško zaključiti do čega vodi preterana fokusiranosti na sebe. Sebičnost, iskorišćavanje drugih ljudi, potreba za superiornošću i beskonačno poređenje samo su neke od posledica nedovoljne perspektive i egocentričnosti. Umesto jasnog rešenja i izlaska iz opsednutosti Adamom 1, Bruks nudi kratke narativne sažetke biografija različitih ličnosti koje su, u njegovim očima, ovo uspele. U pitanju je deset jedinstvenih pojedinaca, raznolikih životnih priča ujedinjenih u prevazilaženju sopstvenih slabosti i iskazivanju poniznosti. Njihov cilj bilo je samopoštovanje izgrađeno na malim pobedama sopstvenih strasti i nedostataka koje često samo mi možemo videti, a ne samopuzdanje nastalo poređenjem sa okolinom. Dvajt Ajzenhauer, bivši američki predsednik, engleska spisateljica Meri En Evans (poznatija kao Džordž Eliot) i francuski esejista Montenj samo su neke od ličnosti koje Bruks na jedinstven način obrađuje, pružajući uvid u njihove emotivne borbe i bitke na putu ka pristojnom karakteru.
Svaka od biografskih priča služi da pokaže jedinstven aspekt borbe za sopstvenu karakter, dajući pogled od 360 stepeni na proces u kojem kalimo moralni aspekt svoje ličnosti. Uprkos različitostima moralnih borbi ličnosti koje Bruks predstavlja, kao zajedničke crte mogu se izdvojiti fokus na sopstvenim greškama i duboka svesnost provalija moralnog kompasa koji pratimo. Bruks ovo navodi kao jasnu alternativu današnjem fokusu na autentičnosti koja se često graniči sa egoizmom i osluškivanju sopstvenih želja bez preispitivanja njihovog porekla. Možda dok čekamo unapređenje koje ćemo podeliti sa LinkedIn poznanicima možemo da radimo na unapređenje onog što se nalazi iznutra, koliko god to kliše zvučalo. U dobu “samo nežno prema sebi” mantri najradikalniji izbor je možda upravo strogoća i radikalna iskrenost o tome ko smo i šta je u srži našeg karaktera. Knjiga Put ka karakteru je od neizmerne pomoći u tom poduhvatu.
Autorka