Foto: iStock
Većina država uvela je programe direktne isplate pomoći stanovništvu – ponegde je to bilo samo za nezaposlene ili za pripadnike slobodnih profesija koji su izgubili prihode, ali pojedine zemlje su uvele isplatu i za široke kategorije stanovništva.
Izbijanje pandemije virusa korona doneo je sa sobom i ekonomsku krizu usled epidemioloških mera za njeno obuzdavanje. Trgovinski tokovi su zaustvljeni, a fabrike su privremeno prestale sa radom – što je pokidalo globalne lance snabdevanja i donelo velike poteškoće brojnim privrednim sektorima. Da ne bi došlo do visokog rasta nezaposlenosti, veliki broj zemalja je uveo razne šeme isplate subvencija preduzećima da bi privremeno zadržala radnike i pored smanjenja obima posla, jer se pošlo od pretpostavke da će kriza kratko trajajti i da će se sve uskoro vratiti na staro. Pored toga, većina država uvela je i programe direktne isplate pomoći stanovništvu – ponegde je to bilo samo za nezaposlene ili za pripadnike slobodnih profesija koji su izgubili prihode, ali pojedine zemlje su uvele isplatu i za široke kategorije stanovništva. Ovakvi programi liče na universal basic income (UBI) iliti na bazični dohodak, jednu od mera koju predlažu razni političari, ali i ekonomisti. Cilj ove mere jeste da se preduprede problemi koji se očekuju na tržištu rada usled ubrzanog trenda automatizacije, jer se očekuje njen skori prodor i u domen usluga – sa razvojem veštačke inteligencije – što može veliki broj ljudi da privremeno ostavi bez posla (dok se ne snađu i pronađu neki drugi) ili da najveći broj poslova pretvori u one gde će veštačka inteligencija ili mašine zameniti ljudski rad.
Ima mnogo predloženih verzija toga kako bi bazčni dohodak trebalo da funkcioniše, ali glavna ideja leži u tome da bi stanovnici radnog uzrasta dobijali sredstva od države, bez obzira na to kakvog su imovinskog stanja i aktivnosti na tržištu rada – drugim rečima bez obzira kolika im je plata i da li uopšte rade. Izbijanje kovid krize je ponovo navelo diskusije o ovom pitanju – jer su neke od državnih mera podrazumevale i isplatu sredstava građanima koja je prilično ličila na bazični dohodak. Šta smo mogli da naučimo iz ovog socijalnog eksperimenta?
UBI samo na prvi pogled
Najveći broj zemalja nije uveo programe pomoći koji puno liče na UBI. Njihov cilj je bio kratkotrajno prevazilaženje krize, ne i neki dugoročni program, pa su zato bili i ukidani onda kada se epidemiološka situacija popravljala. Drugi važan momenat jeste taj što je isplata ove pomoći imala jasan cilj: zaštitu radnika tj. sprečavanja talasa otkaza u trenutku kada preduzeća nisu mogla da normalno funkcionišu. Zbog toga su ova sredstva bila najčešće namenjena preduzećima kao naknada za deo isplaćenih zarada, umesto samim radnicima. Drugim rečima, ovi programi su više ličili na masovnu isplatu subvencija iz budžeta za pogođena preduzeća, nego na pravi bazični dohodak koji bi trebalo da bude deo socijalne politike.
Druga važna razlika između spomeunitih državnih programa i UBI jeste to što su ovi programi u najvećem broju slučajeva bili ciljani tj. odnosili su se samo na manji broj radnika ili preduzeća, ali ne i na sve. Jako su retki slučajevi da je pomoć bila isplaćivana svim sektorima, kao što je to bio slučaj u Srbiji, već su pojedinačne države ovu pomoć usmeravale u sektore koji su bili posebno pogođeni pandemijom (ugostiteljstvo i turizam, saobraćaj i lične usluge) ili su je ograničavali samo na preduzeća koja su imala značajan pad prometa u odnosu na prethodnu godinu. Prema tome, ovi državni programi uglavnom nisu bili ni univerzalni, a nisu bili ni dohodak radnika, već preduzeća, pa je teško nazvati ih primerom UBI-a.
Mnogo košta
Pokazalo se da ovi programi mnogo koštaju – gotovo sve zemlje su usled pandemije zabeležile visoke budžetske deficite – prvo zbog smanjenja privredne aktivnosti što se manifestovalo padom državnih prihoda, a potom i rastom državnih rashoda za programe pomoći. Stoga je i razumljivo to što su države oročavale trajanje ovih programa, jer javne finansije ovoliki porast rashoda jednostavno ne bi mogle da podnesu na neki duži rok.
Srbija među najbližima bazičnom dohotku
Srbija se najviše približila isplati bazičnog dohotka od svih evropskih zemalja – program pomoći privredi bio je univerzalan, skoro bez ikakvih ograničenja iako su pojedine industrije zabeležile visoki rast prihoda tokom krize, dok je uveden i program isplate pomoći punoletnim građanima i penzionerima, isto bez ikakvih ograničenja. Ali je takođe Srbija i zabeležila i najviši deficit u regionu ne računajući zemlje koje zavise od turizma. Deficit od 8% BDP-a efektivno znači da je svaki šesti dinar koji je potrošila država došao iz zaduživanja, a ne od javnih prihoda. Drugim rečima, jasno je da nikakav UBI program u Srbiji nije fiskalno održiv, imajući u vidu da su ovi programi pomoći trajali samo nekoliko meseci, a ne čak ni celu godinu.
Jasno je da prvo treba videti koliko bi nekakav program UBI mogao da košta u Srbiji. Najvažniji parametri su obuhvat – ko sve na njega ima pravo, i obim – koliki bi ovaj potencijalni dodatak mogao da iznosi. Još jedan važan parametar jeste i potencijalno uvođenje progresivnog oporezivanja, čime bi se troškovi UBI-a dodatno smanjili, jer bi novac koji se isplaćuje najbogatijima, preko većeg poreskog opterećenja njihovog prihoda, na taj način bio vraćen u državnu kasu.
Prvo bi bilo razumno ograničiti bazični dohodak samo na punoletne građane, bez obzira da li su u radnom odnosu, nezaposleni ili neaktivni – bilo kakva ograničenja ovde bi bila lako izvrdati prijavljivanjem na biro ili bi poništilo funkciju bazičnog dohotka. Ali bilo bi smisleno isključiti one koji su penzioneri, jer oni ne učestvuju na tržištu rada i imaju sigurne prihode od državnog penzionog fonda, ali i one koji rade u javnom sektoru zato što imaju sigurno radno mesto – UBI bi ovime praktično samo značio njihovo povećanje plate, a ne i pokušaj da se zaštite od gubitka radnog mesta ili fluktuacije na tržištu rada.
Prema tome, ostaje nam oko 3,4 miliona potencijalnih primalaca UBI-a , kada od ukupnog broja punoletnih građana (5,7 miliona) oduzmemo broj penzionera (1,7 miliona) i broj radnika u javnom sektoru (0,6 miliona). Uz visinu naknade koja već isplaćivana – 100 evra mesečno – ovo znači preko 4 milijarde evra novih državnih troškova. Ova suma bi mogla da se smanji uvođenjem progresivnog oporezivanja čime bi se najveći deo sredstava koji odlazi najbogatijima vratio u budžet, ali to ne može biti nikako preko 10% ukupne sume inače bi progresija poreskih stopa morala da počne na prilično niskim osnovicama, ili da ove stope budu jako visoke, što bi opet imalo negativne efekte po privredu.
Ovih dodatnih 3,7 milijardi evra novih državnih rashoda nije mala stvar – imajući u vidu da je BDP zemlje 46 milijardi evra, oni bi činili čak 8% BDP-a. Da li bi to država mogla da finansira na održiv način? Najverovatnije ne, jer su poreske stope u Srbiji kao i nivo javne potrošnje, otprilike već na niovu onih u Nemačkoj ili drugim zemljama centralne Evrope. Nivo javne potrošnje bi u ovom slučaju iznosio umesto trenutnih 42% čak 50% BDP-a, što sigurno nije nivo koji bi srpska privreda, a time i javne finansije, mogle da podnesu. Bazični dohodak i dalje ostaje kao zanimljiva ideja, ali ekonomska realnost je takva da će biti jako teško (ili bolje rečeno, skupo) naći sredstva za finansiranje ovakvog ili sličnog programa.
Glavni urednik Talasa