Srbija i Bajedenova Amerika - Od sukoba do saradnje
Nevena Jovanović

studentkinja Fakulteta političkih nauka

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Novi predsednik iz Vašingtona ubrzo je nakon što se smestio u Belu kuću predočio vlastima iz Beograda šta je to što ga na Zapadnom Balkanu najviše muči. A to nije stanje demokratije.

 

Poseta predsednika Vučića Vašingtonu i potpisivanje Trampovih „vašingtonskih dokumenata“, smeštanje Zapadnog Balkana među šest najurgentnijih tema od strane Bajdena, nedavno uzvraćena poseta Metjua Palmera i potpisivanje uredbe kojom je američki predsednik proširio opseg vanrednih mera u vezi sa našim regionom, signalizirali su intenzivnije angažovanje Sjedinjenih Država oko traženja rešenja za Kosovo. 

Niz pitanja koji se nameće je – hoće li se stanje demokratije u Srbiji (ponovo) naći na agendi bilateralnih odnosa Srbije i SAD? Ili još bolje, da li će Bajdenova administracija iskoristiti manjkavosti naše demokratije kao faktor pritiska na Beograd da se konačno dođe do kompromisa sa Prištinom? Koliko će prošlost politički opterećivati sadašnjost u vremenu čekanja sporazuma Beograda i Prištine? 

 

Prizvuci prošlosti

Kao što je Mark Tven rekao da se istorija možda i ne ponavlja, ali da se svakako rimuje, tako je nakon četiri godine Trampove nekonvencionalne spoljne politike i nemarnog odnosa prema temeljima liberalne demokratije domaća javnost povratak demokrata u Belu kuću protumačila kao „rimovanje“sa devedesetim godinama prošlog veka i moguć nastavak pritisaka sa Zapada. Pravci Bajdenovog delovanja predviđaju se na osnovu njegovih ranije iznetih stavova tokom njegove duge političke karijere, ali i na osnovu izbora najbližih saradnika za koje se uglavnom smatra da su svoje stavove prema Srbiji formirali upravo tokom poslednje decenije prošlog veka. 

Ovakvi zaključci su ne samo preuranjeni, već i neosnovani. Pritisci koje je Beograd trpeo krajem prethodnog veka bili su u dobroj meri posledica specifičnog istorijskog trenutka. Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine koji je najavio okončanje Hladnog rata, od SAD je zavisilo hoće li uspeti da se nametne kao dominantna sila posthladnoratovske ere i očuva međunarodni poredak. Optimizam je bio na tako visokom nivou da je Frensis Fukujama u svojoj sada već poznatoj knjizi „Kraj istorije i poslednji čovek“ proglasio pobedu zapadnih ideja oličenih u liberalnoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji nad protivničkim ideologijama kao što su nasledne monarhije, fašizam i komunizam. A kako je postignuta saglasnost o legitimnosti liberalne demokratije kao sistema vladavine, ona kao takva može da konstituiše „krajnji oblik čovekove vladavine“.

Međutim, jugoslovenska kriza pokazala je da je za takav utopistički pogled na budućnost bilo prerano, a geostrateški značaj Jugoslavije na hladnoratovskoj mapi sveta je bio veliki za američku politiku obuzdavanja Sovjetskog Saveza. Na SAD je bilo da potvrde svoju novu ulogu dominantnog igrača u međunarodnom poretku, ali istovremeno i da nastave da promovišu ideju liberalne demokratije kao jedine legitimne. U tom i takvom kontekstu treba posmatrati napete bilateralne odnose između Vašingtona i Beograda. 

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Demokratija na čekanju

Objašnjavajući krizu starog poretka Ričard Has je pre tri godine napisao da „ono što postoji u mnogim delovima sveta, kao i u mnogim segmentima međunarodnih odnosa, više podseća na novi svetski nered“ nego na nekakav poredak. Dodajmo na ovo pandemiju virusa korona, rasne tenzije i podele u Sjedinjenim Državama koje se manifestuju na gotovo sve društvene oblasti, napete predsedničke izbore, odbijanje Donalda Trampa da prizna poraz i šestojanuarske proteste i imaćemo jasniju sliku u kakvom trenutku Bajden dolazi na čelo SAD. Imajući to u vidu očekivalo se da će prioritet nove administracije najpre biti rešavanje unutrašnjih problema. Međutim, kratka retrospektiva događaja govori drugačije. Ubrzo nakon inauguracije, posle razgovora Bajdena sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel saopšteno je da se, pored pitanja vezanih za Kinu, Rusiju, Avganistan, Iran i Ukrajinu, na listi šest najurgentnijih tema nalazi i Zapadni Balkan. Nešto kasnije stigla je i čestitka predsednika SAD povodom Dana državnosti Srbije u kojoj se navodi da kada je reč o partnerstvu ove dve zemlje „Sjedinjene Države ostaju trajno posvećene unapređenju ekonomske saradnje, regionalne stabilnosti i demokratskih vrednosti“.

Međutim, novi predsednik iz Vašingtona ubrzo je nakon što se smestio u Belu kuću predočio vlastima iz Beograda šta je to što ga na Zapadnom Balkanu najviše muči. A to nije stanje demokratije. U pomenutoj čestitki naglašava kako SAD nastavljaju da podržavaju cilj Srbije u pogledu evropskih integracija, što uključuje i „uvođenje neophodnih reformi i postizanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji sa Kosovom, koji je fokusiran na međusobno priznanje“. Pitanje demokratizacije zemlje je i ranije gurano sa vrha prioriteta odnosa Srbije i SAD zahvaljujući saradnji Srbije sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju ili spremnosti Srbije na konstruktivne pregovore sa Prištinom. Verujem da nema razloga da u bliskoj budućnosti očekujemo da bude drugačije. Uz moguće povremene kritike vezane za vladavinu prava i slobodu medija, do eventualne zamene mesta na listi prioriteta može doći tek ako Vašington ne bude zadovoljan načinom na koji se Srbija odnosi prema kosovskom pitanju. 

Ovakvo pozicioniranje prioriteta nije iznenađujuće. Tako se i pred sam kraj Hladnog rata u proleće 1989. godine administracija Džorža Buša Starijeg odbacivši opciju da izoluje Kinu odlučila da sačuva srž odnosa i produži dijalog sa Pekingom uprkos oštroj represiji koju je kineska vlada pokazala na protestima u Pekingu. Bilo je mnogo kritika na ovakvu odluku, ali citiraću Ričarda Hasa: „Sjedinjene Države su imale mnoge interese koji su uključivali Kinu i jednostavno nisu sebi mogle da dozvole luksuz kao što bi bilo poboljšanje ili pogoršanje celokupnih odnosa u zavisnosti od načina na koji Kina tretira svoje građane“. Sličan luksuz SAD ne bi mogle da dozvole ni na Zapadnom Balkanu. Umesto da pokreću neprijatna pitanja demokratije, ljudskih prava i slobode medija, Bajdenova administracija će pre udružiti diplomatske snage sa EU (nakon što obnove narušene savezničke odnose) kako bi se napokon postigao sporazum između Beograda i Prištine. Bivši ambasador SAD u Srbiji Kameron Manter nedavno je objasnio to time što Bajdenova administracija na Zapadnom Balkanu ima „prtljag“, jer su se Dejton i rat na Kosovu odvijali za vreme administracije demokrata. A kako bi rešili problem sa „prtljagom“, i predsednik Bajden i Evropska unija svesni su da im je za to potrebna saradnja sa vlastima u Beogradu, kao što je predsedniku Bušu Starijem 1989. godine bila potrebna saradnja sa Pekingom. Zato će demokratija, ako budemo čekali podsticaj sa Zapada, morati da sačeka. Ili po nas još gore, umesto da bude cilj po sebi, kritike na račun manjkavosti demokratije u Srbiji mogu biti iskorišćene kao instrument pritiska na Beograd zarad što bržeg razrešenja kosovskog čvora. Razrešenja koje bi Sjedinjenim Državama pomoglo da povrate ulogu dominantnog igrača. A kad je tako krupan ulog na kocki, žrtvovanje demokratije i ne deluje kao suviše skup potez. 

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *