Foto: iStock
Trenutno, prema podacima PIO fonda za 2019, prosečan broj godina uživanja penzije iznosi 18 godina za starosne penzionere (17 godina za muškarce i 20 za žene).
Rashodi za penzije u većini zemalja Evrope predstavljaju pojedinačno najveći državni rashod. Ovo je posebno primetno u državama sa socijalnim sistemima, gde je zamišljeno da penzija predstavlja glavni (ako ne i jedini) prihod u starosti. Ali demografske promene – porast životnog veka i nizak fertilitet – znači da će sve viši troškove za penzije padati na sve manji broj radno sposobnog stanovništva. Zato je veliki broj zemalja, među kojima je i Srbija, pribegao povećanju broja godina života neophodnim za odlazak u penziju.
Problem leži u samim osnovama penzionih sistema
Postoji veliki broj državnih penzionih sistema, ali najveći broj njih bazira se na principu tekućeg plaćanja: sredstva koja se izdvajaju preko socijalnih doprinosa ili poreza se ne kapitalizuju (ulažu da bi donela prinos), već se odmah isplaćuju postojećim penzionerima. Logika stoji da će penziju današnjim radnicima isplaćivati njihova deca i naredne generacije. Tako da ni u Srbiji ne postoji nikakav Penzioni fond koji ulaže novac od plaćenih doprinosa, već je to samo transferni račun gde se ova sredstva sakupljaju pre nego što se isplate kao penzije. Ovakav sistem „međugeneracijske solidarnosti“ funkcioniše prilično dobro onda kada imate kratak životni vek i veliki broj dece – ali potpuno krahira kada se situacija obrne. Veliki medicinski napredak zadnjih decenija znači da možemo da lečimo bolesti od kojih se ranije masovno umiralo, pa je očekivani životni vek sve duži, dok demografska tranzicija znači da je broj dece manji nego što je potrebno da se zameni postojeća populacija. Razvijene evropske zemlje ovo pokušavaju da promene visokom stopom imigracije, ali to sa sobom donosi i nevolje integracije novih građana u takva društva koje ne ide uvek glatko, ali problem zemalja sa Istoka kontinenta, uključujući i Srbiju, jeste i visoka stopa emigracije koja ovaj problem čini još većim.
Ove probleme su izbegle samo poneke zemlje, uglavnom one koje još nisu prošle kroz demografsku tranziciju, pa i dalje imaju značajan udeo mladog stanovništva (mada se i ovde stvari menjaju, pogledajte ovde tekst o demografskim kretanjima u Turskoj) ili one koje imaju velika prirodna bogatstva: Norveška i Rusija imaju državne investicione fondove koji se pune prihodima od izvoza nafte i prirodnog gasa, a koji garantuju isplatu penzija tj. iz njihovih sredstava se popunjavaju rupe u penzionom fondu nastale razlikom između sakupljenih socijalnih doprinosa i mase isplaćenih penzija.
Duži životni vek – dobra stvar za nas, loša za državne finansije
Penzije su već decenijama u vrhu po visini rashoda u evropskim državama. Ali kako je stanovništvo starilo, tako su ovi rashodi rasli, tako da su sada često pojedinačno najveći rashod. Najčešće je slučaj da se ne sakupi dovoljno sredstava od socijalnih doprinosa kojima bi penzije trebalo da se finansiraju, pa se koriste i državna sredstva iz budžeta od naplate drugih poreskih oblika, kao što su PDV, porez na dohodak ili akcize.
Bruto penzije (starosne, invalidske, prevremene) u % BDP-a.
Izvor: Eurostat za EU zemlje (2018. godina) i Ministarstvo finansija za Srbiju (2020. godina).
Ali ovi rashodi neće stati ovde. Sa razvojem demografske situacije, sve veći udeo starih u društvu kao posledica niskog priraštaja i produžetka životnog veka dovešće i do sve većih rashoda za penzije. Dok se trendovi vezano za stopu rađanja mogu relativno jasno predviđati, stvar je mnogo kompleksnija sa procenama očekivanog životnog veka, jer on utiče od velikog broja faktora – kako načina života i ishrane, tako i medicinskih otkrića i kvaliteta zdravstvene zaštite. Promocija zdravih stilova života (redovna fizička aktivnost, zdrava ishrana, nekorišćenje duvana i alkohola) kao i novi lekovi i dostupnost medicinskih usluga mogu značajno da produže životni vek. To se već decenijama i događa. OECD je za najrazvijenije zemlje, članice ove organizacije, predvideo rast životnog veka od gotovo 5 godina do 2050. (Pensions at a Glance, 2011).
Rast očekivanog životnog veka u zemljama OECD-a 2010-2050. Izvor: OECD, Pensions at a Glance, 2011.
Dok su muškarci u OECD zemljama koji su 2010. imali 65 godina života mogli da računaju da će u proseku živeti još 16 godina, do 2050. će ovo porasti na 20 godiina. U slučaju žena će 20 godina očekivanog života iz 2010. postati 25 godina. Ovo znači da će penzioneri i toliko godina duže primati penziju, što sa sobom vuče veliki rast javnih troškova za penzije. Ali pored toga, ovo znači i veliko povećanje javnih rashoda na zdravstvo, jer stariji ljudi boluju više od hroničnih bolesti nego mlađi, pa zahtevaju više zdravstvenih usluga. Imajući u vidu i visoke javne dugove koji treba da se vraćaju (u velikom broju evropskih zemalja oni čine i preko 80% BDP-a) i već prilično visoke poreske stope, što znači da će se teško doći do novih javnih prihoda jednostavnim povećanjem poreza, veliki broj evropskih zemalja odlučio je da ograniči rast ovih rashoda.
Prvi korak na koji su se ove zemlje odlučile bio je povećanje broja godina života za odlazak u penziju. Broj od 65 godina života postao je standard za odlazak u penziju, kao i izjednačavanje broja godina života potrebnih za penzionisanje između žena i muškaraca (žene su obično mogle da se penziionišu par godina ranije). Od zemalja EU izuzetak su ostale samo Francuska, Norveška i Švedska gde se u penziju i dalje ide sa 62 godine, usled velikog društvenog protesta većih reformama u ovom pravcu. Većina zemalja, među kojima je i Srbija, povećanje broja godina života za penzionisanje izvela je periodično laganim povećanjem tokom niza godina (pa se stoga u nekim zemljama kao u Češkoj ili Bugarskoj i dalje u penziju ide sa 63 ili 64 godine života, dok se ne dođe do cifre od 65). Ali neke zemlje su otišle i dalje od toga: Velika Britanija i SAD su granicu podigli na 66 godina, Island, Izrael i Grčka na 67, čemu teže i Nemačka, Italija i Danska. Ove poslednje dve zemlje su uvele novo pravila o automatskom produženju granice za penzionisanje sa produžetkom životnog veka nakon 2030. Koliko se bude produžio očekivani životni vek za starije od 65 godina, automatski će se za toliko pomeriti i granica za penzionisanje.
Kako je kod nas?
Srbija je promenama Zakona o PIO podigla granicu za penzionisanje na 65 godina života za muškarce i gradualnim promenama granicu za žene, isto do 65 godine – trenutno se u 2021. žene mogu penzionisati sa 63 godine i 2 meseca života da bi do 2032. i one išle u penziju sa 65 godina starosti. Koliko će se do tada povećati očekivani životni vek penzionera nije jasno, ali verovatno je da će to biti slično kao i kod OECD zemalja, dakle 1-1,5 godina do 2030, a 3-4 godine do 2050. Trenutno, prema podacima PIO fonda za 2019, prosečan broj godina uživanja penzije iznosi 18 godina za starosne penzionere (17 godina za muškarce i 20 za žene) što bi značilo povećanje rashoda za penzije samo po ovom osnovu za gotovo 20% u odnosu na današnje stanje, što je preko 2% BDP-a.
Koliko možemo očekivati povećanje životnog veka za penzionisanje sa ovakvim trendovima? Cilj ove aritmetičke promene nije samo da se smanje rashodi za penzije time što će biti manje penzionera, nego i da se povećaju prihodi time što će ljudi duže raditi i plaćati doprinose. Ali ovde postoje dva problema: jedan političke, a drugi zdravstvene prirode. Politička kalkulacija je jasna – nijedna partija ne sme da naljuti starije sugrađane, jer oni čine najveći deo biračkog tela, zato su ovakve promene prilično teške, jer svakako da nisu popularne među onima koje će pogoditi. Ako do ovakvih promena ikada i bude došlo, pre možemo očekivati postepeno povećanje za svaku novu generaciju tokom dužeg niza godina (kao što je već urađeno sa izjednačavanjem broja godina života muškaraca i žena) nego neki veliki rez i oštro pomeranje granice za još koju godinu. Ovo je široko poznata taktika „kuvane žabe“. Ali zdravstveni problem je mnogo veće ograničenje: prema istraživanjima Republičkog zavoda za statistiku i Batuta (Istraživanje zdravlja stanovništva Srbije, 2019) naši stariji sugrađani se nalaze u mnogo lošijem zdravstvenom položaju nego njihovi vršnjaci u Evropskoj uniji.
Poteškoće u obavljanju aktivnosti ljudi 65-74 godine, u % populacije. Izvor: RZS i Batut.
Ovo znači da i mnogo manji procenat starijih od 65 godina može nesmetano da nastavi da radi nakon granice za odlazak u penziju, nego što je to u razvijenim zemljama EU. Na ovo treba dodati i druge probleme kao što su promene radnog okruženja i neophodno celoživotno učenje, kao i visoku stopu zamene rada automatizacijom i veštačkom inteligencijom, kao i relativno slabo postojanje fleksibilnijih oblika rada, kao što je rad sa nepunim radnim vremenom (gde se radi manji broj radnih sati, bilo tako što se radi manji broj dana tokom radne nedelje ili što radni dan traje kraće) što bi zapravo bio radni angažman koji bi mnogo više odgovarao starijim radnicima od tradicionalnog 40-časovnog radnog vremena tokom 5 radnih dana nedeljno.
Druga mogućnost smanjenja ovih rashoda jeste prelazak na drugi stub penzinog sistema, to jest na obavezne privatne pezione fondove. Ideja iza ovoga jeste da će penzioneri i dalje primati državnu penziju, koja će biti značajno niža od sadašnje, ali da će onda primati i privatnu penziju nastalu prinosom kapitala koji će penzioni fondovi ulagati na finansijskom tržištu. Ovo će za državu značiti povećanje rashoda za penzije trenutno (jer će imati niže prihode od socijalnih doprinosa za isplatu sadašnjim penzionerima), ali zato i niže buduće rashode (jer će budućim penzionerima isplaćivati niže penzije). Problem leži u tome što da bi ovi fondovi mogli normalno da funkcionišu i kamatne stope moraju biti normalne: nakon krize iz 2008. monetarna politika FED-a i ECB-a dovela je do rekordno niskih kamatnih stopa, što se odrazilo i na prinose ovih fondova, koji su do tada praktično veoma niski. Ovome je dodatno kumovalo to što postoji oštra regulacija gde i koliko penzioni fondovi smeju da investiraju, pa se u prkasi najčešće dešava da oni investiraju upravo u državne obveznice koje nose nisku kamatnu stopu, a njih država emituje da prikupila novac za reformu prelaska na drugi stub, pa sve ostaje isto kao i pre, samo što se sada između penzionera i države pojavio i posrednik koji naplaćuje proviziju. Zbog toga se nekoliko zemalja, koje su uvele ove reforme u zadnjih nekoliko godina, odlučilo da ih ipak poništi, bilo time što su naterale osiguranike da se vrate u državni sistem (Mađarska) ili smanjenjem iznosa koji se uplaćuje u privatni, a povećanjem iznosa koji se uplaćuje u državni fond. Imajući u vidu stanje sa kamatnim stopama tokom prethodne decenije i monetarnu politiku FED-a i ECB-a koja ne daje naznake da će doći do nekih promena i posledično rasta kamatnih stopa, čak ni u dužem periodu, kao i veoma visoke rashode za implementaciju ovog sistema, prilično je sigurno da do ovog scenarija u Srbiji neće doći.
Postoji i treća mogućnost kontrole rashoda za penzije, a to je njihov kontrolisan rast. Penzije se u većini zemalja usklađuju sa inflacijom (rastom cena na malo) da bi se sačuvala njihova kupovna moć, ali i privrednim rastom da bi njihova kupovna moć i porasla. Kod nas je vraćena „švajcarska formula“ prema kojoj se visina penzija zakonski usklađuje upravo sa ovim parametrima, mada i dalje imamo iskakanja u vidu isplata raznih novčanih davanja u vidu 13. penzije ili bonusa ranije, te kovid pomoći sada, o čemu odlučuju političari, a ne postojeća zakonska pravila. Ako bi ova pravila o indeksaciji penzija bila takva da penzije rastu malo sporije nego što je to privredni rast, to znači da će njihova kupovna moć na duži rok da se neprimetno smanji.
Četvrta mogućnost popunjavanja ove rupe jeste povećanje javnih prihoda – ali poreske stope u Srbiji ne odskaču od onih u evropskim zemljama i realna mogućnost povećanja prihoda prilično je ograničena i najverovatniji kandidatu mogu se pronaći samo PDV i akcize, prvenstveno na duvanske proizvode. Naravno, uvek postoji i mogućnost „sve po malo“ ili što bi naš narod opisao kao politiku „seci uši, krpi dupe“, što će i najverovatniji scenario, jer će se time najmanje naljutiti važnje političke grupe od kojih zavisi uspeh na izborima. Jedno je sigurno: do ovakvih poteza će doći nezavisno od političke volje, silom prilika, usled objektivnih promena koje se neprimetno dešavaju svuda oko nas.
Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.