Mirjana Jovanović

Programska menadžerka BOŠ-a u oblasti Energija, klima i životna sredina

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock

Tekst je rađen u koartorstvu sa Milicom Radanović, koordinatorkom projekata u BOŠ-u i deo je serijala Srbija i strani kapital

 

Brojni su primeri SDI u Srbiji koje imaju izuzetno negativan uticaj na životnu sredinu, a zajedničko im je da se sprovode u netransparentnim procesima i da obično dolaze od kompanija koje potiču iz zemalja sa nižim standardima životne sredine.

 

Poslednjih godina građani u Srbiji sve glasnije ukazuju na brojne probleme koji ugrožavaju životnu sredinu i javno zdravlje. Često su uzročnici problema i različiti razvojni projekti koje sprovodi Republika Srbija uz pomoć stranih kredita ili su rezultat direktnih stranih investicija u našoj zemlji.

Strane direktne investicije (SDI) su mehanizam za ekonomski rast zemalja u razvoju. Osim kroz rast bruto društvenog dohotka, SDI podstiču ekonomski razvoj i dovođenjem naprednih tehnologija, unapređenjem znanja i veština radne snage, povećanjem zaposlenosti i podsticanjem ravnomernog regionalnog razvoja. Vođene time, srpske vlasti privlače strane direktne investicije dajući različite subvencije i poreske olakšice stranim kompanijama. Te kompanije, za uzvrat, otvaraju nova radna mesta i time povećavaju zaposlenost. Ovakav okvir je pokazao uspeh, budući da je u poslednjih 10 godina nekoliko stotina hiljada građana zaposleno kroz strane investicije. Međutim, poznavaoci ekonomskih prilika tvrde da je politika podsticaja stranim direktnim investicijama koje su gotovo isključivo usmerene na porast zaposlenosti osuđena na propast (tzv. race to the bottom), jer izostaju drugi pozitivni efekati SDI koji bi dugoročno obezbedili stabilan rast. Osim efekata na ekonomiju, strane direktne investicije, naročito one u oblasti teške industrije, imaju evidentan i mahom negativan, uticaj na životnu sredinu u Srbiji.

Da bi bile konkurentnije u privlačenju SDI, zemlje u razvoju, koje imaju velike potrebe za inostranim kapitalom, često donose manje zahtevne standarde u oblasti zaštite životne sredine, a česta karakteristika je i odsustvo vladavine prava, odnosno nepoštovanje postojećih propisa, praćeno korupcijom. Srbija ovde nije izuzetak, o čemu mogu da posvedoče stanovnici Bora, Smedereva, Zrenjanina, Obrenovca… Takvo „opredeljenje“ naših vlasti iskazao je, sada već davne 2016. godine, sadašnji predsednik Srbije na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, rekavši da kineske investicije u Srbiju stižu u velikom broju, jer Kinezi imaju interes da zatvore brojne čeličane u Kini zbog zagađenog vazduha. Na taj način otvorena su širom vrata za transfer prljavih tehnologija u Srbiju kroz strane direktne investicije i kredite kojima se isključivo vodi računa o rastu BDP-a, ali ne i o zdravlju građana Srbije.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Kakav put razvoja je Srbija odabrala kroz međunarodne ugovore?

Republika Srbija potpisnica je brojnih međunarodnih ugovora kojima se obavezala da će unapređivati i primenjivati standarde kojima se obezbeđuje zdrava životna sredina i očuvanje prirodnih resursa. Među njima su i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, Ugovor o osnivanju Energetske zajednice, Okvirna konvencija o promeni klime, Pariski sporazum, Konvencija o očuvanju evropskih divljih vrsta i prirodnih staništa i brojni drugi. Poslednji u nizu sporazuma, potpisan u novembru 2020, je Zelena agenda za Zapadni Balkan, u čijem su fokusu zeleni rast ekonomije, čiste tehnologije i dekarbonizacija. Svi ovi međunarodni ugovori ukazuju na promenu globalnog pravca razvoja, koji je usmeren ka mudrijem upravljanju prirodnim resursima i efikasnijem očuvanju životne sredine, što nije to bio slučaj u prethodnim decenijama. Kako bi obezbedile održivost i sopstvenu konkurentnost, države kreiraju nove nacionalne i globalne politike. U takvom kontekstu, promena globalnih trendova stvara spoljnopolitički pritisak na Srbiju, koja kao mala država mora da se prilagođava ovim promenama. Srbija trenutno usvaja standarde u zaštiti životne sredine pretežno pod uticajem evropskih integracija i može se očekivati da će ovi standardi bivati sve stroži, a njihovo sprovođenje koštati više.

Srbija trenutno usvaja standarde u zaštiti životne sredine pretežno pod uticajem evropskih integracija i može se očekivati da će ovi standardi bivati sve stroži.

Međutim, Srbija u praksi pristupa razvoju na drugačiji način, izjednačavajući ga pre svega sa ekonomskim rastom, što posledično dovodi do kršenja pomenutih sporazuma. U prilog tome govore odluke naše države o podršci stranim investicijama koje imaju očigledan uticaj na degradaciju životne sredine i prekomernu eksploataciju prirodnih resursa. To ima kako ekonomske, tako i socijalne posledice po celo društvo. Prema izveštaju Evropske agencije za zaštitu životne sredine o kvalitetu vazduha, Srbija se po zagađenju vazduha nalazi u samom vrhu zemalja na evropskom kontinentu. Posledično, naša zemlja je u samom vrhu Evrope prema broju godina izgubljenog života na 100 000 stanovnika. Građani Srbije su, na primer, usled zagađenja vazduha izgubili  3 puta više godina života od građana Austrije, skoro 8 puta više od Šveđana i čitavih 12 puta više od građana Islanda. Ovakav uticaj na javno zdravlje ima ekonomske posledice, budući da Svetska zdravstvena organizacija i OECD procenjuju da troškovi usled preranih smrti koje su posledica zagađenog vazduha iznose preko 33% bruto društvenog proizvoda Srbije.

 

Kako SDI utiču na životnu sredinu u Srbiji?

U ovakvom kontekstu javnih politika, uz prateće slabljenje vladavine prava karakteristično za zemlje poput naše, negativan uticaj SDI na životnu sredinu je logičan. Ipak, ne možemo reći da SDI uvek dovode do degradacije životne sredine. Da li će to tako biti zavisi od načina na koji se SDI sprovode i prate, odnosno od primene propisa i transparentnosti odluka.

Brojni su primeri SDI u Srbiji koje imaju izuzetno negativan uticaj na životnu sredinu, a zajedničko im je da se sprovode u netransparentnim procesima i da obično dolaze od kompanija koje potiču iz zemalja sa nižim standardima životne sredine. U martu 2021. godine, Evropski parlament je u svojoj rezoluciji ukazao na nedostatak transparentnosti kod kineskih investicija i kredita i izrazio zabrinutost zbog slabljenja vladavine prava pod njihovim uticajem. Analize pokazuju da Srbija menja pravni sistem kako bi se olakšao pristup SDI, najčešće kreirajući pravne praznine ili nedorečenosti koje omogućavaju fleksibilnu primenu zakona, pre svega iz oblasti konkurencije, javnih nabavki, pristupa informacijama od javnog značaja i zaštite životne sredine. Izmenama propisa Republika Srbija je omogućila izuzeće investicionih aktivnosti od primene važećih propisa, često ih proglašavajući infrastrukturnim objektima od posebnog značaja za Republiku Srbiju ili projektima od nacionalnog interesa. Kao posledica ovakvog izuzimanja od primene prava zaštite životne sredine, zagađenje je u konstantnom porastu, a zdravlje građana je ugroženo, na šta takođe ukazuje Evropski parlament u svojoj rezoluciji.

Izmenama propisa Srbija je omogućila izuzeće investicionih aktivnosti od primene važećih propisa, često ih proglašavajući infrastrukturnim objektima od posebnog značaja za Republiku Srbiju.

Jedan od primera ovakve prakse je investicioni projekat kompanije Shandong Linglong Tire, koja u Zrenjaninu gradi najveću fabriku guma u Srbiji. Podaci pokazuju da je u junu 2020. godine kompaniji odobrena nezakonita državna pomoć od vrtoglavih 83,5 miliona evra, koja se sastojala od direktne novčane pomoći od gotovo 76 miliona evra i 95 hektara zemljišta koje je država bez naknade prenela u vlasništvo kompanije. Olakšice kompaniji date su i kroz izgradnju infrastrukture iz javnih sredstava, oslobađanje poreza na dobit i bescarinski uvoz. Nepoštovanje propisa nastavljeno je izgradnjom bez građevinskih dozvola, bez neophodnih uslova zaštite prirode i bez odobrene studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Da bi izbegla procenu ukupnog uticaja fabrike na životnu sredinu, kompanija je primenila takozvanu „salami slicing” metodu, odnosno razbijanje celog projekta na manje celine i time zaobišla važeće propise. Uprkos tome, nadležni organi izdali su građevinske dozvole za različite delove fabrike guma, pri tom ne samo žmureći na postupke investitora, nego i dodatno kršeći Zakon o zaštiti prirode, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o planiranju i izgradnji. Posledice po životnu sredinu ovog investicionog projekta se tek procenjuju. Budući da se postrojenje gradi u sred najplodnije poljoprivredne zone, nadomak Specijalnog rezervata prirode Carska bara i u gradu koji decenijama ima problem sa vodosnabdevanjem, jasno je da su građani Zrenjanina s pravom zabrinuti za životnu sredinu.

Nepoštovanje propisa nastavljeno je izgradnjom bez građevinskih dozvola, bez neophodnih uslova zaštite prirode i bez odobrene studije o proceni uticaja na životnu sredinu.

Zagađenje životne sredine i slabljenje vladavine prava srećemo i u Boru. Kompanija Serbia Zijin Copper doo Bor preuzela je 2018. godine većinsko vlasništvo nad RTB Bor, koji se povezuje sa sve većim i češćim zagađenjem vazduha, vode i zemljišta u Boru. Dogovoreni iznos SDI je bio 1,26 milijardi dolara koje Zijin treba da investira u topionicu u 6 godina. Nedugo nakon što je Zijin preuzeo rad topinice, građani su počeli sve češće da se žale na prekomerno zagađenje vazduha, zbog čega su organizovali proteste, te podnosili krivične prijave protiv kompanije, uprave grada Bora i države. Prekomerno zagađenje vazduha potvrđeno je i zvaničnim izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine, koji pokazuju da je tokom prethodne dve godine bilo nekoliko desetina slučajeva u kojima je koncentracija sumpor-dioksida u vazduhu u Boru prelazila vrednosti opasne po zdravlje ljudi. U vazduhu su zabeležene i povećane koncentracije teških metala, među kojima je arsen, čija je koncentracija bila 100 puta veća od dozvoljene na jednoj od mernih stanica. Kao posledica ove SDI, zdravlje građana Bora je ugroženo, a studije pokazuju da su Borani i Boranke u povećanom riziku od oboljevanja i umiranja od različitih vrsta malignih tumora u odnosu na druge građane Srbije.

U vazduhu su zabeležene i povećane koncentracije teških metala, među kojima je arsen, čija je koncentracija bila 100 puta veća od dozvoljene na jednoj od mernih stanica.

Iako se činilo da su ovi dokazi dovoljni da država počne da sprovodi sopstvene propise za zaštitu životne sredine, opet smo se suočili da “relaksiranom” primenom. Naime, inspekcijskim nadzorom je utvrđeno da je aktivnostima kompanije višestruko prekoračeno zagađenje vazduha u odnosu na važeće propise, čime su prekršeni ne samo Zakon o zaštiti vazduha i Zakon o zaštiti životne sredine, već i Krivični zakon. Na osnovu činjenice da je izvršeno krivično delo, inspekcijski organi imali su dužnost da nalože obustavljanje rada postrojenja i podnesu krivične prijave protiv kompanije. Ipak, inspekcija je podnela samo prijavu za privredni prestup zbog kršanje Zakona o zaštiti vazduha. Iako je kompanija je nekoliko puta plaćala kazne za privredni prestup, iznos tih kazni je minoran u odnosu na investicije koje bi kompanija morala da uloži u primenu ekoloških standarda. Zbog toga se čini da je zagađivačima u Srbiji isplativije da nastave da krše propise, a državi ostaje da snosi ekonomske i socijalne posledice nebrige o javnom zdravlju.

 

Uticaj stranih kredita na životnu sredinu

Kada govorimo o poštovanju standarda očuvanja životne sredine prilikom sprovođenja projekata podržanih kroz kredite stranih banaka, takođe se uviđaju značajne razlike, ovoga puta u odnosu na to ko je kreditor.

Kineske banke su među vodećim kreditorima na globalnom nivou, a u najvećoj meri su orijentisani na podršku velikim građevinskim projektima. U Srbiji se infrastrukturni projekti koje podržava Kina sprovode na osnovu međudržavnog sporazuma, kojim je kineski partner oslobođen obaveze javnog nadmetanja, plaćanja PDV-a i carine, pri čemu radove mahom izvode kineske firme i kineski radnici, a detalji ugovora o kreditiranju su nedostupni javnosti. Projekti finansirani kineskim kreditima neretko negativno utiču na očuvanje biodiverziteta i klimatsku stabilnost. Istraživanja kineskih ulaganja na globalnom nivou pokazuju da se veliki broj projekata, čak 124, sprovodi u zaštićenim područjima, dok se 215 nalazi u osetljivim staništima. Pored toga, Kina je između 2006. i 2015. godine kreditirala izgradnju brojnih postrojenja za proizvodnju električne energije koje imaju pogon na ugalj, a procenjuje se da će ova postrojenja emitovati više od 12 gigatona ugljen-dioksida tokom svog radnog veka. Među najnovijim projektima koje Kina podržava u Srbiji, nalazi se planirani autoput na relaciji Beograd-Zrenjanin-Novi Sad. Osim što postoji sumnja da se ovaj put gradi radi lakšeg transporta robe iz buduće fabrike guma u Zrenjaninu, a ne iz stvarne potrebe građana, šteta koju bi njegova izgradnja mogla životnoj sredini je velika. Naime, trasa puta prolazi kroz čak tri zaštićena područja, dva područja koja su u postupku zaštite i nekoliko međunarodno značajnih područja za očuvanje biodiverziteta, a strateška procena plana za izgradnju autoputa na životnu sredinu ne nudi rešenje za smanjenje štete koja će biti načinjena prirodi ukoliko se ovaj projekat realizuje.

Projekti finansirani kineskim kreditima neretko negativno utiču na očuvanje biodiverziteta i klimatsku stabilnost.

Sa druge strane, postoje i finansijske institucije su primeri dobre prakse u vođenju računa o životnoj sredini. Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) jedan je od primera banaka koje posvećuju pažnju očuvanju životne sredine i poštovanju demokratskih principa prilikom kreditiranja projekata. EBRD poseduje interne politike kojima se definiše način na koji će Banka rešavati uticaj na životnu sredinu i društveni uticaj svojih projekata, kao i čitav niz standarda za izvršenje projekata u skladu sa propisima Evropske unije u oblasti zaštite životne sredine. Ovi standardi moraju biti ispunjeni kako bi projekat dobio saglasnost za kreditiranje, a uključuju standarde vezane za očuvanje biodiverziteta i održivo upravljanje prirodnim resursima, efikasnu upotrebu resursa i sprečavanje i kontrolu zagađenja, procenu i upravljanje uticajima i rizicima po životnu sredinu i druge. EBRD jedan je od najvećih kreditora u Srbiji, a među brojnim podržanim projektima, nalaze se i oni čija realizacija treba da doprinese unapređenju stanja životne sredine u Srbiji poput izgradnje vetroparkova, postrojenja za preradu otpadnih voda u Subotici. Banka ima žalbeni mehanizam koji mogu da iskoriste građani, organizacije i sve zainteresovane strane koje smatraju da ova politka banke nije poštovana. Tako je EBRD pokrenuo internu istragu zbog sumnje da se ovi standardi nisu poštovali pri planiranju projektu uređenja deponije u Vinči i izgradnji spalionice. Pre toga, Evropska investiciona banka je odustala od finansiranja ovog projekta, zbog stava da on neće doprineti postizanju ciljeva za reciklažu i cirkularnu ekonomiju.

Dakle, mogu li strane direktne investicije da doprinesu održivom razvoju? U poslednjoj deceniji postalo je jasno da razvoj koji se bazira isključivo na ekonomskim parametrima nije moguć, i da linearna ekonomija koja nemilosrdno iscrpljuje resurse Planete – seče granu na kojoj sedi savremena civilizacija. Srbiji preostaje da prati savremene trendove održivog razvoja ili da se pomiri sa činjenicom da će biti zemlja nekonkuretne privrede, prljavih tehnologija, zagađene životne sredine i bolesnih građana. A da li se to može nazvati razvojem? I da li građani Srbije to žele?

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *