Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

*Tekst je deo autorskog serijala „Nova demokratska realnost – Srbija kao hibridni režim“

U hibridnom režimu, na izborima je već poznat pobednik. Oni služe da bi vlast osigurala dodatni legitimitet. Na izborima 2020. godine, on je očuvan i pored bojkota.

 

U naredna tri teksta ovog serijala, razmotrićemo koje opcije i strategije u hibridnim režimima (sa fokusom na Srbiju) usvajaju glavni akteri: vladajuće stranke, opozicija i eksterni igrači – tzv. međunarodna zajednica.

Počećemo sa strategijama vladajućih stranaka, uzevši u obzir da je osnovni cilj svake vlasti da što duže ostane na poziciji.

U hibridnim režimima, izbori (i politika uopšte) se shvataju kao borba za legitimitet: pre svega za unutrašnju podršku ili uopšteno prihvatanje bez mnogo protivljenja od strane građana. Međutim, u slabim državama kao što je Srbija, legitimitet vlasti zavisi i od spoljnog faktora – prihvaćenosti od strane ključnih geopolitičkih igrača u regionu. Primera radi, smena vlasti 2012. godine se dogodila upravo zbog kombinovanog gubitka unutrašnjeg i spoljašnjeg legitimiteta. Iako je koalicija oko DS ostvarila solidan rezultat u odnosu na očekivanu pobedu SNS na parlamentarnim izborima, dve stvari su okončale njihovu vladavinu: poraz Borisa Tadića od Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, kojim je Tadić definitivno izgubio legitimitet ključne figure srpske politike, a zatim i međunarodno prihvatanje nove vladajuće većine (SNS-SPS), tj. uskraćivanje legitimiteta DS-u, najverovatnije upravo zbog odbijanja Tadića da učini „sledeći korak” po pitanju rešavanja kosovskog pitanja. Nova većina je, podsetimo, ta očekivanja opravdala tako što je već početkom 2013. godine potpisala Briselski sporazum kojim su rasformirane institucije Republike Srbije na severu Kosova.

 

Strategija prema opoziciji

U ovakvim sistemima, vlast teži da unutrašnju političku borbu ograniči na institucionalni nivo, tj. da stekne legitimitet na izborima. To možda zvuči paradoksalno, jer većina ovakvih režima upravo otežava slobodne demokratske izbore, ali to je tanka žica po kojoj hodaju – trude se da politika ostane u okviru institucija koje oni kontrolišu i u okviru kojih je teško promeniti ishode. Opozicija, sa druge strane, pokušava da vodi dvostruku bitku: unutar izborno-institucionalne arene, ali i na širem planu, gde se pravila igre u celini dovode u pitanje. Bojkot izbora je takav pokušaj da se otvori drugi front.

Vlast suzbija opoziciju, pre svega kroz zatvoren medijski okvir, ali u načelu ne toliko da je otera u krajnost vaninstitucionalne borbe. SNS često prelazi tu granicu. To je posledica njihove opšte strategije: svoju podršku baziraju na borbi protiv „bivšeg režima“, koristeći indukovano negativno raspoloženje javnosti prema ekonomskim promašajima i percipiranim nacionalnim porazima u periodu 2000-2012.

Pored pomenute marginalizacije i demonizacije, vlast takođe primenjuje kooptaciju kao taktiku: u pogledu podrške različitim desničarskim grupacijama koje potencijalno razjedinjuju moguće nezadovoljstvo na toj strani spektra, preko stvaranja lista koje fingiraju opoziciono delovanje na drugoj strani spektra – kao što je npr. lista UDS na prošlim izborima. Dodatno, pacifikuje se nevladin sektor, koji je bio veliki generator podrške DS-u (setimo se aktivnosti oko izbora 2008. godine), primarno kroz deklarativno prihvatanje evropskih vrednosti, ali i institucionalizaciju finansijske podrške.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Strategija prema međunarodnom faktoru

Kada kažemo međunarodni faktor, mislimo pre svega na zapadne države. Rusija ima određene interese u Srbiji i manje-više svaka vlada se postara da se oni poštuju, ali što se tiče svakodnevne politike, ona se ipak vodi sa uzimanjem u obzir interesa nekoliko zapadnih aktera. A njih, trenutno se čini, brine nekoliko stvari: regionalna stabilnost (pre svega rešavanje pitanja Kosova), uopštena prozapadna spoljnopolitička orijentacija, kao i nominalno funkcionisanje demokratije.

Po prva dva pitanja, vidimo da aktuelna vlast u Srbiji relativno uspešno balansira između preduslova spoljne podrške i vrednosne orijentacije svojih glasača, čak i onda kada dođe do koncesija po pitanju suvereniteta; dok je sa druge strane izborni bojkot pretio da poremeti nominalni demokratski karakter režima.

Srbija je već imala izborne bojkote 1992. i 1997. godine. Glavna razlika sa bojkotom 2020. je upravo stav ključnih međunarodnih igrača. Opozicija nije imala nikakvu spoljnu podršku za bojkot, a određeni akteri (pre svega EU) su činili korake (dijalog) da privole aktere da se vrate u institucionalnu arenu. Upravo zbog toga što je Vučić relativno stabilan spoljnopolitički partner, ali i zato što danas na sceni ne vidimo globalnu inicijativu za širenje demokratskih vrednosti kakva je bila prisutna 1990ih i 2000ih, spoljni faktor nije podržao bojkot. Pitanje je da li ćemo ikada više videti “100 miliona dolara uloženih u rušenje režima”, kako je to (preterujući) rekao bivši ambasador Montgomeri, opisujući napore SAD da se obori Milošević.

Uostalom, samim sastavom nove vlade su, računajući na spoljni legitimitet, signalizirane određene vrednosti prema zapadu: Ana Brnabić je ponovo premijer, a kabinet ima čak 11 žena.

 

Manipulativne strategije

Kontrola nad institucijama i medijskim okvirom svojstvena hibridnom režimu, neinsistiranje međunarodne zajednice na potpunim demokratskim standardima, slabost opozicije i indiferentnost građana otvorili su za vladajuće aktere širok manevarski prostor koji im omogućava da u odgovoru na opozicione izborne strategije manipulišu kako izbornim pravilima tako i samim akterima.

To nije slučaj samo u izbornom okviru – setimo se odgovora na proteste „1 od 5 miliona”: masovna i medijski forsirana funkcionerska kampanja „Budućnost Srbije” koja je za cilj imala osiguravanje legitimiteta širom zemlje.

U pogledu bojkota izbora, manipulativnost se ispoljila kroz smanjenje izbornog cenzusa, što je predstavljeno kao ustupak opoziciji, a ustvari je predstavljalo pokušaj prevazilaženja efekata bojkota, donekle uspešan. Opoziciono učešće indukovano ovim činom (PSG, DJB, više stranaka na lokalu) je dalo demokratski legitimitet izborima i očuvalo reputaciju režima kao nominalno demokratskog. Podrška određenim listama (pre svega UDS, koji je trebalo da igra ulogu prodemokratske opozicije umesto bojkotaša i tako fingira pluralizam) je dodatni čin manipulacije, doduše na koncu neuspešan.

U hibridnom režimu, na izborima je već poznat pobednik. Oni služe da bi vlast osigurala dodatni legitimitet. Na izborima 2020. godine, on je očuvan i pored bojkota. Odsustvo očekivanog spoljnog pritiska, relativna opšteprihvaćenost rezultata i na unutrašnjem i na spoljnom planu (delom uslovljene suzbijanjem opozicionih potencijala i manipulacijom, a delom inertnošću opozicije u mobilizaciji glasača za širu građansku neposlušnost), doveli su do toga da se čak i manjkavo izborno takmičenje i dalje vidi kao demokratska borba u izbornoj areni.

SNS je tako svoju strategiju uklopila u međunarodni okvir (kao i domaću političku tražnju) i formulisala strategiju u kojoj drže zapad zadovoljnim, bojkot opoziciju marginalizovanom, a kooperativnu opoziciju na sceni.

Da li će i ubuduće biti tako, zavisiće od više faktora, ne samo od strategija vlasti. U narednim nastavcima, pričaćemo o strategijama spoljnih aktera i opozicije.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *