Foto: iStock
Jačanje vlasti kneza Miloša tokom skoro dve decenije bilo je moguće, jer se on u svakoj od brojnih međunarodnih kriza pokazao kao čovek koji je Porti ili potreban kao partner ili nepoželjan za neprijatelja.
Prva vladavina kneza Miloša je svojim dugim trajanjem obeležila jedan deo istorije Srbije. U okviru nje zapaža se jedan jasan kontinuitet. Naime, od samog Drugog srpskog ustanka, pa sve do najvećeg proširenja autonomije Kneževine Srbije 1833. godine, rasla je kneževa moć na unutrašnjem, ali i na spoljnom planu. Ova dva paralelna procesa su tokom godina jedan drugom davali podsticaj i omogućavala su jačanje i položaja Srbije i njenog vladara. Međutim, kako su se početkom tridesetih godina 19. veka goruća evropska pitanja zatvorila, Milošu je ponestalo „goriva“ za diplomatske akcije koje su bile ključne za ostvarenje pomenutih procesa. Od sredine te decenije, kola polako kreću nizbrdo za vladara Srbije, kao i za njegovu porodicu.
Sretenjski ustav protiv neograničene vlasti
Među događajima koji su obeležili prvi deo vladavine kneza Miloša svakako su bile lokalne bune koje su izbijale na svakih nekoliko godina. Svim bunama je bilo zajedničko jedno – bile su neuspešne. Međutim, 1835. godine, u Pomoravlju je izbila buna koja će ne samo biti uspešna, nego će voditi i ka jednom od najznačajnijih događaja moderne srpske istorije.
Miletina buna izbila je u januaru mesecu, na području Kruševca i Jagodine, a ubrzo je stigla i do Kragujevca, prestonice Srbije. Za pobunu je ključno i to što je imala podršku ljudi iz kneževog okruženja, poput Miloševe supruge kneginje Ljubice i brata Jevrema. U Kragujevcu, pobunjenici su stigli do samog kneževog konaka, posle čega su održani pregovori između predvodnika bune, rasinskog serdara (neka vrsta načelnika vojne oblasti) Milete Radojkovića i Tome Vučića Perišića, koji je zastupao kneza. Dogovoreno je da se o prazniku Sretenja gospodnjeg na skupštini raspravlja o političkim i poreskim reformama i o mogućem donošenju ustava.
Kako se o Sretenjskom ustavu i njegovom autoru Dimitriju Davidoviću piše često i mnogo, ovde će biti dovoljno reći da su njime ozvaničene institucije Saveta, koji je među članovima imao i sedam popečitelja i koji je zasedao redovno, te Skupštine, koja je imala sto poslanika i zasedala je jednom godišnje. Knez i Savet su delili zakonotvornu vlast tako što su knez i popečitelji imali pravo zakonske inicijative, dok su odluke donosili knez i Savet u punom sastavu. Knez je bio neprikosnovena ličnost, imao je puno pravo veta i postavljao je i smenjivao članove Saveta. Sudska vlast je podrazumevala Okružni, Veliki i Apelacioni sud.
Ipak, ono što je ovde možda i najznačajnije istaći jeste da je Ustav proklamovao ne samo sveopštu ravnopravnost stanovnika Srbije, nego i nepovredivost privatne svojine i ukidanje feudalnih obaveza. Iako ukinut posle samo dva meseca, brojne odredbe Sretenjskog ustava su praktično primenjene u društvu Kneževine Srbije. On je za nju bio korak dalje u odnosu na niz akata koji su joj tokom prethodnih godina doneli autonomiju. Međutim, za kneza je on bio prvi veliki poraz. Nisu samo (privremeno) smanjena njegova ovlašćenja, nego se i pokazalo da njegov uticaj na prilike u Srbiji više nije neograničen i da će ubuduće morati ozbiljnije da računa na faktor nezadovoljstva lokalnih narodnih vođa.
„Turski“ ustav
Godine posle donošenja i ukidanja Sretenjskog ustava obeležene su mučnim i neproduktivnim političkim borbama između kneza i jedne grupe koja je predstavljala prvi koliko-toliko organizovani opozicioni pokret u novovekovnoj srpskoj državi. Bili su to ustavobranitelji.
O ustavobraniteljima bi se moglo detaljno pisati drugom prilikom. Za sada je dovoljno reći da su ih činili nekadašnji učesnici Miletine bune, poput Avrama Petronijevića, ali i ljudi koji su dugo bili bliski knezu, poput Tome Vučića Perišića. Cilj oko koga su se okupili bilo je „uterivanje“ Miloša u okvire ustava koji tada nije ni postojao. Knez je u unutrašnjim prilikama neposredno po ukidanju Ustava uživao podršku svog tradicionalnog zaštitnika, Rusije. Međutim, Rusija je ubrzo uvidela da sve oštrija konfontacija vodi u destabilizaciju njenog nezvaničnog balkanskog štićenika, te je počela da predlaže Milošu da nađe zajednički jezik sa ustavobraniteljima. Miloš je zbog toga odlučio da potraži podršku u Ujedinjenom Kraljevstvu, što je dodatno narušilo njegove odnose sa Rusijom.
Međutim, Miloš ne samo da nije našao na Zapadu podršku za svoja uverenja, nego su se čak i Rusija i Osmansko carstvo ujedinili oko podrške ustavobraniteljima i njihovom glavnom zahtevu – da članovi Saveta budu nesmenjivi, sa doživotnim mandatom. Knez je na kraju morao da popusti i pošalje mešovito poslanstvo u Carigrad. Tamo je sultan Mahmud II izdao Kneževini Srbiji novi Hatišerif, koji je po svojoj strukturi zapravo bio ustav. Zbog načina na koji je donet, ovaj dokument će ostati upamćen kao „Turski“ ustav i ući će u istoriju kao vrhovni pravni akt moderne srpske države koji je najduže bio na snazi, makar zvanično. Po njemu, knezu je pripala izvršna, a savetu zakonotvorna vlast. Knez je imao pravo veta samo u prvom stepenu na odluke koje je donosio sedamnaestočlani savet. Članove Saveta knez je imenovao uz savetovanje sa samim savetnicima, a mogao je da ih smeni samo uz odobrenje Porte. Izvršnu vlast kneza obezbeđivala su četiri popečitelja koja je on imenovao. Status Narodne skupštine uređen je kneževim ukazom proleća 1839. godine. Njoj su tada oduzeta ovlašćenja na polju fiskalne politike, kako bi bila preneta Savetu. U sudstvu je sačuvan pominjani trostepeni sistem.
Odlazak Miloša i prva vladavina Mihaila
Ovakva podela vlasti, koja je februara 1839. godine sprovedena u delo, predstavljala je suštinski kraj vladavine kneza Miloša. Odbivši da ikome bude podređen, knez Miloš je u junu, izabravši savetnike većinom iz redova ustavobranitelja, napustio Srbiju i položaj kneza Srbije, preselivši se u Zemun. Zvanje kneza ustupio je svom najstarijem sinu, Milanu Obrenoviću. Kako je Milan po tadašnjim zakonima bio maloletan (imao je dvadeset godina), Srbijom je upravljalo Namesništvo, koje su činili ustavobranitelji Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić.
Međutim, knez Milan, koji je bolovao od tuberkuloze, preminuo je posle samo 25 dana na funkciji kneza, posle čega je usledio svojevrsni pravni vakuum. Naime, njegov mlađi brat i naslednik, Mihailo, nalazio se tada na porodičnom imanju u Vlaškoj, sa ocem koji se nadao da će ovu priliku moći da iskoristi da se vrati na vlast. Narednih devet meseci Srbijom je upravljala tzv. Prva ustavobraniteljska vlada, sastavljena od ustavobranutelja koje je februara 1839. knez Miloš imenovao za popečitelje (Avram Petronijević, Đorđe Protić, Stefan Stefanović Tenka i Aleksa Simić).
Ustavobranitelji su dolaskom na vlast suštinski postigli svoj jedini cilj – donošenje i poštovanje Ustava. Bez jasnog plana za nastavak političkog delovanja, oni su nastavili svoju delatnost da zasnivaju na protivljenju Obrenovićima. Tako je doneta i odluka da se odobri povratak u Srbiju Karađorđevoj udovici Jeleni i sinu Aleksandru, koga su neki članovi Saveta već tada videli kao budućeg kneza.
Neposredno pre povratka kneza Mihaila u Srbiju, sazvana je skupština na kojoj je donet niz odluka koje su suštinski išle u korist naroda i na štetu kneza, kao što je smanjenje opšteg poreza sa šest na pet talira. Pošto se 1840. godine konačno vratio u Srbiju, Mihailo je na narodnoj skupštini pročitao berat koji je u Carigradu dobio od sultana Abdulmedžida, na šta su ustavobranitelji odgovorili objavom dveju odluka koju su ranije izdejstvovali kod Porte. Prva je bila da se Mihailo proglašava za izbornog, a ne naslednog kneza, a druga da članove Saveta postavlja Namesništvo. Iako je sam knez pod pritiskom prihvatio ove odluke, pobunile su se preostale obrenovićevske strukture širom Srbije, sa kojima nestabilna ustavobraniteljska vlast nije bila spremna da se uhvati u koštac.
Kako bi rešio novu političku krizu u Srbiji, sultan je na novo zasedanje Narodne skupštine poslao sebi bliskog Musa-efendiju. On je na Skupštini 1841. godine dao za pravo obrenovićevcima, posle čega su ustavobraniteljske vođe bile prinuđene da se privremeno povuku sa vlasti i napuste Srbiju, a Namesništvo je ukinuto. Ovu situaciju knez je iskoristio da postavi potpuno nove popečitelje iz redova obrenovićevaca, na čelu sa Đorđem Protićem, kao i da poništi sve odluke ustavobraniteljske vlade, naročito one koje su se ticale smanjenja poreza.
Ipak, ono što je presudilo Mihailovoj prvoj vladavini ticalo se samih odnosa sa Portom. Naime, kada je na području niške, leskovačke, prokupačke i pirotske nahije izbila jedna nevelika i kratkotrajna buna, knez je odlučio da pokuša da pruži podršku srpskim pobunjenicima, što njegov otac inače nije činio. Posle sloma bune, Mihailo je odbio da preda njene vođe. Zbog toga je, pod pritiskom Porte, knez bio primoran da dozvoli povratak u Srbiju ustavobraniteljima, posle čega je usledio zahtev da se svi savetnici i popečitelji smene i postave novi iz redova ustavobranitelja. Pošto je Mihailo to odbio, ustavobranitelji su dobili odobrenje Porte da protiv njega dignu bunu. U takozvanoj Vučićevoj buni, vojska se praktično podelila na pola i došlo je do bitke kod Kragujevca, koji je još uvek bio kneževo sedište. Posle uspeha Vučićevog dela vojske, Mihailo i njegovi sledbenici su se povukli u Beograd, gde je knez pokušao da dobije zaštitu ruskog konzula. Kako ovaj nije mogao da mu garantuje bezbednost, Mihailo je morao da napusti Srbiju. Na Vračaru je održana Narodna skupština na kojoj je za kneza izabran Aleksandar Karađorđević.
Krunjenje kneževe moći
Jačanje vlasti kneza Miloša tokom skoro dve decenije bilo je moguće, jer se on u svakoj od brojnih međunarodnih kriza pokazao kao čovek koji je Porti ili potreban kao partner ili nepoželjan za neprijatelja. Kada su međunarodni odnosi nakratko postali stabilniji, počela je da se kruni i kneževa moć. Iako je uspeo da izađe na kraj sa jednim ustavom, drugi ga je primorao da napusti zemlju. Njegov mladi sin Mihailo pokazao je u odnosima sa Portom jasan nedostatak iskustva u onom tipu diplomatije koji je vodio njegov otac. Kada je napravio dovoljan broj grešaka i kada se u Srbiji pojavila jasna alternativa, Carigrad je s lakoćom postigao savez sa ustavobraniteljima koji je doveo do obrazovanja nove vlasti.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.
Istoričar