Osiguranje je ključno – pandemija u svetlu katastrofičkih rizika
Mladen Mrdalj

Politikolog, direktor Međunarodnog centra za studije uprave

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Među glasačima SNS je lako naći one koji su uvereni da je predsednik svetac, ali ne može da stigne svuda, što koriste „loši ljudi oko njega“.

 

Kolega Dejan Bursać je jos pre dve godine izložio matematiku prema kojoj opozicija mora naći načina da se obrati i glasačima SNS ukoliko želi da uzdrma Vučićevu dominaciju. Bursaćeva računica pokazuje da bi se tek negde oko 550 000 birača (od oko 1,8 miliona apstinenata) moglo mobilisati na glasanje, pod uslovom da im se ponudi anti-sistemska platforma, ali nema garancija ni da će svi oni podržati opoziciju. Prema kretanjima na dosadašnjim izborima Vučić ne može odmaći puno od 2 miliona glasova, a opozicija uz najveći optimizam može ponoviti rezulate iz 2017. kada je dobacila do oko 1,3 miliona. Bursać je logično zaključio – mora se posegnuti ka glasačima SNS.

Boško Obradović je među prvima, još početkom 2020, istakao da se nekako mora dopreti do Vučićevih glasača, isturajući slabo definisano obećanje da će glas za Dveri značiti kraj pritisaka i poniženja za glasače SNS.  Opozicija se do sada uglavnom drži Kosova kao tačke na kojoj se ruši Vučić, u čemu prednjače Jeremićeva partija i Dveri. Kriminal i korupcija SNS-a su teme koje najviše eksploatiše Đilasova partija preko hrabrih nastupa Marinike Tepić, čemu pokušava da parira Jeremić isturajući ništa manje hrabrog Mikija Aleksića.

Međutim, ovako spolja gledajući, izgleda da je „negativna kampanja“ više uticala na preraspodelu simpatija opozicionih glasača, ali nema još uvek pokazatelja da su to teme koje utiču na birače SNS i apstinente. Istraživanje koje je naručio Đilas daje partijama vlasti 50,7% podrške birača.

Novi, ultra-demagoški pristup je uneo Saša Radulović, ističući da, pored Kosova, Vučić pada i na temi migranata. Nema dokaza da je Vučić izgubio podršku ni zbog Kosova, ni zbog migranata, ali ima dokaza da je Radulović na migrantima, a još više na kontroverznim stavovima o vakcinaciji, stekao osetnu podršku na desnici. Sa druge strane, upravo je na vakcinaciji Vučić napravio odlične poene, učvršćujući ugled spasioca Srbije među svojim odanim biračima.

Za sada je najveći udar Vučić doživeo na pitanju ekologije, jer su upravo na tom pitanju počele da se kristališu idejno-emotivno nadahnute mase spremne na umrežavanje i nasilje. Nema sumnje da je Vučić uveliko počeo da sprema sistematsko preuzimanje ekološkog pitanja na dva načina: prvo, kroz optuživanje opozicije i zelenih pokreta da žele da zaustave ekonomski rast; i drugo, kroz ulaganje u konkretna ekološka rešenja čiji će značaj biti medijski preuveličavan.

Najslabiji deo Vučićevog fronta je u Beogradu. Zato je tu i došlo do naprednjačkog pregrupisavanja kroz usisavanje Šapića i udaljavanje Stefanovića i Vesića. Đilasova anketa pokazuje da Vučića u Beogradu podržava 27%, a opoziciju skoro polovina. Ako deo opozicije ne bojkotuje i ako SNS izgubi Beograd, moguća je dalja erozija SNS dominacije. Šta ukoliko se pokaže da je Đilasova anketa ipak bila samo deo kampanje? Šta ako SNS odbrani Beograd?

Čak i ako SNS ne odbrani Beograd i dalje mislim da je referendumska kampanja najbolji put za oživljavanje demokratije u (ostaloj) Srbiji. Zašto? Opozicioni prvaci ne uspevaju da pokrenu masu. Autentični protesti (#1od5miliona, ekološki protesti) uporno odbijaju povezivanje sa opozicionim partijama. Ankete uporno pokazuju da najveću opozicionu stranku u Srbiji čine oni koji ne žele da podrže nijednu opozicionu partiju.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Referendumsku kampanju bi vukli upravo pojedinci i pokreti koje je teško povezati sa opozicijom. Meta referenduma je konkretna i sistemska, a ne neuhvatljiva i partijska. Ključno, meta referenduma mora biti nešto što Vučić ne sme da prisvoji. Ako je to referendum o zabrani Rio Tinta i malih hidroelektrana, onda neka bude to. Međutim, to nisu stubovi Vučićeve vlasti i uspeh referenduma ne znači pad SNS.

Stub njegove vlasti je skupština, tačnije izborni sistem koji predsedniku najjače partije daje kontrolu nad skupštinom kroz kontrolu kandidatske liste za skupštinske izbore. Vučićeva predsednička funkcija je beznačajna ukoliko njegova partija nema većinu u skupštini. Na sreću, to veliki deo njegovih najodanijih glasača verovatno ne zna. To je najslabija tačka cele autoritarne konstrukcije i tu treba podmetnuti dinamit – referendum o ukidanju glasanja za partije i uvođenju glasanja za pojedince.

Antisistemski (antipartijski) pokret bi za svoju metu uzeo skupštinu i ustremio bi se na najgore predstavnike vladajuće većine, ali i na partijske funkcionere i istaknute lokalne partijske moćnike. Paralelno, pokret bi razvijao narativ prema kome se referendum pokreće u zaštitu predsednika koji je žrtva beskrupuloznih partijskih parazita koji se kriju iza njegovog imena. Među glasačima SNS je lako naći one koji su uvereni da je predsednik svetac, ali ne može da stigne svuda, što koriste „loši ljudi oko njega“. Na ovaj način bi stekli priliku da oni biraju najbolje ljude da pomognu predsedniku.

Materijala za ovaj narativ ima pregršt. Sam Vučić već po navici proziva visoke kadrove SNS za kabadahiluk (epizoda „rotaciona svetla“), luksuziranje (epizoda „tašne i Brioni“), rasipanje narodnih para (epizoda „vešanje“), korupciju (epizoda „partijska knjižica“), a sećamo se i epizode „totalni idioti“ u Savamali (ne treba link). Poslednja drama, prava sapunica, traje od prve najave da se sprema atentant na predsednika, pa do poslednje unutarpartijske zavere. Za sve to je sam predsednik dao puno „dokaza“ koje sad treba reciklirati kroz kratke video snimke na fejsbuku, a u korist referenduma o izbornom sistemu: „Predsednika moramo spasiti od loših ljudi u njegovoj partiji tako što ćemo mi direktno birati poslanike”!

Ukoliko bi Vučić javno istupio protiv ideje da građani biraju sami poslanike, to bi se moglo protumačiti kao još jedan dokaz da je predsednik pod pritiskom unutrašnjih frakcija i sukoba, te da on to stvarno ne misli tako, jer nema boljeg načina da se partija pročisti od loših kadrova od glasanja na ime i prezime, kako je rekao ovaj Vučićev obožavalac iz Čačka.

Lepota ove kampanje je u tome što bi Vučićevi obožavaoci i opozicioni glasači različito shvatili jednu istu poruku. Što je pristrasnija i bizarnija parola kojom se podržava „genijalni predsednik Vučić“  i traži izborni sistem „da narod bira najbolje pomoćnike našem spasiocu Vučiću“, to bi Vučićeve pristalice bile uverenije da je kampanja iskrena. Što bizarniji hvalospevi Vučiću, to bi opozicioni glasači lakše videli cinizam i prave namere kampanje. Što je više Vučićevih slika na štandovima za skupljanje potpisa, to je lakše pomešati Vučićeve pristalice i protivnike i samim tim otežati pritiske na organizaciju.

Kako su opozicioni lideri skoro bez izuzetka protiv većinskog izbornog sistema, njihovo javno protivljenje kampanji bi joj samo dalo na uverljivosti, iako bi verovatno uticali na deo svojih glasača da je ne podrže. To bi vodilo zanimljivoj situaciji u kojoj se i vlast i opozicija protive promeni izbornog sistema, što bi neminovno povuklo i masu apstinenata da vide šta će se desiti ako referendum uspe, motivisani istim onim anti-sistemskim osećajem koji je Belom Preletačeviću doneo glasove.

Pošto izgleda da je pravno uređenje referenduma takvo da ipak nije potrebno da na njega izađe većina upisanih birača (kako sam ja do skora pogrešno mislio), utoliko su veće šanse da ova strategija zaista i uspe. Naravno, pošto referendumska kampanja zahteva puno novca (prema nekim podacima do kojih sam ja došao to je bar pola miliona eura), od nje nema ništa. Pa ipak…

Verujem da će mnogi čitaoci ovaj plan nazvati neozbiljnim, posebno opozicioni aktivisti zaslepljeni do sada pokazanom ozbiljnošću opozicionih prvaka. Ali, ni Prvi srpski ustanak nije počeo protiv sultana, nego baš pod parolom odbrane sultanovog sistema od korumpiranih partijskih (kaba)dahija. U protivnom bi 1804. broj apstinenata bio daleko veći, a opozicionih aktivista daleko manji.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *