Foto: iStock
Tekst je deo serijala „Srbija i strani kapital“
Domaće koruptivne prakse su vrlo prijemčive za korozivni kapital, koji u svom najrazvijenijem obliku utiče na podrivanje efekata domaćih zakona, praksi i nezavisnosti institucija.
Termin korozivni kapital je skovao krajem prethodne decenije Centar za međunarodno privatno preduzeće – CIPE (Center for International Private Enterprise) iz Vašingtona, kako bi označio tokove kapitala iz autoritarnih zemalja koji ulaze u države sa slabim demokratijama i koji utiču negativno na demokratske institucije i prakse u njima. Ovaj pojam, iako suvoparan, objašnjava jedan od najinteresantnijih alata koji se koriste u geopolitičkim sukobljavanjima današnjice (bar iz perspektive Zapada). U ovom tekstu ćemo pokušati da ga objasnimo.
Od kraja prve decenije XXI veka, jasno je da svet ponovo klizi ka multipolarnosti i da se menja poredak uspostavljen nakon okončanja Hladnog rata. Prvi znak ovakvog procesa bilo je udaljavanje Zapada i Rusije, koje se u segmentima odigravalo od 1999, da bi se suštinski zakovalo 2008. i 2014. godine. Drugi znak je bilo postepeno udaljavanje Kine i Zapada (pre svega Kine i SAD), koje je kulminiralo napetostima u Južnom kineskom moru i oko Tajvana, koja i dalje traju, te programom Novog puta svile, odnosno inicijativom „Pojas i put“ koju je Kina lansirala 2013. godine i njenim regionalnim iteracijama. Zaoštravanje odnosa i produbljivanje strateškog nadmetanja otvorilo je pitanja vezana za sredstva koja strane u tim nadmetanjima koriste.
Vremena su znatno različita od onih tokom i krajem Hladnog rata. Globalizacija je ušla u praktično svaki kutak, dok nas je internet povezao kao nikad ranije. UN su dobile više na značaju i bez obzira što postoje brojna pitanja oko kojih se ključne članice Saveta bezbednosti ne slažu, ovaj forum ipak uspeva da definiše neke od ključnih smernica vezanih za brojne izazove koji ne poznaju nacionalne granice. Svetska trgovina počiva na globalnim lancima proizvodnje, u koje su uključene različite zemlje, bez obzira na ideološku pozadinu režima. Nisu, dakle, više isključivo demokratske države te kojima je globalni slobodan protok roba i kapitala prioritet, već su to i brojne nedemokratske, odnosno autoritarne države. One ih neretko upotrebljavaju kao alatke za produbljivanje svog uticaja.
Narastajuće suparništvo između Zapada i Rusije s jedne i Kine s druge strane, te novi pristupi regionalnih igrača poput Turske, imaju svoje brojne manifestacije u različitim sferama. Ove dve države, kao i već pomenute druge, nisu zadovoljne trenutnim poretkom i koriste široku paletu mehanizama kako bi ostvarili sopstvene interese. Takođe, one nisu nužno zainteresovane ni za demokratiju niti za demokratske vrednosti i standarde i njihovu primenu u državama partnerima. Za njih demokratija nije vrednost sama po sebi i čak u nekim slučajevima predstavlja prepreku za ostvarivanje njihovih interesa i ciljeva.
Drugim rečima, autoritarne države i „neliberalne“ demokratije koriste mogućnosti koje su im na raspolaganju, uključujući tu i tokove kapitala. Oni su obično plasirani kao pomoć, direktne investicije (SDI), a još češće u formi kredita. Upravo se tu nalazi i ključ koji definiše „korozivni kapital“ koji se uglavnom plasira u državama u razvoju sa slabim ekonomijama i slabim demokratskim uređenjem. Glad za kapitalom, pogotovo nakon ekonomske krize 2008. godine, otvorila je mnoge mogućnosti za države koje imaju kapital (pogotovo za one koje imaju i efektivnu kontrolu kako se on plasira). Autoritarne zemlje, koje čvrsto pod kontrolom drže domaće banke i kompanije, dakako imaju mnogo veće mogućnosti da tokove kapitala iskoriste za svoje praktične ciljeve. Tu su, pre svega Kina i Rusija, čije su banke i kompanije ili u direktnom državnom vlasništvu ili pod posrednom ili neposrednom direktnom kontrolom države.
U jednom momentu je ova taktika primećena od strane pojedinih nezavisnih organizacija u SAD koje zagovaraju demokratsko uređenje koje počiva na institucijama i koje su shvatile potrebu za daljim istraživanjem ovog fenomena i njegovih ispoljavanja u praksi. Još od početka XXI veka, fokus istraživanja u međunarodnim odnosima se pomerio od isključivo proučavanja manifestacija čvrste moći ka proučavanju meke moći i načina na koji se ona ispoljava. Prirodno, fokus se stoga prebacio i na ekonomiju. Nacionalna fondacija za demokratiju (National Endowment for Democracy) i njena podružnica CIPE su serijom istraživanja i publikacija osvetlili fenomen korozivnog kapitala i definisali ključne koordinate u kojima se on pojavljuje, kao i načine kako može da se ispoljava. Stoga je i izabran termin „korozivni kapital“ kako bi se označio efekat koji netransparentni tokovi kapitala mogu imati na demokratije u razvoju i njihove institucije i tržišta, koji se, pre svega, svode na podrivanje efikasnosti domaćih demokratskih institucija i vrednosti na kojima počivaju.
Stoga je i izabran termin „korozivni kapital“ kako bi se označio efekat koji netransparentni tokovi kapitala mogu imati na demokratije u razvoju i njihove institucije i tržišta.
Spektar efekata korozivnog kapitala je širok: od relativno (sistemski) benignih koruptivnih praksi i „ugrađivanja“ u projekte koje finansiraju strane institucije do sveobuhvatnog podrivanja standarda i praksi koje su ustanovljene upravo kako bi strane direktne investicije i njihovi tokovi kapitala imali najbolji mogući efekat za građane država u koje se plasiraju.
Postavlja se pitanje kako strani kapital uopšte može da utiče na ovakav način? Kada su domaće institucije i njihove prakse slabe, kada su kontrolni mehanizmi pre svega definisani kroz podelu vlasti i nezavisnost medija u padu, kada su tržišta i dalje nerazvijena, putevi su otvoreni za upliv korozivnih uticaja. Korozivni kapital koristi nedostatke u funkcionisanju institucija, erodira vladavinu prava i utiče na slobodnu tržišnu utakmicu. Iz gladi za svežim kapitalom i „brzim“ rezultatima koje mogu da predstave domaćim biračima, političke elite se često opredeljuju za prihvatanje upliva stranog kapitala koji ima „korozivne“ karakteristike. Drugi i teži put je usmeravanje na sprovođenje sveobuhvatnih reformi, na jačanje vladavine prava, te nezavisnosti institucija i slobode medija koje su preduslov za dolazak kapitala koji ima „konstruktivne“ karakteristike, odnosno da dugoročno ostane u zemlji i da pozitivno utiče na domaću privredu, tržište i institucije.
Iz gladi za svežim kapitalom i „brzim“ rezultatima koje mogu da predstave domaćim biračima, političke elite se često opredeljuju za prihvatanje upliva stranog kapitala koji ima „korozivne“ karakteristike.
Domaće koruptivne prakse su vrlo prijemčive za korozivni kapital, koji u svom najrazvijenijem obliku utiče na podrivanje efekata domaćih zakona, praksi i nezavisnosti institucija. Na primer, često se krediti, koji se odobravaju pod komercijalnim uslovima, proglašavaju za investicije. Neretko su ti krediti vezani za određene infrastrukturne projekte, za čiju implementaciju se zahtevaju specijalni tretmani koji odudaraju od zakonom predviđenih rešenja, poput transparentnih i kontrolisanih tenderskih procedura za nabavke. Ako nema jasnih i transparentnih tenderskih procedura, kontrolisanih od strane institucija i javnosti, otvara se put za višestruko uvećanje cene ovakvih projekata, koju na kraju plaćaju isključivo građani. Mnogi od ovih „dilova“ sadrže i odredbe o obavezi učestvovanja u implementaciji projekta isključivo kompanija iz države koja je i odobrila zajam, tako da nema govora o prelivanju efekata implementacije infrastrukturnog projekta na domaću privredu. Dakle, zatvara se ili ograničava put za učešće domaćih kompanija kao izvođača i dobavljača i samim tim smanjuje se mogućnost za obrtanje kapitala koji pozajmljen i njegovo dalje prelivanje na druge segmente domaće privrede. A upravo je to i logika koja stoji iza zaduživanja države, jer je izgradnja infrastrukture samo jedan od ciljeva koji se postiže zajmom.
Ako nema jasnih i transparentnih tenderskih procedura, kontrolisanih od strane institucija i javnosti, otvara se put za višestruko uvećanje cene ovakvih projekata, koju na kraju plaćaju isključivo građani.
Kada je reč o stranim direktnim investicijama, korozivni kapital se manifestuje, takođe, kroz traženje privilegovanog statusa u odnosu na domaće kompanije, ali i kroz uticaj na domaće institucije i proces donošenja odluka koje ostvaruje baš na osnovu tog privilegovanog statusa. Postoje primeri, o kojima će biti reči u narednim člancima, koji izazivaju sumnju da cilj pojedinih SDI kod nas u regionu, a i šire, nije imao samo profit za cilj, već i zatvaranje tržišta i onemogućavanje konkurencije, kao i ostvarivanje spoljnopolitičkih ciljeva država iz kojih su investicije potekle. Naposletku, naročito važno je pitanje uticaja investicija na životnu sredinu, ne samo u kontekstu efekata na državu u koju investicija dolazi, već i na države u okruženju. Razlog je u tome što investicije sa „korozivnim“ karakterom neretko zahtevaju tretman koji ih izuzima u određenoj meri od poštovanja domaćih standarda, a šteta koje te investicije izazivaju se često „preliva“ preko granica.
Investicije sa „korozivnim“ karakterom neretko zahtevaju tretman koji ih izuzima u određenoj meri od poštovanja domaćih standarda, a šteta koje te investicije izazivaju se često „preliva“ preko granica.
Cela debata o korozivnosti pojedinih tokova kapitala je, barem u našem regionu (a i nekim drugim), zamagljena geopolitičkom utakmicom. Skloni smo da, zbog sopstvenih negativnih istorijskih iskustava i trauma u odnosima sa Zapadom, nekritički posmatramo tokove kapitala i njegove dugoročne efekte, a u kontekstu vlastitih interesa. Treba postaviti pitanja da li je svaka investicija ili zajam dobar i da li je u saglasnosti sa dugoročnim ciljevima i strateškom orjentacijom država u koje dolaze? Drugim rečima, treba postaviti pitanja da li će ta investicija uvećati zavisnost od države iz koje dolaze, da li će ograničiti dostupnost snadbevanja strateških sirovina, energenata i tehnologije, te doprineti mogućnosti politizacije uticaja odnosno ucena? I na posletku, treba se zapitati da li će podriti zakonodavni okvir države domaćina i ugroziti interes građana na dugi rok.
Dakako, shvatanje da su isključivo investicije sa Zapada dobre, a investicije iz Rusije ili Kine loše, je pogrešno. Za svet bi bilo veoma loše da se nekim slučajem tokovi kapitala iz ovih država obustave. Brojni su primeri iz Latinske Amerike, Azije ili Afrike, gde investicije sa Zapada nisu bile benevolentne prema državama u koje su došle. Takvi primeri postoje i u Srbiji, kao i u regionu: koncesija za autoput „Horgoš-Požega“ koju je trebao da implementira konzorcijum „Alpina Porr“ ili izgradnja autoputa na Kosovu čija je cena bila višestruko veća od cene sličnog projekta implementiranog u Albaniji od strane istih kompanija. Dakle, i kapital koji dolazi sa Zapada može u nekim slučajevima da ima korozivne karakteristike.
Međutim, postoji bitna razlika. Kompanije sa Zapada koje investiraju u ekonomije u razvoju i mlade demokratije obično su podložne mehanizmima kontrole država iz kojih dolaze, od institucija preko medija do samih akcionara tih preduzeća. Investicije ovih kompanija mogu se kontrolisati zaobilaznim putem, ako za to postoji volja država (odnosno institucija i medija) u koje investicije dolaze.
Kompanije sa Zapada koje investiraju u ekonomije u razvoju i mlade demokratije obično su podložne mehanizmima kontrole država iz kojih dolaze, od institucija preko medija do samih akcionara tih preduzeća.
Naposletku, dolazimo do pitanja demokratije i demokratskog uređenja. Dok kompanije sa Zapada mogu da koriste domaće mehanizme korupcije, nepotizma i kontrole institucija kako bi uvećale vlasititi profit, one za cilj nemaju urušavanje lokalne demokratije, standarda i principa (iako mogu tome da doprinose). Jednostavno, Zapad ima drugačiju agendu, bar kada je reč o Zapadnom Balkanu, i teži da kroz različite procese doprinese njegovoj transformaciji ka demokratskom, razvijenijem društvu. Takvom politikom, nesumnjivo i čitav region približava sebi.
Dakle, postavlja se pitanje gde želimo da budemo. Investicije iz Kine, Rusije i drugih država (i bilo kojih drugih, uključujući i Zapad) ne moraju biti loše, ako postoje kontrolni mehanizmi koji sprečavaju „korozivnost.“ Stoga je i debate oko fenomena korozivnog kapitala ne treba da budu fokusirane zagovaranje prestanka saradnje sa pojedinim državama, već na proučavanje primera kako korozivni kapital deluje i zagovaranja jačanja domaćih institucija, mehanizama i praksi zasnovanih na demokratskim vrednostima. Postojanje mehanizama i razvijena svest kod građana upravo deluju kao brana korozivnosti kapitala i omogućuju da se ostvaruje istinska suverenost, na koju se često domaći političari u regionu, a i šire, često pozivaju.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.
